Урош Микулић је ученик гимназије „Лаза Костић“, млади писац, песник, добитник награда – Гран-при Голубић за 2024. годину, Ленкино Перо, Бронзани дивит, као и награде за најбољи сценарио за филм „Шал“ на фестивалу Филмски фронт. Уредник је часописа „Завет“, али и један од гласних говорника на блокадама.
– Као индивидуа, у борби за слободнију и хуманију будућност, себе видим као једно микрошрафче у мегаломанском механизму. Ништа значајније ја не могу да допринесем друштву, од свих осталих људи који су подржали младост, памет, мудрост, разборитост и слободоумље. Уз њих смо до краја, како год тај крај изгледао и шта год он значио – средњошколац Урош Микулић.
Пре скоро четири месеца темељ побуне поставили су студенти. Оно што данас видимо, то је јединствени фронт свих генерација из разних професија и делатности.
Они који су гласно показали одлучност на покушаје ућуткивања, као и оне који су сматрали „недостојнима борбе“. Управо они који трпе притиске управе због блокада и протеста, заузели су чврсту одбрану. То су – средњошколци. На месту где се слобода гуши, њихов бунт постаје још снажнији одговор.
Колико се надлежни генерално брину о образовању, па им сада смета што нема наставе? Када школа постане место насиља и ћутања, да ли се тада адекватно „брине“?
Образовање је важно, али неће стати и угасити се улицом. Она само може подстаћи промене и изнети на површину све оно што „надређени“ покушавају да потисну код младих, а то је интелектуална и креативна слобода.
Међу гласовима младих бораца је ученик гимназије Лаза Костић, млади писац и песник – Урош Микулић.
– Америчка списатељица Хелен Келер једном приликом је записала: „Најбоље ствари у животу се не могу видети или додирнути – морају се осетити срцем!“ Када сам први пут у животу изашао на улицу, протестну шетњу нисам осетио срцем – осетио сам је целим својим бићем – наглашава Урош Микулић.
Његов први излазак на улице био је 5. новембар. За Омладинске новине Урош описује најдоминантније емоције које су се смењивале од почетака блокада.
Готово да се рукама могла опипати туга и неверица која је лебдела у ваздуху. Кренувши управо од туге и неверице, спектар мојих емоција се временом ширио, да би данас, у мени, почивала једна потпуна хетерогенија. Оно што се посебно истиче јесте: забринутост, запитаност, али и бес, љутња, гнев…
Подсетимо на речи психолошкиње Јелене Вукичевић из претходног дела серијала текстова о блокадама, да су ове емоције здраве и очекиване имајући у виду „кршење права и правде наше земље“ и да се временом претачу у борбу и заједништво, што потврђује и Урош: „толики набој присаједињености и зближености међу толико великим бројем људи нисам никада осетио”.
Свесни смо насиља на улицама, манипулације и поступака власти након пада надстрешнице, што је основ који нас држи на улицама. Након трагедије, Урош није придавао велики значај политичарима и јавним фигурама, јер је његов фокус био на породицама настрадалих.
Познато нам је неадекватно поступање званичника, али и „медија“ након трагедија, иако сам кодекс налаже поштовање достојанства жртава и породица настрадалих. Урошу је најважнија у том тренутку била свесност о болу тих људи, а тек касније разматрање политичких и друштвених аспеката. Тиме је показао кодекс људскости и емпатије, док су са друге стране доток информација и притисак били неподношљиви.
– У једном моменту сам само пожелео да се учаурим у неки ћошак, да се поклопим неким стакленим звоном и да побегнем од свега. Нисам побегао! Побегли су они који нису смели ни да мрдну. Не знам ко ће бити кривично гоњен, не знам коме ће се судити, али знам да ће у аналима историје остати забележена имена свих оних који су се измигољили из обруча који је почео да се стеже.
Урош Микулић је гласноговорник који пружа подршку захтевима студената, за које сматра да су добро конструисани и да постављају темељ истине која је тек кренула да се распетљава.
Уз студенте сам до краја, како год тај крај изгледао и шта год он значио. Када је реч о мени, као индивидуи, у борби за слободнију и хуманију будућност, себе видим као једно микрошрафче у мегаломанском механизму. Ништа значајније ја не могу да допринесем друштву, од свих осталих људи који су подржали младост, памет, мудрост, разборитост и слободоумље.
