Младост вози промену

Kако би скренули пажњу европским институцијама и европским званичницима на ситуацију у нашој држави, oсамдест студената бициклиста је кренуло 3. априла из Новог Сада за Стразбур. Заједно са њима је био и наш саговорник Никола. За тих 13 дана прешли су више од 1.400 км и проширили вести из Србије широм дијаспоре, где су их дочекивали наши људи.

 

Без премишљања су Никола и његове колеге одлучили да студентске протесте подигну на нови ниво. Тих дана су уписали нову акцију у књигу историје студентских борби. Никола је студент Природно-математичког факултета у Новом Саду и приближио нам је детаље овог јединственог путовања.

Никола, како си сазнао за акцију вожње до Стразбура?

Један од мојих пријатеља је био организатор протеста 15. марта. Он ме је позвао две, три недеље касније, и рекао ми је „Спремамо нешто велико, ја сам мислио да те укључим, знам да имаш снаге, и искуства као редар.“  Тада ми је рекао да се ради о вожњи до Француске. Ја сам био шокиран и то ми је била застрашујућа помисао. Ко зна шта би ми моји рекли, и финансијски моменат је битан, уколико не буде било донација, али ајде укључен сам. Застрашујуће ми је било да сам у другој држави и да може ко зна шта да ми се деси. Али наравно, то није могло да ме заустави, јер је то била јединствена прилика.

Које су ти слике и догађаји остали јасно уцртани у сећању?

Као и са доста мојих спортских искуства, само ми се насумичне слике појављују и то су углавном слике неких пејзажа, неких лепих момената и сунчаних дана. Видим ликове других студената и сећам се разговора које смо водили у датом моменту. Сећам се неких пауза, исто тaко и домаћина који су нас дочекали.

Колика је била подршка људи кроз села и градове?

У Србији је било дивно и емотивно, било је много људи. Изван је било момената где су наши људи из кућа и аутомобила излазили сви заједно, целе породице, како би нас поздравили и подржали. Од већих дочека издвојио бих Беч и Минхен. Ти дочеци су били највећи. Док су Штутгарт, Карлсруе и Братислава три града које бих, поред Новог Сада и Стразбура, такође издвојио. То су градови који су имали дочеке који су нас изненадили и било је доста људи. У Братислави су људи једини размишљали о томе да нама не треба само да седнемо и одморимо, већ су нам направили журку и припремали су нам кувану храну која нам је била неопходна. Журка нас је подигла и после ње нико није био уморан ни мало. Сви су нас лепо примили и дочекали и мислим да би нас ти исти домаћини поново прихватили без проблема. Сваки дочек је елеминисао умор и
био је рестарт после дугог пута. Многи од нас без тих дочека не би успели да издрже до краја.

Које емоције везујеш за вожњу?

Лично вожњу не везујем ни за какве емоције, јер сам и пре имао овакву врсту активности, али могу да кажем да ми прво на памет пада реч грандиозност. Нешто велико и лепо, заправо нешто што ће ући у књигу легенди.

Да ли је физички напор најтежи део пута?

Свачије тело је физички напор сигурно осетило на крају сваког дана. Сви смо се на крају дана питали да ли ћемо успети издржати сутра? Нико није допустио да то утиче на нас, имали смо јако позитиван став, причали смо о томе. Овакве ствари много зближавају људе и сматрам да ћу остати пријатељ са већином. Још увек имамо интерне форе које нас прате из Мађарске и касније смо заједно ишли на друге вожње до Шапца и Лознице… Права смо екипа!

Од коликог значаја је био, Радован Сератлић, новинар који вас је пратио до Стразбура и са Србијом делио с јавношћу сваки ваш корак?

Мислим да је то једна од кључних ствари, доста људи који немају друштвене мреже не би могли да нас испрате. Мислим да је битно и што је новинрка Жаклина Таталовић заједно са њим била укључена. Радован је супер лик, и што се мене тиче он је део екипе јер је сваки метар био са нама, а поред тога је морао да ради свој посао. Јако ми је драго што сам га упознао и што данас могу да га назовем својим пријатељем. Његов допринос је веома битан.

Како изгледа земља твојих снова?

Видео сам како изгледа када систем ради и нећу причати о неким директним поправкама и променама, већ о осећају правде који недостаје. Када видим тренутну ситуацију и шта се дешава људима на улицама, желим да нагласим да су они борци и да је наша вожња само један мали део. Само да буде правде и истине, и то је суштина свега. Једино тако можемо доћи до коренитих промена. У целој овој причи боли једино неправда.

Никола је  један од осамдесет младих који су возили кроз Европу како би проширили глас младих и грађана наше земље. Протести и блокаде универзитета широм Србије, трају сад већ скоро десет месеци, студенти трже правду и промену да би живели у истини. Мотивише их спорт, младост и воде их здраве вредности којима теже на сваком кораку.

 

Милица Цвијовић

Фото: Лав Бока

*Текст настао у оквиру обуке „Школа омладинског новинарства“, у организацији New
Generation Studia.