,,Не знам много о својој дијагнози, немам информације од доктора и мислим да моја породица не види озбиљност мог стања. Осећам се усамљено и изгубљено“- само је једна од многобројних исповести жена које се боре с стањем превремене оваријумске инсуфицијенције о чему ће нам говорити др Мина Хаген психолошкиња и доценткиња на Факултету за медије и комуникације (ФМК) у Београду.
Женско здравље представља јединствену и комплексну област медицине која обухвата не само физиолошке карактеристике женског организма већ и специфичне хормонске, репродуктивне и психосоцијалне аспекте који се мењају кроз различите фазе живота. Од пубертета, кроз репродуктивни период, трудноћу, па све до менопаузе и постменопаузалних година — потребе жене у домену здравља стално се мењају и захтевају холистички приступ.
Иако су последњих деценија остварени значајни помаци у разумевању и унапређењу женског здравља, поједина стања и даље остају недовољно препозната, дијагностикована или се занемарују због своје сложености или реткости. Један од таквих изазова је превремена оваријумска инсуфицијенција (ПОИ) — стање које захтева посебан приступ због својих физичких, емоционалних и репродуктивних последица.
У наставку са др Мина Хаген, психолошкињом и доценткињом на Факултету за медије и комуникације у Београду размотрићемо узроке, симптоме, психолошке утицаје, дијагностике, могућности лечења, овог значајног, али често занемареног поремећаја.
Здравствени аспект превремене оваријумске инсуфицијенције
Како нам објашњава др Мина Хаген превремена оваријумска инсуфицијенција (ПОИ) је стање преурарањене смањене функције јајника код жене која има мање од 40 година.
Интересовања Др Мине Хаген обухватају психометрију, процену личности, психологију здравља као и ментално здравље репродуктивног периода. За сам почетак она нам наводи да се стање ПОИ врло често пореди с другим стањима што може умањити његову озбиљност.
Важно је напоменути да то није исто што и рана или превремена менопауза, иако то погрешно изједначавање можете срести. Ја имам велику срећу да сарађујем са једном од најбољих репродуктивних ендокринолошкиња у Европи, др Љиљаном Марином уз коју учим.
ПОИ се, по њеним речима, пореди с превременом менопаузом, зато нам она овде објашњава главне разлике ових стања:
ПОИ није исто што и превремена менопауза зато што жена са ПОИ технички може остати у другом стању, док у менопаузи не може. Друга важна разлика је што када сте у менопаузи ви не морате узимати хормонску терапију, док када имате ПОИ хормонска терапија је неопходна.
Особа која има ПОИ има мањак естрогена. Естроген је важан полни хормон који није важан само за наше гениталије, иако се често о њему најчешће у том контексту говори. Естроген женама штити многе органе и важан је за њихово функционисање. Када говоримо о физичком здрављу, мањак естрогена повећава ризик од срчаног удара, од прелома кука или кичме (јер мањак естрогена повећава ризик од остеопороза). Мозак је такође зависан од естрогена па хипоестрогенија повећава ризик и од деменције и Алцхајмера. Ту су још и већи ризици од других болести као што су малигне и аутоимуне болести.- Објашњава др Хаген.
Оно што др Хаген посебно истиче јесте да данас жене са ПОИ живе у просеку две године мање, и да због наведених ризика, хормонска терапија дословно спашава живот. Према неким новијим подацима учесталост ПОИ је 4% што и није тако мала бројка.
Фактори ризика за настанак ПОИ:
-
- године када вам је мајка ушла у менопаузу (мање од 45 година),
- дужина менструалног циклуса (краћи од 25 дана)
- промене у дужини циклуса (скрати се, па се продужи).
Како препознати ово стање?
Важно ми је да подвучем да ја нисам докторка медицине и да ове информације делим на основу сарадње са тимом лекара и искуства жена са којима радим последњих 6 година од како је мој професионални фокус на репродуктивној психологији.- Подвлачи др Хаген.
