Nastavak serijala „Kalup“ u trećoj sezoni pod nazivom „Škripac“, tematizuje partnersko nasilje vazneseno u patrijarhalnom društvu. Nova četvorodelna drama sa starim društvenim traumama lično uručuje spisak pitanja institucijama o neadekvatnom radu u zaštiti žrtava porodičnog nasilja. Mnoga usta je zatvorio strah, međutim činjenice ostaju ne promenjene šaputali ih ili uzvikivali.
Mehanizmi kojima aktivisti na internetu zaobilaze algoritam zbog „kršenja smernice zajednice“, zasad, rade posao, utoliko da se vesti povremeno probiju do publike. Međutim, pitanje je u kojoj meri dopiru do svesti kada jednim pokretom palca možemo da ih zamenimo nečim veselijim. U pisanoj formi, ovakav šlagvort ne vrši preterani uticaj na preispitivanje čovekove savesti, ali kada vesti pratimo putem društvenih mreža, načela empatije i razuma podređena su načelima senzacionalističkog izveštavanja. Fragmentisane informacije tabloida o tome šta se desilo one večeri kada je Jakša ubio Milku ispred Centra za socijalni rad za glavni cilj imaju priređivanje jeftinog spektakla. Polarizujuće, šokantne i kontroverzne izjave onih kojima bi bezbednost svih građana trebala biti na prvom mestu postaju najmoćniji način da se nasilnik dodatno prišunja svome plenu dok žrtvu drži strah u jednosmernom hodniku policijske uprave.
Svet je u vatri, to svi znamo, ali ako na plamenu insistiramo, stvara se loš dojam. Loš dojam je, na primer, da se u našem društvu govori o očuvanju tradicionalne porodice koja se ne održava ljubavlju već instrumentalizovanjem straha za goli život i nejasno definisanih „pravih vrednosti“. Međutim, u poslednjih deset godina, Autonomni ženski centar je zabeležio preko 300 femicida. Većina žena je ubijena u svom domu. Tamo su živele same ili sa partnerima. Uprkos tome, zvanična statistika o ubijenim ženama na teritoriji Srbije ne postoji. Zbog toga broj slučajeva može rasti. Odgovorna država bi trebalo da odigra ključnu ulogu u procesima koji prethode donošenju zakona o manjinskim pravima, kao i o ulozi regulatornog tela za elektronske medije, odnosno da deluje preventivno kako bi zaštitila stanovništvo.
Umesto toga, od izvršne vlasti države Srbije, dobijamo ružičaste naočare da vidimo povećanje bruto domaćeg proizvoda. Uprkos tome što Svratište u Beogradu ostaje bez sredstava za izdržavanje, a nasilni incidenti postaju teško prebrojivi. Dok se nosioci javnih funkcija redovno pojavljuju u ulozi zaštitnika građana, ono što vam neće priznati jeste da tokom svake društvene krize prvo nastrada istina. U njihovoj nadležnosti su i podsticajne mere i sredstva, ali i njih je nedovoljno i često odlaze u pogrešne ruke.
Femicid predstavlja kršenje prava na život i utiče ne samo na živote pojedinaca, već i na bezbednost čitave zajednice. Ovakvi slučajevi se mogu desiti naočigled članova porodice žrtve, kolega, prolaznika na ulici, kao i pred decom. U Srbiji, žene najčešće stradaju od ruke svojih partnera. Izmerena stopa ubistava muškaraca od strane žena petnaest je puta niža od stope ubistava žena od strane muškaraca. Trauma i gubitak prouzrokovani femicidom mogu imati transgeneracijske posledice.
Ono što ostaje kada završimo sa skrolovanjem kroz more pokretnih slika, jesu mentalni zamor i beznađe. Dve emocije koje nas teško pokreću. Umereno i kontrolisano praćenje vesti je lek za dumskroling, a odmor i briga o sebi nisu prestup ako nas ne odvraćaju od stvari nad kojima još uvek imamo kontrolu. Kao na primer, šta ćemo čitati i gledati, na šta trošimo novac, kakve ćemo korake preduzeti da unapredimo sistem i s kim ćemo biti dok razmišljamo u koga se zapravo zaljubljujemo.
Gordan Krasin
Tekst je nastao u okviru Škole video novinarstva pod mentorskim vođstvom Miloša Vlahovića i Milice Cvijović
