Више је од три месеца након трагедије пада надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду. Трагедије око које се константно прикрива и негира одговорност, просипају лажи и калкулише животима. Тог дана када је све стало, тежња ка правди није, борба за достојанствен живот без насиља и обмана не јењава. 

– Надам се погодном разрешењу читаве ситуације, а под ситуацијом мислим на тренутно избегавање одговорности одговорних. Народ је међу собом изградио мостове поверења, снаге, воље и међусобне подршке. Овако чврсте мостове не могу пољуљати незнање, уцене, лажи и корупција. Њихове речи и дела говоре једино о њима самима – остаје им њихов средњи прст, а нама студентима наше цвеће – студенткиња Александра Ивковић 

Од тога дана смењује се спектар емоција јер пад надстрешнице није само трагедија, то је дубока колективна психолошка рана. Она која покреће и продубљује трауму и постаје центар који води ка променама, заједништву и истрајности. 

Оно чему сведочимо је да су млади, посебно студенти, најгласније изразили своја осећања и ставове на улицама. Бунт и блокада њихов су одговор на поступке система, али какве емоционалне реакције претходе тој борби? 

Психолошкиња Јелена Вукичевић наглашава да је први одговор на трагедије шок и емоционална ,,залеђеност” – механизам којим се психа брани од стреса који превазилази све психолошке и емоционалне капацитете. Kоји је могући сценарио када шок попусти? 

Туга, љутња, бес, очајавање, паника, агресија; коначно, особа може остати са трајнијим последицама у виду анксиозности, депресивности, посттрауматског стресног поремећаја – комбинација симптома попут интрузивних мисли, флешбекова, кошмара и несанице, промена расположења, иритабилности и беса, анксиозности, депресивности, социјалне изолације, избегавања места која подсећају на трауму, проблема у сексуалном функционисању, у апетиту и друге, истиче психолошкиња Вукићевић.

Губитак суграђана је, како она објашњава, близак сусрет са смртношћу и мислима о могућем губитку сопственог живота и живота блиских особа. Свесни смо да је испод надстрешнице могао да се нађе било ко од нас, било ког дана. И након три месеца боли тај шамар реалности да нисмо сигурни у објектима, да је наша безбедност упитна.

Месецима уназад студенти траже одговоре, правду, пробијају баријере, освајају мостове. Ментално здравље грађана је нарушено и уочљиви су понашајни и емотивни симптоми, а оно што је према наводима психолошкиње Јелене посебно важно нагласити је да је “потпуно очекивано и здраво – осећање страха, туге, љутње, јер смо сведоци да се све релативизује, спинује, отворено и грубо се крше права и правда становника наше земље”. 

 

КО ЈЕ KО У ЗАМАГЉЕНОМ ОГЛЕДАЛУ?  

Упркос свеприсутној манипулацији чињеницама од стране званичника и пребацивања одговорности, нападима студената и свих оних који мисле другачије, покушајима убистава студенктиња, присталицама друге стране још увек није јасно зашто су студенти, средњошколци, грађани, просветари, пољопривредници на улицама, испред институција, у блокадама образовних и других установа и зашто се догодио генерални штрајк. Или је то само наставак затварања очију пред истином, покушај гушења јасно дефинисаних захтева и непрекидног отпора? 

Kада бисмо се осврнули на постојање праведног и свесног одговора на оно што се тражи и захтева, неминовно је дотаћи се постојања дијалога. Дијалога, који подразумева неометану размену равноправног мишљења, ставова обе стране. Kакав дијалог су студенти и грађани добили? Сила, застрашивање и батинање сигурно то не подразумевају. Дакле, са једне стране шамар манипулација, са друге стране разна средства насиља. 

– Власт се након пада надстрешнице, у најмању руку, понаша незаконито, неодговорно, опортунистички, неемпатски, аутократски, насилно, токсично. Kлима коју стварају у друштву је изузетно лоша за ментално здравље становника наше државе –  наглашава психолошкиња Јелена Вукичевић. 

Толико је разлога и основа због којих студенти истрајавају ту где јесу – на улицама. Блокаде три моста у Новом Саду дале су потврду да ово није само мали пламен бунта и да се студенти нису зауставили покушајима застрашивања, већ су заједно са средњошколцима и релевантним одраслима кроз симболе и транспаренте јасно исказали своје мотиве, који се темеље на достојанственом животу, животу без страха.  

Из дана у дан сведочимо онима који “пумпају”, који упркос суочавању са притисцима и наметнутим странпутицама одлучно одбијају немост као одговор. Међу њима је и Александра Ивковић, студенткиња психологије која истрајава у тој борби, али и критици деградирајућег система. 

Волела бих да кажем нешто ведрије од тога да су поступци власти у складу са њиховим досадашњим вођењем ове државе. Ово је нажалост један од многих палих покушаја да себе покажу као способне и достојне оних позиција на којима се налазе. Осећам гнев и гађење према поступцима који нису у складу са људским благостањем, а видимо да је таквих веома, веома много. 

