У времену брзине, инстант-садржаја и масовне производње, млади све чешће трагају за дубљим, аутентичнијим изразом себе. Међу њима је и Јелена Павловић, млада предузетница која стоји иза бренда Везери — места где вез није само декорација, већ емоција, прича и тиха побуна против пролазности.
Са Јеленом причу започињемо присећајући се самог почетка, на ком је, како каже, све био сплет околности.
– Случајно сам наишла на једну објаву на интернету која је била о уметничком везу и била ми је врло интересантна, а поклопило се баш да је сестра у том тренутку радила пројекат за факултет, због ког је имала ђерђеф, платно и вуницу, па сам одлучила да пробам и ја да везем. Јако ме је занимало шта све ту може да се ради и морам да признам да тај мој први покушај није био баш најуспешнији (смех). Иначе сам из уметничке породице, а и сама сам завршила студије класичне гитаре, тако да сам окружена уметношћу, али први пут сам се тада сусрела са везом.
Мада јој вез сам по себи није био посебно близак, осим радова који су остали за њеном баком, Јелена се окушала и мало-помало, читајући и истражујући, савладала различите технике које данас преноси другима на својим радионицама.
– У периоду ковида-19 сам имала више времена да се посветим везу и тада сам почела више да објављујем и на Инстаграму, па је сам мој рад био видљивији. На основу тога добијам позив од књижаре Мост да одржим једну радионицу и то је била моја прва радионица, са неколико жена, са маскама на лицу и посебним условима, али са много радости јер смо заиста у њој сви уживали. Захвалност која је уследила после радионице дала ми је подстрек да поновим ово искуство и, иако је између те прве и наредне радионице прошло неко време, данас могу рећи да је знатан број људи, и жена, али и мушкараца, баш на радионици веза проналазило своју оазу мира.
Јеленине радионице трају три сата и на њима полазници уче основне технике, па не само да кући иду са својим првим радом, већ знање могу да искористе и касније, украшавајући одећу, накит или нешто треће.
– Најлепши тренутак ми је био када сам освестила, захваљујући једној полазници, да ове радионице веза нису само уметнички чин, већ људима значи и психички да се искључе и у том смислу, ако су уморни, одморе. Наравно, на овом путу веома ми је важна подршка мојих родитеља. С те стране никад нисам имала проблем да покушам било шта – имала сам њихову подршку и због тога није било ни страха. Врло је драгоцено то што ме родитељи никада нису условљавали да се бавим искључиво оним за шта сам се формално школовала. Сматрам да је важно да млади људи буду свесни да могу да испробају све. И ако успете и ако не успете – пробајте – бар вам неће бити жао – каже Јелена и додаје да цени критике, али само онда када су конструктивне и добронамерне, а то поручује и другима – за критиком без добре намере и доброг савета не вреди се ни освртати.
Када говори о подршци, осим родитељске, истиче и подршку пријатеља, али и других креативаца. Како каже, потребно је доста труда и потраге за правим информацијама, али када чиниш то из истинске љубави и жеље, ништа није тешко ни недостижно.
– Никада нисам сумњала да ли сам на правом путу; било је понекад мало несигурности, али пре свега на пољу информисаности о административним неким пословима, но и то се превазилази лако уз добру вољу и ентузијазам. Могу рећи да сам се доста трудила да дођем до информација, да разменим утиске, чујем и друга искуства… Претраживала сам интернет понекад и на страним језицима, па потом преводила и читала, разговарала са пријатељима, а врло ми је значајна и заједница креативаца у коју некако природно уђете када једном закорачите у тај свет.
На питање колико је вез близак младима одговара да је овакав, модеран вез, нешто што млади воле јер код њега нема правила – све је препуштено креативности и својеврсној слободи. А када смо код слободе, дотакли смо се и теме колико је уметник слободан да шири свој глас и указује својом уметношћу на промене.
– Ја сам кроз уметност несвесно постала активисткиња. Све важно о чему сам желела да причам, провлачила сам прво кроз платно. Уметност није само естетика, већ и глас који може далеко да се чује. Мислим да је привилегија што можемо да изнесемо јавно своје мишљење и мислим да и треба то да урадимо.
На крају, младима поручује да ако имају идеју или жељу, иду за њом до њеног остварења, не обазирући се на мишљења других.
– Треба да се крене и ако нешто стварно много волите и уживате у томе, треба то да радите. Друго што је важно је едукација; чиме год да се бавимо треба нам едукација. И трећа ствар је дисциплина. То је нешто што одржава присутност и без ње се не може. Дефинитивно бих рекла да треба да испробате све што желите, посебно док сте млади – нема граница за ваше жеље и стремљења.
У разговору са Јеленом откривамо оно што често заборавимо да ценимо — процес, стрпљење и аутентичност. Њена прича није само о везу, већ о храбрости да се крене, о несавршеним почецима и веровању да оно што долази из срца има своје место у свету. За све вас који имате идеју, али чекате „прави тренутак“ — можда је управо сада право време.
Сања Ђукић Радишић