Др Хаген објашњава нам да женама видљиви симптоми ПОИ су изостанак менстуалног циклуса (трудноћа је искључена) и симптоми хипоестрогеније. Међутим жене у просеку чекају чак 7 година на дијагнозу ПОИ. Због чега је то тако? Оно што др Хаген делује кључно у чекању на дијагнозу јесте непрепознавање самих симптома хипоестрогеније.
У мањој мери саме жене од стране самих жена. У већој – чињеница да се женама у лекарским ординацијама често не верује, да им се симптоми не признају. Чак и постоји термин за такво понашање на енглеском – “medical gaslighting”. Осим медицинског особља и околина може показати неразумевање.- Каже др Хаген.
Шта је хипоестрогенија?
Хипоестрогенија односно мањак естрогена имаће свака жена током и после менопаузалне транзиције. Дакле то су симптоми које повезујемо са менопаузом. А како се често чак и женама у менопаузи говори да измишљају, претерују са симптомима, да само мало треба да се опусте – онда замислите реакцију околине када се жена од 25 година или 19 година пожали да осећа налете врућине, лупање срца, несаницу, појачану иритабилност, проблем са концентрацијом (као и сувоћу вагине, пад либида, понављајуће урогениталне инфекције). Што се тиче последица мањка естрогена по ментално здравље, то су најчешће анксиозност и депресивност.- Објашњава др Мина Хаген.
Психолошки утицај дијагнозе превремене оваријумске инсуфицијенције
Колико је мукотрпан, дуг и тежак процес откривања овог стања говори нам то колико су жене несигурне, губе самопоуздање и константно се питају да ли су симптоми заиста такви, да ли их оне умишљају и да ли имају храбрости да се суоче са свим оним што ће потенцијално донети откривање дијагнозе.
„Превише си млада да би била у менопаузи“, “Превише си осетљива, само се опусти”, “Све ће то да се регулише када добијеш дете”, само су неке од исповести које су пацијенткиње изнеле др Хаген а које су чуле у докторским ординацијама али и од околине.
Због изостанка менструације долазе гинекологу који искључује синдорм полицистичних јајника, а затим добијају терапију, лек који изазове крварење. Циклуси поново изостају и тако у круг годинама. У неком тренутку их упуте на ендокринолога, или оне саме оду ендокринологу који након узимања узорка крви и мерења FSH поставља се дијагноза. Шта се дешава током трагања за дијагнозом – жене се питају да ли можда умишљају симптоме, јер им се не верује. Неретко се не поверавају околини, јер помисле – па ако ми доктор не верује, ко ће да ми верује. Током тог периода, жена губи самопоуздање, често се повлачи, нарушени су јој и пријатељски и партнерски односи. Мисли да је крива и да можда заиста само треба да се опусти.- За Омладинске новине каже др Хаген.
Шта када жена добије дијагнозу? Како се она саопштава?
Када након дугог броја година добију дијагнозу, која се најчешће саопшти нагло, без припреме и каже им се: нећете моћи да имате децу. Што пре свега није тачно. Жена када добије ПОИ дијагнозу често је преплављена осећајем туге, кривице и бриге и усамљености. Чињеница да репродуктивна способност жена иначе опада са годинама, а да се дијагноза ПОИ најчешће добије тек у касним двадесетим или раним тридесетим годинама заиста представља ризик да жена добије своје биолошко дете. И то се доживљава као губитак који прати туговање.
Кривица се може јавити када кренете да сумњате у себе и питате се да је требало боље да објасните лекарима и да сте ви заправо криви што сте дијагнозу добили тек сада. Брига се најчешће јавља у вези партнерских односа: да ли ћу наћи партнера, како некоме да објасним да имам тек 27 година, а да вероватно нећу моћи да имам своје биолошко дете. Да ли то уопште рећи, када, на ком дејту? Шта одговорити породици и пријатељима када вас питају – а шта ти чекаш или види како си себична, не желиш да имаш децу.- Каже др Хаген.
“Не знам много о својој дијагнози, немам информације од доктора и мислим да моја породица не види озбиљност мог стања. Осећам се усамљено и изгубљено.”, само су неке од мисли жена код којих је дијагностикована превремена оваријумска инсуфицијенција.