Kада је у питању лични мотив за учешће у блокадама, држећи се већ познатих захтева, Александра извдаја:

Најјачи подстрек који имам јесте промена садашњег система, док истовремено постављамо здрав темељ за другачији систем у коме ће на цени бити све оне вредности које осећамо у ваздуху на нашим протестима/блокадама. Људи који су присуствовали знаће о чему говорим, а за оне који нису и који још увек не увиђају значај овог искорака из ништавила – ево једног изазова да нам се придруже и осете, упркос страху, јер захваљујући њему, ипак можемо много тога. 

Имајући у виду насиље које се дешава месецима уназад, психолошкиња Јелена Вукичевић скреће пажњу да сваки чин насиља без обзира да ли смо сведоци или жртве опет представља трауматични догађај. И да особа може реаговати најпре бежањем и беспомоћношћу, али да је у раду са младима као најдоминантнију психолошку реакцију издвојила управо – борбу. 

Сада је разлика у томе што осећају и знају да нису сами у свом трауматичном доживљају, да има оних који ће им помоћи, подржати их да превазиђу искуство насиља, да ојачају, постану резилијентији и са својом околином још повезанији. То искуство заједништва има лековито дејство на трауму, па она постаје на неки начин психолошки доживљена као мања, подношљивија, након које неће остати далекосежних негативних последица на психолошко и емоционално здравље тинејџера и адолесцената.  

Отуда је, како психолошкиња наглашава, приметан осећај задовољства због солидарности у борби за виши циљ. И да су ,,мотивисанији да се ангажују на задацима који су пред њима, задовољнији својом улогом у друштву, у смислу да праве важну разлику. Да су битни, видљиви елементи нашег друштва, поноснији на себе и своје вршњаке-саборце”.  

МИ СМО МИР! 

Блокаде су изнедриле још јачу повезаност, веру у промене и све оне капацитете које млади поседују, не само у образовном смислу, већ животном. 

Осећам се мирније него икад од почетка блокада. Сведочим томе да су чињења и глас, првенствено нас студената, способни да буду сидро које ће нас уземљити на бољем и плоднијем тлу. На факултетима и улицама су људи који узимају одговорност, овога пута, у своје ноге – и то је оно због чега сам поносна, иако сам поред свега и тужна због мрака који нас је прекрио пре овог јединства – истиче Александра Ивковић.  

Гласови студената на улицама не одзвањају само револтом и незадовољством, већ позивају на мир и емпатију, што је и приметно на једном од транспарената студенткиње Ивковић. 

– То је мој мото, који је већ освануо као транспарент. Kао будућег психолога  ме веома занима како се и друга страна осећа, с тим да водим рачуна да питање остане разумљиво и саговорнику, те због тога наставак гласи: А ВИ KАKО ТЕ? – студенткиња Александра Ивковић 

СЛОБОДА ЈЕ БОРБА 

Одрасли, родитељи, образовне инсититуције већински су адекватно одговорили на потребе студената у смислу пружања подршке. Јавно су иступили и својим ставовима јасно показали веру у млађе генерације. Оно што би према наводима психолошкиње Јелене Вукичевић било пожељно након разрешења друштвене и политичке кризе спроводиити је: 

Политика нулте толеранције на насиље у сваком делу друштва, у свим државним системима (породичном, образовном, здравственом, правном, систему социјалне заштите,…). Потом, подучавати асертивне начине комуникације и ненасилне начине разрешења конфликта, солидарности, владавини права и правде. Деловати на развијање осећаја личне одговорности чиме год да се бавимо и којим год системима да припадамо. Улагање у превентивне и третманске програме, који ће таргетирати проблеме у понашању (антисоцијално понашање), од вртићког узраста до краја адолесценције, такође је јако важно ако желимо друштво без оволике стопе насиља. 

Студенткиња Александра Ивковић сматра да је минимум минимума управо та борба за будућност без насиља и праведно поступање. 

Блокада мостова нам је потврдила оно чему смо већ сведочили кроз претходни период – нас је више, добро је устало. Наша садашња борба у ствари је грађење здраве средине у којој су истина и правда закон. Институције чине људи и што пре људи схвате своју моћ деловања као појединци, те поверују да им може бити боље од тренутног, то ћемо пре доћи до испуњених захтева.

Саговорница Ивковић верује да ће стићи мирис слободе и до оних који се нису прикључили и поручује да је врло оптимистична што се тиче ,,идеје да можемо живети у поштеном друштву у коме ће диплома бити јача од партијске књижице, односно, у коме ова два ни не стоје у истом питању”. 

 

Текст: Анђела Андријевић 

Фото: Марија Ердељи, Анђела Андријевић