Иако суочени са коментарима попут „ђацима је место у школи, а не на улици”, или „држите књиге у рукама, а не транспарент”, уместо послушности средњошколци бирају борбу, став, грађанску одговорност, критичко мишљење. На улици примењују оно што је важно – вредности, чему нас уче образовне установе, зар не?
Како Урош наводи, средњошколцима је много теже да установе друштвену позицију у односу на студенте.
Како бих објаснио ову ситуацију, подвући ћу једну црту и навести само неке од јавних личности које су говориле на Јавним часовима новосадских средњошколаца: Рале Миленковић, Јасминка Петровић, Радоје Чупић, Небојша Миленковић, Игор Михаљевић, Александра Филиповић, Марина Фратуцан, Миња Богавац, Јелена Антонијевић, и многи други… Зашто сам споменуо ова имена? Зато што су се сви ови људи одазвали нашем позиву како би побили констатацију да реч средњошколаца има мању тежину од речи остатка друштва. Иако велики број нас средњошколаца и даље нема у потпуности образовану и оформљену личност – идеје и закључке које ми доносимо, у многим случајевима, могу бити од великог, па чак и пресудног значаја.
Уметност као део борбе
Урошева борба није само на улици, његов глас одзвања и на сцени. На даскама позоришта Гимназије „Лаза Костић“ он тумачи лик Светозара Милетића у представи „Глас“ коју режира глумица и драмска педагошкиња Соња Лештар.
Представа се базира на животу и делу Светозара Милетића и поставља питање правде, слободе, независних институција. Што није далеко од данашњице коју живимо у Србији.
„Свака уставна држава мора имати једну стену о којој се разбија било каква политичка страст, било која политичка струја која се мења од данас до сутра. Та стена је закон, а застава на њој је независно судство!“
Ово је реплика Михаила Полита Десанчића са суђења Светозару Милетићу 1870. године коју Урош издваја. Неправда која се прожима кроз представу дешава се и у реалном животу. Када су у питању очекивања од поступања институција, Урош каже да су сведена на поражавајући минимум и објашњава:
– Све док државне институције, о којој год држави републичког уређења да је реч, не буду имале судство независно од било каквих политичких и друштвених фигура – не можемо да се надамо никаквој слободи. Њу можемо да добијамо само привидно, у одређеним минималним дозама, на кашичицу. Закључак се сам намеће – слобода и равноправност, једнако независне институције.
Урош нас подсећа да уметност није само начин изражавања, већ нам помаже да сагледамо паралелу са реалним стањем државних институција, које није ништа значајно промењено.
Као писац и млада особа која ствара свој свет поезије, сматра да је она одувек извор надахнућа, а да је значајна као светло у борби против неправде.
Као најуниверзалније средство комуникације у универзуму – поезија може да преобрази и покрене велике ствари. То је вансељенска димензија која од свих нас прави и обликује боље људе.
Акције које су спроведене у претходном периоду, показале су о каквим се људима ради. Није се стало након огромног броја људи на три моста у Новом Саду 1. фебруара. Захтеви су се гласно чули и у Крагујевцу – 15. фебруара, на Сретење. Важан део акција спроводе средњошколци који не желе да поклекну под притиском управе. Борци – студенти, средњошколци, пољопривредници, адвокати, професори, просветни радници, уметници, културни делатници и сви други, како Урош наглашава јесу – свеколики људи, који се боре за будућност без насиља и безбедну државу.
– Начинили су једно велико идејно сабрање и обелоданили су искру која може да разјари ватру. Та искра је заједништво. Ако се искра довољно усија – ватра ће се разјарити. Ако се ватра разјари – брзо ће избити пожар. Ако избије пожар, знамо да се креће у хитну евакуацију и спашавање. Евакуација је већ почела! Пожар је на помолу! Засијајмо као искре и више ништа неће бити исто! – закључује Урош Микулић.
Текст: Анђела Андријевић
Фото: Анђела Андријевић, Марија Ердељи (насловна фотографија, Наташа Капетан, Никола Бабић, Златко Жекић