Како функционише процес дељења дијагнозе с околином?
Најчешће се особе прво обрате мајкама, које неретко и саме имају дијагнозу ПОИ или су раније ушла у менопаузу, затим још некоме из блиског породичног круга, а онда процес иде нешто спорије. Мислим да се највише брину осуде и неразумевања околине. Јер ми у јавном простору имамо јако мало информација, то није део неке опште информисаности. И зато је јако важно да причамо о томе. И да је то пут да се тема дестигматизује.
Шта предузети?
Ако два-три циклуса изостану, не чекајте, а ако вам гинеколог искључи дијагнозу ПЦОС (синдром полицистичких јајника), инсистирајте да видите ендокринолога и измерите ФСХ. Ако ваш лекар нема слуха, промените га, пробајте да нађете подршку међу пријатљима и породицом, некога ко ће да вам верује и да буде ту уз вас.
Идентитет и тело
Како ПОИ и менопауза личе по симптомима повезаним са мањком естрогена, а особа са ПОИ крене да испољава симптоме сличне онима у менопаузалној транзицији, др Мина Хаген објашњава да се пацијенткиња неће тако лако поверити и може да осећа стид. Појава самог пада либида и вагинална сувоћа за коју током недијагностикованог периода немате објашњење, утицаће негативно на партнерски однос, али и на осећај идентитета и женственост.
Неке од жена са којима сам радиле су ми говориле да се лоше осећају јер узимају терапију као да су бабе, или их је срамота што морају да користе лубриканте, а имају ето нешто више од 25 година.- Каже др Хаген.
За многе жене, дијагноза ПОИ није само медицински налаз — она може бити ударац на лични идентитет, осећај женствености и планове о родитељству. У друштвима у којима се плодност често (директно или индиректно) повезује са вредношћу жене, немогућност да се затрудни може изазвати осећај кривице, изолације и неуспеха. Жене које добију ову дијагнозу у двадесетим или раним тридесетим годинама често се осећају „превише младима за менопаузу“ и суочавају се са неразумевањем околине — укључујући партнере, пријатеље, па чак и здравствене раднике.
Што се тиче неких савета које имам да понудим јесте да се уколико се особа јави када је тек добила дијагнозу, спроведе психолошко саветовање са циљем да се пре свега ради на самој дијагнози – колико је била трауматична сама ситуација, а да се са неким “радом на себи” започне мало касније и нпр. након 3-6 месеци од почетка узимања хормонске терапије, јер ће и сама терапија имати неке позитивне ефекте. То никако не значи да депресију лечимо хормонима.- Саветује др Мина Хаген.
Кроз свој рад др Хаген се труди да освести код жена са којима ради да заиста могу бити срећне и испуњене и уколико нису мајка:
То је само једна од улога коју можете имати. А ваша потреба да некога волите, васпитавате и учите се може остварити и на друге начине – кроз менторство, неке млађе особе из блиског окружења. Средина у којој живимо није најидеалнија за ту перспективу, али верујем да није немогуће.
Међутим, она наглашава да је нетачно да жене са ПОИ неће моћи да буду родитељи:
Пре свега зато што ако се у ранијем узрасту успостави дијагноза, жене затрудне и “природним путем”. У осталим ситуацијама, најчешће се предложи да се што пре замрзну јајне ћелије и жена онда тада има избор да сачека моменат када и ако пожели да буде мама, да уђе у даље процедуре које би до тог исхода могле и да је доведу. Ту је и опција трудноће уз донирану јајну ћелију у процесу ИВФ која јесте деликатнија ситуација и ту је можда главна тема разговор о томе да сте родитељ детету које гајите и да је то ваше дете. Без обзира да ли сте га родили, усвојили итд.
Превремена оваријумска инсуфицијенција у Србији и у свету
Када је у питању наша земља, др Хаген истиче да има сјајних лекара који се баве овом темом који су дали значајан допринос третману и дијагностици на нивоу целог света, међутим, они нису научни комуникатори. Свуда, не само код нас о здрављу жена се мало зна и тек последњих пар година се све више говори о тој теми.
