70. Стеријино позорје – селекција
(26. мај ‒ 3. јун 2025)
Стварање историје/мењање будућности
Упркос дубоким друштвеним кризама, драматичним потресима који су темељно уздрмали и још увек дрмају нашу друштвену позорницу, или можда баш због њих, понуда представа за овај фестивал је, у целини посматрано, била уметнички изазовнија, у поређењу са претходном годином. Другим речима, било је лакше издвојити девет представа за Такмичарски програм и три представе за Кругове, иако продукција није била обимнија.
У овој сезони сам, од краја прошлог марта до данас, за потребе програма Стеријиног позорја погледала седамдесет и пет представа, педесет и пет за Такмичарски програм и двадесет за Кругове, на основу чега је направљена селекција коју чини девет представа у Такмичарском програму и три у међународној селекцији Кругови.
У протеклих годину дана у понуди је било десетак представа ван граница Србије, изведених према домаћим текстовима, због чега се може потврдити истинитост ранијих теза да постоји заједнички регионални простор културе, да су тематске одреднице текстова наших писаца блиске делима насталим у државама у региону, али
и да Стеријино позорје битно доприноси афирмацији српских текстова изван Србије, између осталог и зато што је позориштима у региону важно да на њему учествују.
Такмичарски програм 70. Стеријиног позорја чине четири представе са простора бивше Југославије ‒ три праизведбе дела наших аутора, Језик копачке Филипа Грујића и Ивана Ергића из Загребачког казалишта младих, Наличје аутора Бориса Лијешевића из Црногорског народног позоришта и Београдски трио Горана Марковића из позоришта
у Новом Месту ‒ и једно тумачење класика Бранислава Нушића, Народни посланик Македонског националног театра у Скопљу.
Осим ових иностраних продукција, Такмичарски програм укључује пет представа из Србије ‒ праизведбе из Сомбора (Изузети, према тексту Ђорђа Петровића у режији Мие Кнежевић), Лазаревца (Српској омладини, Димитрије Туцовић, аутора и редитеља Златка Паковића), Новог Сада (Искупљење, према роману Бранимира Шћепановића, у
режији Вељка Мићуновића) и Београда (Нико није заборављен и ничега се не сећамо, према роману Мирјане Дрљевић, у режији Бојане Лазић, Атеље 212), и једно ново тумачење савременог класика Душана Ковачевића, Свети Георгије убива аждаху, у
режији Милана Нешковића и извођењу ансамбла Југословенског драмског позоришта.
Из одабраних девет представа упадљиво се издвајају, или прецизније и сликовитије написано, куљају критичка значења, са приказима непоколебљивих и жестоких борби актера за друштвену правду, за искорењивање корупције, дубинске системске трулежи, за чишћење криминогених структура из друштва (Наличје, Изузети, Српској омладини,
Димитрије Туцовић, Нико није заборављен и ничега се не сећамо, Искупљење, Свети Георгије убива аждаху, Народни посланик, Београдски трио). Такође, заједничка карактеристика програма у целини је присутво трилерског садржаја, радње често размотавају истраге, настојања ликова да открију истине о злочинима, да ископају дуго
скриване тајне, мистерије, или да одбране своју част и достојанство (Наличје, Изузети, Нико није заборављен и ничега се не сећамо, Искупљење, Београдски трио). У вези са присуством ових тема, може се рећи да је позориште опет ишло корак унапред, да је антиципирало стварност, или да је предвидело наше драматичне друштвено-политичке
догађаје, буктање борби против неправде и корупције (већи део представа је настао непосредно пре трагедије у Новом Саду и протеста незапамћених размера, широм Србије, који су уследили). Поднаслов 70. Стеријиног позорја „Стварање историје/мењање будућности“ одражава ове тематске одреднице представа, али и
друштвених околности у којима се огледају драматичне борбе за истину и правду. У доба друштвено-политичких криза, смисао позоришта је посебан, јер је позориште, како је писао социолог Жан Дивињо, уметност која више него иједна друга осећа потресе који раздиру друштво, оно тешко кретање слободе, од спорог и тешког напредовања кроз разне стеге, до њеног неочекиваног, силовитог испољавања.
Позориште је уметност дубоко уткана у живу потку колективног искуства, и кроз целу историју је постојано представљало побуну против неправде и наказности силе, усмеравајући нас према будућности, према ономе што се још није остварило.
Представе у Такмичарској селекцији су, дакле, тематски блиске, у погледу директног обрачунавања са системским изопаченостима, али су редитељски приступи, односно њихове сценске поетике другачије, од сведенијег, психолошки деликатног реализма Егона Савина (Народни посланик), Бориса Лијешевића (Наличје) и Мие Кнежевић
(Изузети), преко суптилне стилизације Бојане Лазић (Нико није заборављен и ничега се не сећамо), Вељка Мићуновића (Искупљење) и Милана Нешковића (Свети Георгије убива аждаху), до брехтовског политичког театра Златка Паковића (Српској омладини, Димтрије Туцовић) и сложенијег мултимедијалног израза Матјажа Бергера (Београдски трио) и Борута Шепаровића (Језик копачке).
Осим одабраних представа, још две су биле у грчевитој борби да уђу у ту групу, и само су нијансе пресудиле у коначном избору ‒ укупна снага сценског израза или јаче естетске вредности селектованих продукција. Реч је о представама Није смрт бицикло
(да ти га украду) Народног позоришта у Београду и Удовица живог човека Звездара театра.
Програм Кругова чине три представе које се тематски и жанровски донекле огледају у Такмичарском програму – Отац, Kћи и Дух Свети, према тексту Мате Матишића, у режији Јануша Кице, Дрвене птице Лидије Дедуш, у режији Ивана Плазибата и Бој на пожиралнику, према новели Прежихова Ворaнца, у режији Јернеја Лоренција. Оне
такође имају битне трилерске елементе, између осталог, уведене као средство разрачунавања са онтолошким злом (Отац, Kћи и Дух Свети, Дрвене птице). Све три суптилно отварају и питања односа између природе и цивилизације, трагајући за могућностима очувања сржи живота у бруталним изазовима друштва, у
свеприсутности људских поступака мотивисаних сујетом, завишћу, похлепом.
Представе такође карактеришу разгранати, фино промишљени сценски језици, узбудљива, раскошна визуелност, сугестивна симболика редитељских поступака, што укупно успоставља плодно тло за истинско естетско узбуђење.
