Можда сте чули за анегдоту да је Диоген улицама Старе Грчке ишао са упаљеном свећом и тражио човека. У то време био је предмет подсмеха, верујем да би био и данас и да многи не би знали шта је то Диоген радио у том тренутку. Какво је време у коме живимо и треба ли и ми да са упаљеном свећом тражимо човека? И да ли бисмо га пронашли?
У уметности и књижевности чест је мотив Диоген који са упаљеном свећом тражи човека на дневној светлости. Ова античка анегдота послужила је као велика инспирација у уметности и филозофији и подобна је за разне метафоре и поређења. Поред осврта на ову анегдоту, треба се запитати какав је свет којим смо окружени, има ли у њему људи нама блиским и сличним или усамљено лутамо осећајући се усамљено међу бићима које само именом означавамо људима?
ДИОГЕН И СВЕЋА
Диоген је један од античких филозофа познатих по пропагирању слободе и независности, као и аскетизма који одбацује материјална блага и истиче она духовна. Живео је у једном бурету и пропагирао идеологију скромности градећи од свог сиромаштва врлину филозофског ранга. Сам Диоген био је изгнаник и луталица те не тако подобан у античком свету. Када су Диогена зауставили са упаљеним фењером на дневној светлости, он је рекао да тражи човека. У то време био је предмет подсмеха, али заправо су ове његове реченице прави показатељ и тадашњег и садашњег друштва занетог у стицању материјалних добара, а заборављеног за сваку људскост и врлину. Диоген је послужио и као инспирација у књижевности, па Муамер Халиловић у роману који је објавио пре само неколико година под називом ,,Сунце у сенци”, истиче да су некада Диоген и Мевлана Руми тражили човека и у том циљу ишли са упаљеном свећом, а да је човек данашњице и од тога дигао руке и предао се прерано у борби за слободу, људскост и доброту.
,,СВЕЋА” ДАНАШЊИЦЕ
Званично данас немамо Диогена, ни филозофа ни бунтовника који може да се мало узвиси изнад света у коме је под притиском процеса глобализације можда дозвољена слобода говора, али забрањена слобода мисли (о томе како се млади информишу на линку https://omladinskenovine.rs/2021/08/11/kako-se-mladi-informisu/ ). Мисао и изражавање мисли је нешто што је најстрашнији грех за свет који пролази процес глобализације. У том процесу и овом свету нису потребни слободни људи, већ поданици и зависници од разних врста мода, техничких средстава и испрограмираног начина живота. Ипак, има оних који приносе овај мит и који у свом животу, као и Диоген, само траже искреног и правог човека њему сличном. А ко зна, можда негде сакривен живи међу нама и нови Диоген, али повучен, јер ипак је ово време забрањених мисли и време мудрих људи који су се повукли.
Ипак, оно што је горепоменути писац у свом роману запазио, тачно је. Ми данас све мање имамо људи који ,,траже” човека, који траже неку вредност, који се упорно труде за нешто у шта верују и за то имају стрпљење. Напротив, људи данашњице су људи ослабљених вредности и морала, али и ослабљене вере. Људи данашњице су демотивисани и препуштени сами и себи. И они најупорнији у неком тренутку говоре и себи и другима да је боље да одустану, да се придруже већини и да се прилагоде како би добили све оно чиме сматрају да ће задовољити своје потребе.
,,ЧОВЕК СЕ ОСЕЋА УСАМЉЕНО И МЕЂУ ЉУДИМА”
Да се кратко и поново вратимо на мудрости из књижевности. Делује да људи више него икад имају прилику да буду повезани да се упознају. Данас можете путем друштвених мрежа покренути разговор са особом из било ког дела света. Можете пронаћи школског друга или другарицу, симпатију, уз то да не говоримо о сајтовима за упознавање. Делује да смо сви једни другима доступни, да су нам загарантоване наше слободе и да у складу са тим слободно можемо да говоримо са људима. Да ли је то заиста тако?
Када су људи тек кретали да се повезују путем технологије Антоан де Сент Егзипери је рекао да се човек осећа усамљено и међу људима. Мислим да не постоји гори осећај него да се у друштву једнаких људи осећате као у сред пустиње где осим песка нема никога живог ни блиског на видику. Окружени смо људима који нас не разумеју и који нису заинтересовани за наше приче, делује као и да не говоримо сви људским језиком предвиђеним за споразумевање. Боље се споразумевају животиње које се служе немуштим језиком и покретима него ми. Када дођете у период друге и треће деценије живота, већ ћете имати збирку људи са којима сте прекинули контакт, који су вас повредили, изневерили ваше поверење, измишљали приче, оставили вас кад је најтеже.
ИЗГУБЉЕНЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ И ИЗГУБЉЕНА ПРИЈАТЕЉСТВА
Делује да како долазе нове генерације, све су више оне старије и ове нове генерације изгубљене, а исто тако и у раскораку једна са другом. Свет у економском и друштвеном погледу младима и не оставља баш пуно избора и начина како да се остваре. Или прихваташ правила и губиш себе, или остајеш разочаран са многим борбама и хиљаду и једним питањем. Не можеш да носиш шта волиш да би био срећан, не можеш да носиш косу како волиш да би био срећан, не можеш да имаш држање у складу са својом природом да би био срећан. Факултети више нису институције којима прилазимо као храмовима образовања, већ успутне станице за стицање титуле и грађење каријере, јер данас је мода завршити неки факултет, макар приватни. Делује да више немамо стрпљења, зато је данас све инстант од баналног примера кесица за инстант супу и кафу до приватних факултета и наших веза које су углавном инстант. Више нису ,,у тренду” ни добри момци, ни добре девојке, они су заправо предмет подсмеха. Тако остајемо загубљени не знајући за коју вредност живимо, а како је време економски такво какво јесте, не можемо сви да имамо и да будемо оно шта прописују за тренд.
Све ово доводи до тога да нема пријатељстава. И када поверујете да је неко ваш пријатељ за цео живот након неког периода, годину-две, целог детињства, шест месеци, схватићете да није тако. И не знате када више боли, након краћег или дужег периода. Људи гледају себе, своје интересе, его, вољу и никада неће то подредити вама. Пут до правог пријатеља поплочан је трњем, а пријатељи су као сакривени поклони којих има тек неколико и нема за сваког ко тражи.
ПОРУКА
Неки проблеми наше заједнице су универзални, није улудо Диогенова прича и данас жива. Неки проблеми данас су до те мере уозбиљени, да можда данас ни са упаљеним фењером нећете наћи човека или ће то бити поражавајући резултат. Техника може бити добра, али њен негативан утицај говори о томе какав је онај у чијим је рукама. Техникама нам је и олакшала живот, али нам је дала време са којима ми не знамо шта ни како. Можда мало више лекција о љубави и људскости не би било наодмет поред многих других лекција које нам се намећу.
Александра Секулић
Фотографије: Unsplash