… има времена за себе, друге људе, онај ко лако све стиже и постиже. Онај ко има времена и нема брига. Хм, да ли је баш тако? Иако је време један од највећих луксуза модерног доба, да ли можемо поистоветити слободу са слободним временом? Или слободу са нерадом?
Шта би се десило када бисмо, одједном, уместо „нећу”, „не могу” и „немам времена” изговарали „ДА!”’? Шта мислите како би то изгледало? Да ли бисмо имали превише посла или обавеза које не можемо постићи да урадимо или бисмо уживали у томе што увесељавамо себе и све око нас?
Пре пар година сам на једном предавању, први пут, чула причу о орлу. Сада сам потпуно сигурна да уколико укуцате у Гуглу “орао и промене” наћи ћете причу која је “срушила интернет”. Но, да се вратимо на тему. Тада, у врло раним јутарњим часовима, нисам потпуно била спремна да слушам приче о животињама и то повезујем са људском психом али ме је снага фотографије орла, коју сам имала прилику да видим врло изненадила. Шта се дешава са орлом?
Драги читаоче, пре него што се упустиш у авантуру прегледња овог приличног кратког, али питког текста, замолила бих те да претражиш путем Јутјуб странице следеће речи: Bob Ross. Приметићеш да има доста видеа који садрже ове кључне речи, те бих ти посаветовала да погледаш два или три, слободно прескачући делове. Сада можемо да почнемо.
Љубав је осећање које повезује људе. Љубав је загрљај док чврсто стежемо оно што је наше. Љубав је дух који бди над вољеним бићима. Љубав је стрепња да ли су нам најближи добро. Љубав је реч коју пажљиво изговарамо док тепамо. Љубав је туга док се растајемо и радост кад чекамо повратак. Љубав је додир и нежно миловање по коси. Љубав су он и она. Љубав сте ви и љубав су сви.
