Шта значи бити феминисткиња у Србији данас? Да ли та реч и даље изазива отпор, подсмех или – све чешће – разумевање и солидарност? О овим питањима разговарамо са Теодором Милосављевић – комуниколошкињом по струци, која ради у медијском и пројектном менаџменту у институцији Повереника за заштиту равноправности. Теодора је и ауторка популарне Инстаграм странице teatrallna, где кроз „феминистички буквар“ руши стереотипе – табу по табу.
Да би описала себе, Теодора позајмљује особине четири жене из серије Секс и град: каже да има Самантину смелост и радозналост слободоумне жене, Мирандину страст према људским правима, борећи се за родну равноправност кроз активизам. Слично као Кери, и она пише и шета коврџаве косе, замишљена о животу. Са Шарлот дели непоправљиви оптимизам и љубав према уметности.
У разговору који следи, Теодора искрено говори о личном односу према феминизму, друштвеним притисцима, улози медија, значају солидарности и визији будућности у којој ће борба за равноправност бити ствар прошлости, а не потребе.
Шта ти прво пада на памет када чујеш „феминизам у Србији“?
Заједница. Отпор. И огромна упорност жена које свакодневно гурају напред, упркос укорењеним вредностима патријархата, а често без подршке институција или медија. Феминизам у Србији носи велику снагу, али и терет.
Да ли си некада осетила притисак или предрасуде зато што се залажеш за родну равноправност?
Да, често сам била ,,она феминисткиња” у друштву. Али то ме никада није обесхрабрило, напротив, било ми је подсетник да моје речи имају тежину и да оно што имам да кажем не пролази кроз уши, већ се негде између и задржи.
Шта за тебе значи бити жена у данашњем друштву? Да ли си имала искуство са ниподаштавањем жена у својој околини?
Јако ми је тешко да дефинишем жену, јер жена може бити шта год пожели. Често прибегавамо друштвеним стереотипима када описујемо полове, односно родове, и они то управо и јесу – друштвени конструкт. На женама је огроман притисак друштва да буду – нешто. И ту се прожима насиље над женама – у очекивањима које друштво има од њих. И управо ме је ниподаштавање жена само зато што су жене грунуло у феминизам.
Како би објаснила феминизам некоме ко има негативно мишљење о њему?
У том разговору не бих нужно користила реч феминизам, већ бих причала о основним вредностима – равноправности, слободи, поштовању. Када људима приближиш идеје без етикете, често схвате да се с њима већ слажу. Увек нагласим да ми никада не можемо бити једнаки, али да треба да будемо равноправни. Питам саговорника/цу: “Је л ти желиш да будеш једнак (пред законом) као ___ (твој брат, сестра, пријатељ, партнер, родитељ, шеф),” и ако је одговор да, онда добре вести – феминиста/киња си!
Да ли мислиш да је феминизам важан и за мушкарце? На који начин?
За њих поготово. Феминизам нуди мушкарцима простор да изађу из оквира токсичног маскулинитета. Патријархат често више штети мушкарцима него женама: највише самоубистава чине управо мушкарци, већина затворске популације су мушкарци, а емоционална затвореност, притисак да буду мушкарчине, да ћуте и трпе, оставља дубоке последице. Феминизам скида окове са свих нас – и жена и мушкараца и даје нам слободу избора.
Да ли си имала искуство са младим девојкама које се плаше да кажу да су феминисткиње?
Нисам лично, али знам да постоје и да их је много. Њима бих рекла: феминизам није ружна реч и запратите страницу teatrallna !
Одакле потиче тај осећај нелагоде ако кажемо да смо феминисткиње?
Када се јавно идентификујемо као феминисткиње, често се суочавамо са подсмехом или оптужбама да мрзимо мушкарце. И зато се многе жене, а и мушкарци, иако се слажу с феминистичким принципима, осећају непријатно кад ту реч треба да изговоре. Кључ је овде у едукацији и дестигматизацији речи феминизам и нашиг унутрашњих осећања.
Како медији у Србији приказују феминизам? Да ли се слажеш са тим приказом?
Феминизам се у медијима често банализује или карикира – као нешто агресивно, непривлачно, па чак и сувишно. Такав приказ дубоко наноси штету стварним борбама које се свакодневно воде. То су злонамерни и примитивни коментари, рецимо – Како је на родносензитивном језику пушач – пушачица?. Ако може куварица и спремачица и чистачица, може и пилоткиња и портпаролка и књиговоткиња. Ако ти је пушачица смешно проблем је у теби и твојој опсесији објективизације и сексуализације жене.
П.С. немојте да пушите, па нам неће требати ни реч за то. (смех)
Како би описала однос својих вршњака према феминизму?
Моје окружење је већински либерално и самосвесно, али сам свесна да живим у ,,мехуру”. Генерално гледано, расте и десничарски наратив, па верујем да постоји раскол међу вршњацима који није увек видљив, а треба га адресирати. Мушкарци постају све конзервативнији, а све жене либералније, према неким истраживањиима.
Који су по теби најважнији циљеви феминизма данас?
Подсећање да права на папиру нису гаранција њихове примене. И да не постоји гаранција да та права неће бити одузета. Освешћивање, солидарност и политичка борба су кључни алати. Жене у Авганистану не смеју да се школују, да изађу на сунце без бурке или певају на улици, да причају једна с другом… ово је нечија реалност и мислим да смо мало захвалне на слободама које су нам феминисткиње пре нас омогућиле, а имамо их чистом срећом и привилегијом географске позиције.
Разговор са Теодором Милосављевић није само увид у појам феминизма – то је позив на будност, емпатију и ангажман. Њене речи подсећају да борба за родну равноправност није нешто што се дешава „тамо негде“ или „неким другим женама“, већ да је дубоко усађена у наше свакодневне односе, у језик који користимо, у очекивања која имамо, у тишине које трпимо.
У времену када се често чини да је довољно што жене ,,имају права”, Теодора подсећа на кључну ствар – та права морају да буду стварна, опипљива и доступна свакој жени.
Желим да свака жена ужива своја права – не само декларативно, него и у стварности.
Упркос препрекама, она верује у промену. Не у промену која ће се једног дана десити сама од себе, већ у ону коју стварамо сваког дана – питањем, речју, поступком, подршком. Њена визија будућности није утопијска – она је могућа, али захтева истрајност:
У мојој верзији будућности, феминизам је део свакодневног живота, а не потреба. Видим генерације које ће се питати – како је то икада било другачије?
И заиста, можда ће једног дана девојчице учити о феминизму као нечему што је некада било неопходно да би оне данас живеле слободно, самопоуздано и сигурно. До тада, разговори попут овог са Теодором остају важни подсетници да је борба за равноправност – борба за све нас.
Анђела Грковић
