Neispričana priča o receptima koji se prenose generacijama
Istorija najčešće pamti vladare, ratove, migracije i velike društvene promene. Mnogo ređe govori o ženama koje su vekovima čuvale ono najtoplije i najmirisnije lice jednog naroda – njegovu kuhinju. A upravo zahvaljujući njima danas znamo kako miriše makovnjača iz Bačkog Petrovca, kako se mesi rumunski cozonac u banatskim selima ili zašto se rusinski bobaljki jedu baš na Badnje veče. Vojvođanska slatka baština nije nastala u kuvarima niti je sačuvana u muzejskim vitrinama. Ona je nastajala u kuhinjama, među ženama koje možda nikada nisu napisale knjigu, ali su ispisale važan deo kulturne istorije Vojvodine.
Postoji jedna zanimljiva nepravda koju istorija često pravi. Pamti datume doseljavanja naroda, beleži političke odluke i opisuje velike migracije, ali retko kada zapisuje ko je te nove domove pretvarao u kuće i ko je uspeo da u njima sačuva identitet jednog naroda.
Kada su tokom XVIII veka Slovaci, Rusini, Rumuni, Mađari i drugi narodi dolazili u Vojvodinu, sa sobom nisu nosili mnogo toga. Ponegde su dolazili sa nekoliko komada nameštaja, ponekom porodičnom ikonom ili crkvenom knjigom. Ono što se gotovo nikada ne pominje jeste činjenica da su sa sobom donosili i recepte.
Ti recepti nisu bili zapisani na finom papiru. Nosili su se u sećanju žena. One su znale koliko dugo treba mesiti testo za praznični kolač, kada se u mak dodaje mleko, koliko dana pre Božića treba pripremiti određenu poslasticu i zašto se neki kolači nikada ne prave običnim danima.
Možda upravo zbog toga tradicionalne poslastice predstavljaju jedan od najlepših primera ženskog kulturnog nasleđa Vojvodine.
Kultura koja se čuvala pored šporeta
Nekada se znanje nije prenosilo kroz radionice, seminare ili internet tutorijale. Prenosilo se dok se mesi testo.
Starije žene su učile mlađe ne samo kako se kuva, već i zbog čega se nešto priprema baš na određeni praznik. Recept je bio samo početak priče.
U mnogim vojvođanskim porodicama još uvek postoje stare sveske sa receptima ispisane različitim rukopisima. Na prvim stranama često se nalaze recepti koje je zapisala baka, zatim oni koje je dopisala njena ćerka, a kasnije i unuka. Pored količine brašna ili mleka ponekad stoji i kratka beleška:
- “Pravila baba Kata za Uskrs.”
- “Od tetke iz Kovačice.”
- “Rumunski kolač iz Banata.”
- “Recept iz Ruskog Krstura.”
Takve sveske predstavljaju male porodične arhive koje govore mnogo više od jednog recepta.
One svedoče o tome kako su žene različitih nacionalnosti kroz svakodnevni život razmenjivale znanja i običaje. Nije bilo neobično da komšinica Slovakinja nauči svoju prijateljicu Rusinku kako se pravi makovnjača ili da Rumunka iz susednog sela podeli recept za praznični cozonac.
Tako su nastajali novi ukusi Vojvodine.
Komšinice koje su menjale istoriju kuhinje
Kada govorimo o multikulturalnosti Vojvodine, najčešće mislimo na jezike, nacionalne zajednice i institucije koje čuvaju njihovu tradiciju. Međutim, prava multikulturalnost živela je mnogo ranije – između dve kuće u istom sokaku.
Na vojvođanskim salašima i u ravničarskim selima žene su vekovima delile mnogo više od recepata. Delile su vreme, običaje i svakodnevni život. Jedna je znala kako se razvlači testo za štrudlu toliko tanko da kroz njega može da se pročita novinski tekst. Druga je umela da napravi najbolje čorojge za poklade. Treća je donosila tajni način pripreme oraha za božićni kolač.
Recepti su se pozajmljivali kao što se danas razmenjuju internet linkovi. Samo što je tada bilo potrebno mnogo više poverenja i zajedništva.
Upravo zato danas često ne možemo sa sigurnošću da kažemo kojem narodu pripada određeni kolač. Posle nekoliko generacija on je jednostavno postao deo života svih ljudi koji žive na ovim prostorima.
