Када је из пера Јована Скерлића на папир пренета критика дела Владислава Петковића Диса, чинило се да је књижевна судбина младог писца запечаћена. Нико није могао ни наслутити да ће управо оштре речи критичара створити „принца изгубљене генерације“ и увести Диса у књижевну бесмртност.
