Филип Балош о музици, уметности и студентској борби
Талентовани кантаутор, Филип Балош, недавно је представио свој нови сингл под називом Нема хемије. Млада звезда у успону за Омладинске новине отвара тему трновитог пута кроз који уметници у Србији пролазе, говори о наградама и потешкоћама које тај пут доноси, али и о томе шта значи када се глас, осим за песму, употреби за пружање отпора.
Своју музичку каријеру Филип је започео 2019. године, а пажњу јавности привукао је 2022. године, обрадом Констрактине песме „Мекано“. Од тада, два пута је учествовао на Песми за Евровизију, при чему је остао доследан свог аутентичног, поп звука. Данас, као кантаутор, сликар и активан учесник студентске борбе, новосађанин Филип Балош својим ангажманом повезује музику, сликарство и активизам.
Твоја нова песма – Нема хемије, изашла је пре скоро месец дана. Шта је инспирисало настанак ове песме?
Песма је настала прошле године и говори о пролажењу кроз сличне животне ситуације у којима сам ја заинтересован за некога ко није заинтересован за мене. После још једног таквог искуства, особа за коју сам заинтересован рекла ми је да не осећа хемију између нас, што је мене инспирисало да напишем песму која носи управо тај назив – Нема хемије.
Једном приликом рекао си да је управо ово твоја омиљена песма са новог пројекта. Шта ову песму издваја од осталих?
Ова песма је најкомерцијалнија од свих са албума који долази, и верујем да је најближа ономе што српска публика воли да слуша. За разлику од остатка албума који има прави амерички поп звук, ова песма носи примесе српског попа и минималне трилере у рефрену. Била ми је најзабавнија и најбржа за прављење, а иако је иронична и смешна, заправо је најискренија од свих. Када сам избацивао Довољно, jедну од мени омиљених песама, знао сам да је та песма ,,превише поп” за нашу сцену. Носи тај амерички поп звук, који се код нас ретко слуша, док сам са Нема хемије био сигуран да је то управо права мера и добар компромис поп музике коју ја лично слушам и која се слуша у Србији.
С обзиром на то да је спот за Нема хемије наставак спота за Довољно, да ли онда ову песму можемо посматрати као наставак једне приче?
Иако на прву делује као наставак приче, спот за Нема хемије није планиран као такав. Док смо снимали Довољно, схватио сам да би било штета да не искористимо сет, костиме и људе који су већ ту. Пар ноћи раније ми је пала на памет идеја да снимимо спот из једног кадра, јер ми је такав формат увек био интересантан. Пустио сам песму, рекао камерману да ме прати и само сам кренуо да се крећем међу људима. Иако ми је било
мало криво да након 11 сати снимања замолим све да остану, на крају је атмосфера била сјајна.
Као кантаутор, сам пишеш музику и текстове својих песама. Да ли имаш омиљени део креативног процеса?
За мене је стварање песме један процес, али ако бих га поделио, најдражи ми је тренутак када дођем до средине и када песма почне да добија свој облик. Тада знам да песму имам и само треба да додам или одузмем детаље. Почетак је увек најтежи, јер често мислиш да имаш песму, па ти ,,оде”, али када пређем ту почетну фазу, постајем сигуран у себе.
Познато је да долазиш из музичке породице и сам се бавиш музиком, али и сликањем. Како је то бити уметник у Србији и који су највећи изазови младих уметника у успону?
Бавити се уметношћу у Србији је веома тешко, поготово ако се ослањаш само на себе. Као сликар, ако ниси упоран, ако сам не шаљеш радове, не зовеш галерије, не трудиш се око сваког корака, нико други неће то урадити уместо тебе. У музици је слично јер стално мораш да напредујеш, ствараш и радиш на много материјала, а само мали део тога на крају угледа светлост дана. Оба уметничка правца захтевају потпуну посвећеност, што ја не успевам у сликарству иако то студирам јер сам схватио да ме музика више испуњава. Више волим када ја имам директан контакт с публиком, док у сликарству моје слике остварују тај контакт. Додатан изазов је и то што поп музика у Србији није мејнстрим, јер када нешто није у тренду онда је тешко од тога направити каријеру.
Шта тебе највише мотивише да наставиш да се бавиш уметношћу, чак и када је тешко и неизвесно?
Мотивише ме то што ја живим за стваралаштво. Пре свега, то радим зато што мене уметност испуњава, а онда и за људе који уживају у ономе што ја радим. Због себе никада нећу престати да стварам, а све док има људи који цене моју уметност ја ћу бити срећан.
Поред тога што си кантаутор и сликар, ти си и веома активан студент у блокади. Како доживљаваш све што се дешава у твом родном граду, али и у Србији, претходних месеци?
Мислим да сви ово тешко доживљавамо, али ја се трудим да у свему видим и нешто позитивно, пре свега у заједници која се створила између људи. Осетим то међу својим колегама, али и са потпуним странцима на улици, јер када видим да неко носи пиштаљку или беџ, између нас се аутоматски створи нека повезаност. Иако протестујемо јер се боримо против нечега веома тешког, та енергија коју добијам од људи ме испуњава и даје ми наду. Увек сам веровао да ћемо као држава проћи кроз ово и изаћи бољи, а сада, када видим колико нас је, добијам још више наде и пуно ми је срце.
Да ли је током периода блокада постојао моменат када си морао да бираш између своје каријере и својих уверења?
Било је тренутака када сам осетио последице свог учешћа у студентској борби. Радио сам на многим промотивним сарадњама у протеклих пар година, а неке планиране за ову годину су изненада отпале. Нико ми није отворено рекао да је то због мог учешћа у студентским протестима, али никада нисам добио јасан разлог, па сумњам да је то био узрок. Сигуран сам да сам изгубио неке пословне прилике, али ми због тога није жао јер не бих желео да сарађујем са неким са ким не делим иста уверења.
Када узмемо у обзир све о чему смо данас разговарали, како би ти описао положај младих уметника у Србији? На који начин може да се побољша?
Положај уметника у Србији је веома незахвалан. У једну руку има људи који су спремни да подрже младе уметнике, али они су у мањини. Компаније се за сарадње чешће окрећу афирмисаним уметницима, док уметницима у успону ретко ко жели да пружи прилику. Такође, култура у Србији је веома запостављена, извођачи немају много простора где могу наступати, нити постоји много догађаја за поп извођаче. Све се своди на велике фестивале или клубове и дискотеке у којима влада другачија врста музике. Исто важи и за сликаре, глумце, за било који вид уметности. Како би млади уметници могли да напредују најважније је пружити им подршку и простор у ком ће моћи да представе себе и оно што
раде.
За крај, да ли имаш неку поруку за младе уметнике који тек почињу своју каријеру?
Поред свих потешкоћа, никада не треба одустајати, посебно ако неко заиста живи за стваралаштво. Уз упорност, труд и стални рад на себи, сан ће се пре или касније остварити. Можда то неће бити коначна дестинација, јер сви ми имамо велике снове, али смисао је управо у том константном кретању ка циљу.
Текст: Тања Гаврић
Фото: Лука Пекић / из архиве Филипа Балоша
*Текст настао као праксе у „Школи омладинског новинарства“, у организацији New
Generation Studia.
