Ako ste makar zavirili na internet u prethodnih 10 godina, sigurno ste čuli da je ,,Evrovizija apolitično takmičenje”, ali realnost je nešto drugačija. Danas se osvrćemo na sve ono što se krši sa idejom da bilo šta, a pogotovo međunarodno takmičenje, može da izbegne okvire politike.
Naime, ova manifestacija je u samom začetku bila rezultat političkog delanja. Na sajtu Evropske radiodifuzne unije (EBU – telo koje organizuje Evroviziju) stoji da je ona nastala kako bi se zavađene zemlje zbližile nakon razaranja koje je zadesilo kontinent tokom Drugog svetskog rata. Za prvog domaćina te davne 1956. godine izabrana je u ratu ,,neutralna” Švajcarska.
Danas su automatski kvalifikovani finalisti svake godine Španija, Francuska, Italija, Ujedinjeno Kraljevstvo i Nemačka, kao najveći sponzori takmičenja. Po Međunarodnom monetarnom fondu, većina ovih država su i među najprosperitetnijim na kontinentu. I na taj način osetimo politiku na Evroviziji.
Glavni sponzor takmičenja je takođe odraz politike. Moroccanoil je glavni sponzor Evrovizije već šest godina, naizgled bezazlena firma koja prodaje proizvode za ličnu negu sa arganovim uljem. U imenu stoji Moroccan, čto upućuje na Maroko. Zašto bi jedna firma sa vezama s Afrikom sponzorisala evropsko takmičenje?
Odgovor leži u činjenici da je u pitanju izraelska firma. U današnjoj geopolitičkoj klimi, kada su oči sveta okrenute ka pojasu Gaze, gde rat sprečava svakodnevnicu. Izrael cementira mesto na evropskoj sceni, te tako i priliku da promoviše svoju ideologiju. Fanovi Evrovizije već nekoliko godina popunjavaju peticije na raznim sajtovima, sa zahtevom da se pronađe drugi izvor finansija.
Upravo učešće Izraela je razlog zašto su mnoge države, uključujući Španiju, Holandiju, Irsku i Sloveniju, ove godine bojkotovale učešće, a neke od njih su čak i zabranile prenos te tokom finala Evrovizije puštale dokumentarce o Gazi, kako prenosi RTV Slovenija. Na čelu ovog konflikta našla se Španija, čiji je premijer Pedro Sančez jedan je od prvih političara koji su na međunarodnoj sceni otvoreno osudili Izrael i saradnju drugih država sa istim. Ne čudi, dakle, ni to što je RTVE, nacionalna španska televizija, odbila da izabere predstavnika za ovogodišnju Evroviziju.
Dok Izrael nastavlja učešće i Moroccanoil finansira EBU, države koje su se takođe našle na meti osude međunarodne zajednice, poput Rusije i Belorusije, nisu u mogućnosti da se takmiče već nekoliko godina. Dobro je pomenuti poslednji nastup Rusije, na takmičenju 2021. godine, na kom je pevačica Manjiža pevala pesmu Ruska žena (Russian Woman) u kojoj je kritikovala kulturološku i političku situaciju u svojoj državi kada je u pitanju odnos prema ženama, a nije podržavala narativ kojim se opravdava bilo koji genocid. Čak i pesme koje su ukrajinski predstavnici izvodili od početka rata 2022. su vrlo direktno tematski vezane za taj konflikt, a i sama pobeda Ukrajine 2022. godine deluje kao donekle politička odluka, bilo da je u pitanju izbor publike da glasa ili nameštanje glasova, kako su ruski mediji tvrdili. U prevodu, ove pesme nikako nisu apolitične.
Postavlja se onda i pitanje šta je zapravo apolitično u ovom takmičenju?
Mnogi učesnici, poput prošlogodišnjeg pobedika Nema, pevaju o svom rodnom identitetu, pronalaženju sebe i borbi za jednaka prava. Ove teme, mada univerzalne, svakako su same po sebi političke, kako tvrdi antropološkinja Meri Grej. Isto je i sa već pomenutom Manjižinom pesmom o feminizmu. To što tema nije dnevnopolitička, ne znači da je apolitična.
U eseju ,,Zašto pišem”, Džordž Orvel postavlja argument da ništa u ljudskom životu nije lišeno političkog, od medija koje konzumiramo pa sve do naizgled banalnih životnih stvari, poput onoga što jedemo ili pijemo. Recimo, razdaljina od vaše kuće do najbliže prodavnice politizovana je, jer opremljenost radnje, način na koji je izgrađena, njeno radno vreme, ali i način na koji do nje dolazite (peške, dizel ili električnim kolima, na biciklu po odvojenoj biciklističkoj stazi) proizilazi iz političkih odluka.
Stručni žiri često dolazi iz određenih muzičkih niša. Kao takav, ima određeni ukus koji se često razlikuje od volje naroda. Prisetimo se samo takmičenja 2023. godine, kada je finski predstavnik i miljenik publike Karija izgubio zbog toga što je žiri dao najveći broj poena švedskoj predstavnici Lorin. Karijina pesma i dalje se sluša i deo je revijalnog programa već tri godine, ali ipak nije doveo Evroviziju u Finsku.
Pored toga, žiri država često ima političku motivaciju za glasanje. Novinar Majkl Valdez objašnjava da tzv. blok glasanje dovodi do toga da nordijske zemlje često razmene po 12 poena, dok je ove godine srpski žiri izazvao skandal jer komšijskoj Hrvatskoj nije dala ni jedan poen, dok su od hrvatskog žirija srpski predstavnici osvojili maksimalnih 12 poena.
Kako izgledaju glasovi publike? Naime, srpska i hrvatska publika razmenile su po 12 poena u toku prošlonedeljnog finala u Beču. S druge strane, uprkos masovnom bojkotu izraelskih predstavnika, ova država završila je na drugom mestu, a novinari BBC-a izneli su sumnju se da je u pitanju masovno politički motivisano glasanje. Pred poslednja dva izdanja Evrovizije, publika je pozivala na bojkot takmičenja zbog činjenice da je Izraelu i dalje dozvoljeno da se takmiči.
Autor: Rene Pušedl, 2026. Slika nije adaptirana. Licenca
Još 2019. godine, kada je Evrovizija bila u Tel Avivu, islandskoj grupi Hatari prećeno je diskvalifikacijom zbog ,,provociranja” izraelskog premijera Netanjahua i podizanja palestinske zastave. Kao razlog se navodilo guranje politike na apolitično takmičenje gde istoj mesto nije.
Naravno, svako delanje, pogotovo u javnom prostoru, ostaje sasvim sigurno i bez sumnje odraz politike, pa tako i ovo takmičenje koje je moglo da ujedini Evropu (i Australiju), prvenstveno ilustruje podele u već polarizovanoj medijskoj stvarnosti.
