Kako su migracije naroda oblikovale naše poslastice?

Vojvodina se može čitati i kroz njene kolače

Istoričari će vam reći da su Vojvodinu oblikovali veliki migracioni talasi tokom XVIII veka. Etnolozi će govoriti o susretu različitih kultura i običaja. Gastronomi će pomenuti uticaje srednjoevropske, balkanske i panonske kuhinje. Međutim, malo ko će vam reći da se istorija Vojvodine možda najbolje može ispričati upravo kroz njene kolače.

Svaka vojvođanska kuća nekada je imala svoje praznične recepte. Neki su zapisivani pažljivo u požutelim sveskama, neki su se prenosili usmeno, a pojedini su putovali zajedno sa čitavim porodicama koje su se selile stotinama kilometara daleko od svojih zavičaja.

Kada su nakon osmanskih ratova opusteli veliki delovi Bačke, Banata i Srema, Habsburška monarhija započela je plansko naseljavanje stanovništva. U Vojvodinu dolaze Mađari, Slovaci, Rumuni, Rusini, Hrvati, Nemci i mnogi drugi narodi. Dolazili su kao zemljoradnici, zanatlije, trgovci i graničari. Dolazili su sa različitih strana Evrope, ali su vrlo brzo počeli da dele istu zemlju, iste komšije i iste praznike.

Sa njima su stizali i recepti.

Malo je poznato da su mnoge poslastice koje danas doživljavamo kao “vojvođanske” zapravo nastale daleko od ravnice. Makovnjača je stigla zajedno sa slovačkim porodicama iz severnih delova tadašnje Ugarske. Rumunski cozonac vekovima je bio deo prazničnih običaja banatskih Rumuna. Rusinski bobaljki predstavljali su neizostavni deo božićne trpeze u Ruskom Krsturu i Kucuri, dok su mađarske čorojge postale omiljeni kolač pokladnih dana u brojnim vojvođanskim selima.

Danas ih pripremamo gotovo svi.

Kultura koja se nije čuvala u muzejima

Za razliku od narodnih nošnji, starih fotografija ili istorijskih dokumenata, recepti su vekovima živeli isključivo u kuhinjama.

Niko nije razmišljao o tome da će jednog dana biti potrebno sačuvati način na koji se mesi testo za fontoš kolač ili da će neko istraživati zbog čega su rusinski bobaljki nezaobilazni deo Badnje večeri.

Kulinarsko nasleđe nacionalnih zajednica nikada nije doživljavano kao kulturno dobro. Ono je jednostavno bilo deo svakodnevice. Možda je upravo zato njegova vrednost danas mnogo veća.

Kada otvorite staru porodičnu svesku sa receptima, ne čitate samo spisak sastojaka. Čitate porodičnu istoriju. Između redova sa gramima brašna i količinom mleka kriju se priče o migracijama, velikim praznicima, svadbama i okupljanjima nekoliko generacija oko velikog drvenog stola.

U Vojvodini je gotovo nemoguće pronaći selo u kojem ne postoji makar jedna priča o tome kako je neka komšinica iz druge nacionalne zajednice podelila recept koji se potom priprema već generacijama.

Upravo zato vojvođanska kuhinja predstavlja mnogo više od zbirke tradicionalnih jela. Ona je dokaz da je kultura nastajala kroz zajednički život ljudi različitih jezika i vera.

Šta nam govori jedna makovnjača?

Makovnjača je možda najbolji primer kulturnog preplitanja u Vojvodini.

Slovaci su je doneli sa sobom tokom XVIII veka kada su naseljavali Bački Petrovac, Kisač, Kovačicu i druga mesta. Danas je gotovo nemoguće pronaći vojvođansku prazničnu trpezu bez nje.

Srpske porodice je pripremaju za Božić, Mađari je smatraju sastavnim delom svoje kuhinje, a u pojedinim domaćinstvima recept se čuva već četiri ili pet generacija bez jasnog sećanja na to odakle je potekao.

Slična priča može se ispričati i o štrudli sa orasima, lenjoj piti, kohu ili drugim poslasticama koje su odavno prestale da budu “tuđe”. To je možda i najlepša osobina vojvođanske gastronomije – ona ne postavlja pitanje porekla kako bi pravila razlike, već kako bi ispričala priču o zajedničkom životu.

Miris praznika koji ne poznaje granice

Postoji nešto posebno u vojvođanskim praznicima. Bez obzira na nacionalnu pripadnost, gotovo svaka kuća miriše na vanilu, cimet, mak i pečene orahe.

Miris kolača ne poznaje granice.

Dok su se kroz istoriju menjale države, politički sistemi i društvene okolnosti, recepti su ostajali isti. Bake su ih prenosile svojim ćerkama i unukama mnogo pažljivije nego što su čuvale porodični nakit.

U mnogim porodicama i danas se može čuti rečenica: “Ovako je pravila moja baka.” A baka je možda taj recept dobila od svoje komšinice Rumunke, Slovakinje ili Rusinke pre više od pedeset godina.

Tako nastaje zajedničko kulturno nasleđe – ne kroz velike istorijske događaje, već kroz male svakodnevne trenutke koje delimo sa drugima.

Zašto je važno da ih sačuvamo?

U vremenu kada se sve više okrećemo brzoj hrani i industrijski proizvedenim proizvodima, tradicionalni recepti polako nestaju zajedno sa generacijama koje ih još uvek pripremaju.

Mnogi od njih nikada nisu zapisani. Neki postoje samo u jednoj porodici ili jednom selu. Neki su sačuvani zahvaljujući ženama koje ih i dalje pripremaju za praznike, iako njihova deca i unuci možda više ne znaju njihovu istoriju.

Ako danas ne zabeležimo recepte i priče koje ih prate, izgubićemo mnogo više od jednog kolača. Izgubićemo deo kolektivnog sećanja Vojvodine.

Digitalizacija tradicionalnih recepata nacionalnih zajednica predstavlja važan korak u očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa. Fotografije, istorijski podaci, priče o običajima i načinu pripreme omogućavaju da ono postane dostupno budućim generacijama.

Jer vojvođanski kolači nisu samo hrana. Oni su svedočanstvo o ljudima koji su vekovima zajedno stvarali ovu ravnicu.

Slatka istorija Vojvodine ne nalazi se samo u istorijskim arhivama i etnološkim istraživanjima. Ona se nalazi na prazničnim trpezama, u starim porodičnim sveskama i u receptima koji su putovali zajedno sa ljudima koji su ovde pronašli svoj novi dom.

Možda upravo zbog toga nijedna vojvođanska poslastica ne može biti samo mađarska, slovačka, rumunska ili rusinska. Nakon tri veka zajedničkog života, one su postale naše.

Korišćena literatura i izvori

• Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, upravu i nacionalne zajednice AP Vojvodine, Iz istorije nacionalnih zajednica u Vojvodini, Novi Sad, 2014.
• Tradicionalni recepti nacionalnih zajednica u Vojvodini.
• Istorijski izvori o doseljavanju naroda u Vojvodinu.
• Etnološka i gastronomska literatura o nematerijalnom kulturnom nasleđu Vojvodine.

Ovaj tekst je pisan u skladu sa Wikimedija projektom očuvanja vojvođanskog slatkog nasleđa.

Varvara Lazarević