Intervju: Tatjana Bokun, psiholog i volonterka Srca
U Srbiji se od 2022. godine jun obeležava kao Nacionalni mesec mentalnog zdravlja, kako ističe Institut za javno zdravlje Vojvodine na svom sajtu. Svetska zdravstvena organizacija mentalno zdravlje definiše kao stanje dobrobiti u kom pojedinac ostvaruje svoje potencijale i može da se nosi sa normalnim životnim stresom i doprinosi zajednici, dakle ne samo odsustvo bolesti ili poteškoća.
Sa gotovo trideset i pet godina iskustva u volonterskom radu sa osobama kojima je potrebna emotivna podrška, psiholog Tatjana Bokun veruje da ljudima sa mentalnim poteškoćama možemo pomoći tako što ćemo ih saslušati i pokazati im da imaju kome da se obrate. Volonter je najdužeg staža u Centru Srce u Novom Sadu, čiji je moto “Razgovor pomaže”.
Srce je volonterska, nevladina, neprofitna organizacija koja postoji u Novom Sadu od 1991. godine i prvobitno je bila namenjena žrtvama rata. Volonteri Centra razgovaraju sa ljudima koji su usamljeni, uznemireni, povređeni, tužni ili ljuti i saslušaju ih, bez osude i davanja saveta. Pomoć je dostupna putem telefona, mejla i četa, od 14 do 23 časa svakoga dana.
Šta ste naučili tokom dugogodišnjeg volontiranja, koje iskustvo biste izdvojili kao najznačajnije?
Većina mog znanja zapravo i potiče sa volontiranja, a ne sa studija, jer je ovde reč o pravom kontaktu sa ljudima. Ono što bih izdvojila kao najvažnije je to da ljude treba saslušati i dozvoliti im da pričaju kako o lepim, tako i o ružnim ili traumatičnim iskustvima, jer možda inače nemaju priliku za to.
Budući da je trideset godina dug vremenski period, koji obuhvata i pandemiju kovida, kako se kretala učestalost poziva za pomoć i stopa suicida u Srbiji?
Učestalost poziva se, uprkos očekivanjima, nije promenila početkom pandemije. Tek tokom leta 2020. godine, kada je postalo izvesnije da će data situacija potrajati, naglo je porastao broj poziva za oko 25 odsto, ali stopa suicida, na sreću, nije rasla. Međutim, povećao se broj ljudi koji su razmišljali o samoubistvu kao izlazu iz ove teške situacije, kao i onih sa depresivnim i anksioznim poremećajima.
Koliko se lično odnosno emotivno uključujete u priče žrtava i kako se u odnosu na to nosite sa mogućim gubicima?
Jedna od najvažnijih stvari koje volonteri uče na obuci odnosi se upravo na to. Učimo da damo sve od sebe dok razgovor traje i da posle ne razmišljamo o tome. Fokusiramo se samo na to vreme koje smo u smeni i dok razgovaramo imamo oko sebe poruke koje nas podsećaju na to da smo dobri volonteri jer smo bili tu za osobu u datom trenutku. Takođe, sistem međusobne podrške u Srcu veoma je razvijen, a postoji i ceo tim za brigu o volonterima.
Kako je izgledao početak Vašeg rada u Srcu i kako ste odlučili da pokušate?
Početak rada same organizacije bio je u vreme rata u bivšoj Jugoslaviji 1991. godine, kada su prvi vojnici otišli u Hrvatsku. Tada sam bila student završne godine psihologije i bio je prirodan tok događaja priključiti se onima koji su želeli da pomognu na bilo koji način. Sama inicijativa za pokretanje Centra došla je od studenata psihologije i medicine završnih godina.
Vidite li sebe u ovom pozivu i tokom narednih godina, i šta Vas motiviše?
Tokom godina, uverila sam se da se to što radim uklapa sa ličnim vrednostima koje negujem i planiram da nastavim dok god bude tako. Duboko verujem u ideju Srca i moć koju ima razgovor. Uprkos raznim teškim i kriznim situacijama, koje su se u međuvremenu dešavale u našem društvu, nijedna nije bila dovoljno veliki izazov da prestanem da volontiram ili verujem u značaj razgovora i emotivne podrške.
Kako procenjujete način na koji mediji izveštavaju o suicidu i drugim mentalnim problemima i kako bi se ono moglo poboljšati?
Medijsko izveštavanje na ovakve teme nije dobro, ali mogu se pronaći i primeri dobre prakse u skorije vreme. Najveći problem je senzacionalizam, kao i zadiranje u privatnost žrtve i njene porodice. Pozitivno je što je sve češće na kraju vesti moguće videti broj na koji ljudi mogu da se jave i obrate za pomoć. Takođe, trebalo bi objavljivati i pozitivne primere i ohrabrujuće informacije. Mentalno zdravlje treba da bude svakodnevna tema, a ne predmet pažnje samo kada se desi nešto tragično.
Za kraj, šta smatrate najboljim i najjednostavnijim načinima za brigu o mentalnom zdravlju? Šta je nešto što svako od nas može da uključi u svoju dnevnu rutinu?
Sama rutina je već dovoljno dobra i poželjna. Rutine nam daju osećaj sigurnosti i ako ih imamo već smo na dobrom putu ka mentalnom zdravlju. Drugi važan faktor jeste imati bliske osobe koje bi nam pružile podršku u teškim situacijama ili nekoga s kim možemo da razgovaramo. I kao treće bih izdvojila razvijanje navike da se bavimo svojim unutrašnjim doživljajima. Bitno je da registrujemo negativne pojave, opterećujuće misli, neprijatna osećanja i da se suočimo sa problemima na vreme, umesto da ih ignorišemo dok ne bude kasno.
Nađa Kostić
Naslovna fotografija: privatna arhiva Tatjane Bokun
Tekst je nastao u okviru Škole video novinarstva pod mentorskim vođstvom Milice Cvijović i Miloša Vlahovića
