Постоје филмови који су ту да те мало забаве и које заборавиш готово одмах након што их конзумираш, а постоје и они који учине да ти буде нелагодно у сопственој кожи, који те натерају да се добро преиспиташ и размишљаш о њима још дуго, дуго. Данас ћемо причати о овим другим, а повод је 23. филмски фестивал Ухвати филм који је одржан од 13. до 16. новембра у Културном центру Новог Сада.
За све читаоце који до сада нису чули за Ухвати филм, то је међународни фестивал краткометражних филмова на тему инвалидности, једини такав у региону. Одржава се у Новом Саду, Ријеци, Бања Луци и Котору. Овогодишње издање носило је слоган Достојанствен, слободан, жив! и оквиру њега је приказано 28 филмова из 18 држава.
Прво вече фестивала
Фестивал је отворен едукативним stand up наступом Милице Јанковић под називом Хумором кроз предрасуде. Кроз њега се Милица осврнула на низ ситуација са којима се свакодневно сусреће као слепа особа: од тактилних стаза које изненада нестају усред тротоара, преко металних стаза на београдској аутобуској станици које ће са првим мразом постати клизалиште, до пролазника који јој на улици добаце где су ти родитељи? или ко те је пустио саму на улицу?. Говорила је и о тренуцима када људи о њој причају као о ствари, а не као о човеку. Све ово наводи на промишљање о томњ да ли је заиста смешно када се неко свакодневно сусреће са дискриминацијом?
У наставку вечери приказани су филмови који показују да различитост није препрека, већ извор снаге и нових погледа на свет. Говорили су о томе колико је важна подршка и љубав када живот донесе велике промене (Stand by me), о одрастању, првом заљубљивању и слатким мукама које оно доноси (Gum), о важности равноправног учешћа у културном животу заједнице (The Casting), и о томе да боје, баш као и људи, нису увек оно што видимо очима, већ срцем (Turquoise).
Друго вече фестивала
Друго вече било је посвећено женама – уметницама, боркињама, савезницама, а донело је филмове који говоре о различитим облицима борбе и ослобађања: од психолошког насиља и важности бриге о менталном здрављу (Signs that hurt), преко независности и прихватања различитости (Grandma’s house), до свакодневних физичких и емотивних битки које жене са инвалидитетом воде у друштву које их често спутава (The three deadly senses). Уз то, публика је у филмовима могла да препозна истрајност и снагу пријатељства (Longarms), уметност као језик ослобађања и унутрашње снаге (The red shoes), али и као језик срца (Nino). Ове вечери посебно се истакао филм In her shoes који говори о томе на који начин родитељи и друштво гледају на децу са аутизмом, и који нас суочава са постојањем озбиљног друштвеног проблема – дечјих бракова.
На панелу који је уследио након пројекција, говорило се о изазовима са којима се жене са инвалидитетом сусрећу у својој свакодневници. То је показатељ колико друштво и систем не функционишу за све. Када говоримо о њиховим правима, приступу образовању, раду, здрављу и сигурности, заправо говоримо о стандарду равноправности који обликује цело друштво. Њихово искуство открива колико су баријере често невидљиве за оне који нису погођени и колико је важно бити савезник: слушати, питати, разумети и реаговати. Грешке су природан део тог пута, али важно је да кренемо и да креирамо заједницу која је заиста инклузивна и подржавајућа.
Треће вече фестивала
Последње фестивалско вече, судећи по сузама на лицима гледалаца, било је најпотресније. Филм Vibrations from Gaza приказао је потресну перспективу глуве деце која живе у разореној Гази. У њиховом случају тишина не доноси мир, већ страх јер су у њој уткане вибрације бомби, подрхтавање тла и одјеци рушевина. The power of goodbye је филм о еутаназији који нас води у најинтимнији простор људске слободе и отвара питање да ли достојанство значи живети упркос свему или имати право да сами одредимо када живот престаје да буде живот? Ту је и документарац After us из Новог Сада, који кроз личне приче деце и младих са интелектуалним инвалидитетом и њихових родитеља, говори о јазу између идеје инклузије и тешке реалности.
Двадесет треће издање фестивала Ухвати филм затворено је панелом Шта значи достојанствен живот? Допринос жена у кинематографији у освајању слободе. Панелисткиње су говориле о томе колико је филм моћан алат за давање простора причама које често остају невидљиве. Он не само да информише, већ и развија емпатију, емотивно повезује публику са искуствима других, помажући им да разумеју различитост. Такође, позива нас да не будемо само неми посматрачи, већ да промислимо шта ја могу да урадим већ данас како би заједница била инклузивнија?
Све филмове који нису поменути, можете пронаћи на сајту www.uhvatifilm.org.
Ауторка текста: Ања Пејиновић