Ženska istorija koja nije zapisana u udžbenicima
Kada bismo istoriju Vojvodine posmatrali kroz prizmu tradicionalnih recepata, ona bi izgledala sasvim drugačije od onoga što učimo u školama.
To bi bila istorija žena koje su ustajale pre svitanja kako bi pripremile praznični ručak. Žena koje su na svadbama provodile čitave noći pripremajući kolače za nekoliko stotina gostiju. Žena koje su znale da se neki recept ne meri gramima već iskustvom.
One nisu bile istoričarke niti etnološkinje. Nisu pisale naučne radove o kulturnom nasleđu. Ali su ga sačuvale. Možda je upravo najveća nepravda što se o njima danas govori najmanje.
Malo ko zna ko je napravio najbolju makovnjaču u Bačkom Petrovcu pre šezdeset godina ili koja je žena prva donela recept za cozonac u neko banatsko selo. Njihova imena nisu ostala zapisana, ali su njihovi recepti preživeli. I upravo u tome leži najveća vrednost tradicionalne gastronomije.
Zašto je važno da ih danas zabeležimo?
Prema procenama etnologa, najveći deo nematerijalnog kulturnog nasleđa prenosi se usmenim putem. Ono je istovremeno i najvrednije i najugroženije.
Kada poslednja osoba koja zna tradicionalni način pripreme određenog kolača više nije među nama, gubi se mnogo više od recepta. Gubi se deo istorije jednog mesta, jedne porodice i jedne zajednice.
Danas su mnogi tradicionalni recepti nacionalnih zajednica Vojvodine poznati samo starijim generacijama. Mlađi ih često pripremaju prema modernim kuvarima ili internet receptima, ne znajući zašto se određeni kolač pravi baš na određeni praznik ili šta simbolizuju njegovi sastojci.
Upravo zato projekti dokumentovanja i digitalizacije tradicionalnih recepata imaju višestruki značaj. Oni ne čuvaju samo gastronomiju, već i priče koje je prate.
Jer nije isto zapisati: “500 grama brašna i 250 mililitara mleka”
ili zapisati: “Ovaj recept moja baka je donela iz severne Ugarske kada se njena porodica doselila u Bačku pre više od sto godina.”
Druga rečenica već predstavlja kulturno nasleđe.
Vojvođanska kuhinja kao mesto susreta kultura
Postoji nešto posebno u vojvođanskoj kuhinji što je razlikuje od mnogih drugih gastronomskih tradicija. Ona nije nastala osvajanjem, već susretom.
Njeni recepti nisu rezultat jedne dominantne kulture, već tri veka zajedničkog života različitih naroda.
Iza svakog kolača nalazi se priča o migracijama, prilagođavanju novom prostoru i zajedničkom životu ljudi koji su vremenom počeli da dele mnogo više od teritorije na kojoj žive.
Možda upravo zbog toga nijedna vojvođanska poslastica ne može biti isključivo “naša” ili “njihova”. One su odavno postale zajedničko kulturno dobro svih ljudi koji Vojvodinu smatraju svojim domom.
Ako bismo morali da izaberemo ko je najzaslužniji za očuvanje vojvođanske slatke baštine, teško da bismo odgovor pronašli u istorijskim dokumentima. Najverovatnije bismo ga pronašli u kuhinjama naših baka. Njihove porodične sveske sa receptima predstavljaju male muzeje kulturnog nasleđa koje tek treba ozbiljno istražiti i sačuvati.
Jer recept nije samo način pripreme hrane. On je priča o ljudima, migracijama, praznicima, zajedništvu i ljubavi koja se vekovima prenosila s generacije na generaciju.
Možda upravo zbog toga najlepši ukus Vojvodine nije moguće pronaći u poslastičarnici. On se i dalje nalazi tamo gde je oduvek i bio – u kuhinji neke bake koja još uvek zna da se najbolji recepti ne mere gramima, već uspomenama.
Korišćena literatura i izvori
- Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, upravu i nacionalne zajednice AP Vojvodine, Iz istorije nacionalnih zajednica u Vojvodini, Novi Sad, 2014.
- Tradicionalni recepti nacionalnih zajednica u Vojvodini.
- Literatura iz oblasti etnologije i nematerijalnog kulturnog nasleđa.
- Usmena tradicija i porodične zbirke recepata vojvođanskih porodica.
Ovaj tekst je pisan u skladu sa Wikimedija projektom očuvanja vojvođanskog slatkog nasleđa.
Varvara Lazarević