И полако ми сада гледамо серије у којима се говори отворено о менопаузи, па нпр. у серијама Fleabag или Bad sisters где једна од јунакиња има подршку за менопаузу (енг. menopause coach), па у серији New Amsterdam мајка докторке коначно у касним 50им добија дијагнозу ендометриозе. Мислим да ће се и о ПОИ говорити више у будућности. Морамо да инсистирамо да се пре свега више новца улаже у истраживања из ових области.- предлаже нам др Хаген.
У чему се огледа Ваш допринос овој теми?
Цео живот сам активистиња и мислим да су ме године и искуство научиле и охрабриле да гласно говорим о темама о којима се појачано ћути. Трудим се колико год могу да јавно говорим на тему везе између репродуктивног здравља и менталног здравља, постављам материјал на мрежама, са својим студенткињама и студентима говорим у учионици и планирам да у блиској будућности покренем и курс на факултету на којем и радим као доценткиња (ФМК). Такође планирамо едукацију мојих колегиница и колега, јер ви заиста осим уколико не радите блиско са репрордуктивним ендокринолозима или гинеколозима немате од кога да учите, област репродуктивне психологије је јако млада и није део наших академских курикулума. Кога ког занима ова тема, може ми се јавити преко инстраграма, заиста свима одговорим и упутим на саговорнике који су некад компетентнији, пре свега мислим на лекаре у конкретним ситуацијама.
Кроз разговор сазнајемо како изгледају конгреси у иностранству и како се о овој теми расправља у свету:
Истакла бих да сам на једном конгресу прошле године баш и говорила о ПОИ и шта сви ми као стручњаци из области медицине и менталног здравља можемо да урадимо да поправимо негативну статистику и исходе које носи ПОИ и то су укратко три теме. Време до дијагнозе се може скратити, а социјална подршка повећати тако што ће лекари да верују својим пацијенткињама, да им признају симптоме и да их питају како се осећају и да их упуте код стручњака за ментално здравље. То ће довести до тога да особа раније добије терапију, спречиће се здравствене компликације и по физичко и по ментално здравље, продужиће им се живот и биће бољи интерперсонални односи.
Стигматизација превремене оваријумске инсуфицијенције
Упркос све већем залагању за отворене разговоре о женском здрављу, теме везане за плодност, хормоналне поремећаје и рану менопаузу често остају обавијене тишином и срамом. Превремена оваријумска инсуфицијенција (ПОИ) је једно од тих стања које носи са собом не само физичке и емоционалне последице, већ и значајну друштвену стигму.
Постоје начини на које се дају дијагнозе, на енглеском се то каже “shot warning” односно упозорање да ће уследити лоше вести. Дакле каже се да имате вести које нису добре, питате када је добро време да поразговарате (да то нпр. није преко телефона – и то се дешава). Особа се едукује на лицу места о свим симптомима мањка естрогена, објасни се медицински третман и обезбеди се психолошка подршка, а ако треба и породица се едукује. Ови поступци ће смањити трауму од саме дијагнозе, смањује се стигма, а особа се осећа мање изоловано и смањује се ризик од настанка менталних болести.- Истиче др Мина Хаген.
Због недостатка информација, многе жене ћуте о својим симптомима, мислећи да су „превише забринуте“ или да њихови проблеми „нису довољно озбиљни“. Друштвена тишина око ПОИ додатно отежава правовремено постављање дијагнозе и отежава женама приступ емоционалној подршци.
Стигматизација ће се смањити што више будемо причали у јавном простору, а др Љиљана Марина и ја смо решиле да уз помоћ наших сарадница и тима који ширимо будемо што гласније и дођемо до сваке девојчице и жене. Мислим да као таблицу множења, треба да знамо листу тегоба које могу да указују на одређена стања или синдоме као што су ПЦОС, ендометриоза, ПОИ, перименопауза, менопауза, перипартум депресија (депресија током и након трудноће).- За крај нам поручује др Мина Хаген.
