Пре неко јутро листам Инстаграм, и налетим на нешто што звучи као почетак, па нећу рећи
лоше, али чудне шале – Бајага и Девито снимили дует. Три ствари су ми прошле кроз главу –
Шта сам ја управо прочитала?! Како је дошло до овога?! Шта је са Бајагом?!
Разуме се, радозналост ме је натерала да је одмах послушам.
На прво слушање сам помислила да ко год да је предложио ову сарадњу, треба га послати у свемир без скафандера. После неколико слушања постане океј, чак занимљиво. Ово ме је навело и на промишљање да смо склони да стављамо жанрове и музичаре у фиоке, мени је Бајага легенда рока, неко чије песме свака генерација зна, човек евергрин, а са друге стране Девито ми је представник нечег брзог, пролазног, површног, представник хиперпродукције. Самим
тим ми је ово, као и већини, било неспојиво. Ипак, треба бити радознао, изаћи из оквира и дати шансу
нечем новом.
Песма је названа Астронаут, текст и музику су радили Бајага и Девито. Кроз текст се прожима тема неприпадања, осећаја да свет није твој, потреба за изолацијом, бегом ван орбите. Занимљиво је да је то мотив и старих рокера и нових репера/трепера, осећај неусаглашености са планетом. Мада, то је и нека тема са којом многи људи, поготово тинејџери, могу да се поистовете.
Строфе су више поетичне, мени лично делује као да је ту преовладао Бајага (Ту је разређен ваздух мало мрачно и хладно / Ако не носиш маску може да буде гадно; Овде горе, високо, пиче ветрови хладни / Али не смета нама јер ми овде смо главни), и оне су можда разблажени, бледи трагови онога на шта смо навикли од њега. У рефрену бих рекла да преовладава Девито и он прича другачији језик – кратак, фрагментисан, написан тако да брзо уђе у главу, као рекламе које не желиш да запамтиш, али памтиш (Астронаут, астронаут, ја то дуго нисам знао / Астронаут,
астронаут ја сам отиш’о у аут…), што осликава и разлике у изражавању међу генерацијама.
Спот комбинује анимацију и игране кадрове, као да визуелно спаја два света, Девитов дигитално – набуџен и Бајагин old school шмек. Док Девито делује као да је у свом природном медијуму, Бајага изгледа као гост, као лик телепортован у естетику која му не припада, што само појачава осећај неспојивости.
Као што сам на почетку рекла, једно од питања ми је било Како је дошло до ове сарадње?, занима ме ко коме овде више значи. Заправо, могу да видим шта дует са Бајагом значи Девиту – заувек остаје забележено да је снимио дует са легендом рока, вероватно неће задобити љубитеље рока, али ће они макар кликнути на песму, а прегледи су данас валута.
Међутим, не могу да докучим Бајагину мотивацију, помислила бих да је желео да дође до млађе публике, али ја имам
утисак да не постоји особа која не зна за њега и бар неколико његових песама, а можда и грешим. Можда је хтео да подржи млађег колегу, а можда су у питању паре.
Све у свему, ово је јако добар маркетиншки потез, бољи него што делује на први поглед. Песма
је објављена тихо, без помпе, милион сторија и слично, али је експлодирала гласно. Многи од нас су остали у шоку, што је вероватно и био циљ јер сада, било да се људима свиђа или не свиђа, цео интернет бруји о њој, а на Јутјубу је прва у трендингу. Биће интересантно слушати овај дует уживо, ако до тога дође.
За крај, остаје питање за све нас: како то да нас дует ,,који не би требало да се догоди” узбурка брже и изазове више реакција од ствари које нам свакодневно мењају живот – политика, друштвене промене, оно што се заиста одвија ,,на нашој планети”, у нашој држави, у нашој заједници?
Ауторка текста: Ања Пејиновић
