Narodi koji su vekovima beležili istoriju Vojvodine teško da su mogli naslutiti da će ova ravnica, nekadašnja granica carstava i mesto rođenja šest rimskih careva, iznedriti Novi Sad – grad koji će svoju unikatnost odbraniti ljubavlju prema: kulturi, obrazovanju i različitostima.
Istorija kao naučna disciplina je zbirka loših dela, nesreća, ratova, bolesti i kojekakvih zala, retko kada se bavila periodima mira i spokoja. U sudaru različitih naroda, jezika i istorijskih epoha, Novi Sad je uspeo da sačuva tragove svoje prošlosti. Ipak, mnoga sećanja danas opstaju jedino među policama biblioteka – mesta na kojima istorija manjinskih zajednica još uvek nije prepuštena zaboravu. Među pričama koje najčešće ostaju između korica knjiga nalazi se i istorija Rusina – zajednice prisutne u Vojvodini više od dva veka, a ipak u javnosti često svedene na folklornu fusnotu festivala, nošnji i muzejskih postavki.
Rusini se u javnosti često najlakše prepoznaju kroz folklor, tradicionalnu nošnju, muziku i manifestacije koje neguju kulturno nasleđe. Iako su ti elementi važan deo identiteta zajednice, oni predstavljaju samo jedan njegov segment. Pored folklora, Rusini imaju bogatu književnu tradiciju, obrazovne ustanove, medije na maternjem jeziku i aktivan kulturni život. Kada se pažnja usmeri isključivo na folklorne sadržaje, postoji rizik da se zanemare savremeni aspekti života zajednice i doprinos koji njeni pripadnici daju društvu u oblastima obrazovanja, kulture, nauke i javnog života.
Iako brojčano mala zajednica, Rusini su uspeli da sačuvaju ono što mnogi narodi kroz istoriju nisu – svoj jezik. Za razliku od latinskog, koji danas živi uglavnom na stranicama udžbenika i u stručnim izrazima, rusinski se i dalje može čuti u porodicama, školama, medijima i svakodnevnom životu vojvođanskih mesta u kojima Rusini žive. Među mladima je njegova upotreba manja nego nekada, što je sudbina gotovo svih manjinskih jezika, ali nije nestala. Upravo zahvaljujući obrazovanju na maternjem jeziku, kulturnim ustanovama i snažnom osećaju pripadnosti zajednici, rusinski i dalje odoleva vremenu i ostaje mnogo više od uspomene na prošlost.
Kada se govori o Rusinima, većinsko društvo ih često posmatra kroz prizmu folklora, kao malu i egzotičnu zajednicu koja postoji negde na marginama istorije. Međutim, Rusini nisu bili samo posmatrači događaja koji su oblikovali Vojvodinu. Njihovi životi bili su isprepleteni sa velikim istorijskim procesima, od Austrougarske, preko Prvog i Drugog svetskog rata, pa sve do stvaranja savremene Srbije. Mnogi ne znaju da su Rusini vekovima gradili škole, kulturne ustanove, verske zajednice i lokalne sredine u kojima su živeli. Možda je najveći nesporazum upravo to što se o njima često govori kao o manjini koja je opstala, a mnogo ređe kao o zajednici koja je aktivno učestvovala u stvaranju vojvođanskog društva kakvo danas poznajemo.
Novi Sad se često predstavlja kao grad različitosti, ali pravo pitanje nije da li manjinske zajednice imaju svoje festivale, već koliko su vidljive kada se reflektori ugase. Kulturne manifestacije jesu važan deo očuvanja identiteta, ali život jedne zajednice ne odvija se samo na pozornici. Prisustvo manjinskih jezika u obrazovanju, medijima, institucijama i javnom prostoru možda je bolji pokazatelj koliko je jedan grad zaista otvoren prema različitostima. U tom smislu, Novi Sad ima na čemu da gradi svoj ugled, ali i obavezu da manjinske zajednice posmatra kao aktivne učesnike društvenog života, a ne samo kao čuvare tradicije.
U društvu nejednakosti, ni sunce ne greje ravnopravno. Možda upravo zato među prvim žrtvama zaborava često budu priče malih zajednica. Kada se govori o Rusinima, pažnja se najčešće zaustavlja na folkloru, nošnjama i manifestacijama. Mnogo ređe se pominju njihova književnost, novinarstvo, obrazovne ustanove i ljudi koji su decenijama oblikovali kulturni život Vojvodine. Upravo je taj deo rusinske priče danas najviše zanemaren – činjenica da njihov identitet nije sačuvan samo tradiciji, već i neprekidnom radu na jeziku, obrazovanju i kulturi.
Zajednice ne nestaju onda kada izgube mesto u udžbenicima, već onda kada prestanu da budu deo svakodnevice. Jezik koji se više ne govori, običaji koji se izvode samo za publiku i kultura koja se pominje isključivo u prošlom vremenu polako postaju deo arhivske građe. Uprkos brojnim izazovima, rusinska zajednica u Vojvodini i dalje pokazuje da identitet nije samo nasleđe koje se čuva, već i život koji se živi. Možda se upravo u tome krije njena najveća vrednost – ne u tome što je opstala uprkos vremenu, već što je uspela da ostane njegov deo. A dok je tako, Rusini neće biti fusnota istorije, već jedan od redova iz kojih se i dalje ispisuje priča Vojvodine.
Gordan Krasin
Tekst je nastao u okviru Škole video novinarstva pod mentorskim vođstvom Miloša Vlahovića i Milice Cvijović
