Када је из пера Јована Скерлића на папир пренета критика дела Владислава Петковића Диса, чинило се да је књижевна судбина младог писца запечаћена. Нико није могао ни наслутити да ће управо оштре речи критичара створити „принца изгубљене генерације“ и увести Диса у књижевну бесмртност.
Мирослав Антић је и даље један од најомиљенијих песника са наших простора. Поред тога што је писао за децу и њихове бриге разумео на један инспиративан начин, он је оставио за собом значајне стихове иза којих се крије смисао нашег живота. Мирослав Антић нам својим стиховима даје поруке и подстицаје и тако кроз њих наставља да се увек изнова рађа, јер као што је једном приликом рекао, он не може и неће умрети.
У пасажу хотела Војводина протеклог викенда сви заљубљеници у писану реч уживали су у разноврсном програму који су нам и ове године припремили организатори Нофека.
„И Господ Бог створи жену од ребра које узе Адаму, и доведе је к Адаму“. (1. Књига Мојсијева, 2. глава)…
