Ментално здравље као приоритет

Трагедије које погађају заједницу остављају неизбрисиве трагове, а посебно утичу на младе, чије је ментално здравље у активном процесу формирања.

Био је 1. новембар 2024. године када је на новосадској железничкој станици пала надстрешница и усмртила 15 људи. Тугу, бес, тражење одговорних за несрећу, као и солидарност, грађани од тада редовно показују на улици петнаестоминутним ћутањем, као и на протестима широм Србије који из дана у дан бивају масовнији. Нажалост, након трагедије у Новом Саду постављају се иста питања – како се носити са траумама и губицима, и шта као друштво можемо учинити како бисмо помогли другима да преброде последице трагедија.

Суочени с колективном тугом, бунтом, незадовољством и отпором према систему, једно је јасно – ментално здравље, посебно младих, мора бити приоритет. Због тога смо разговарали са психолошкињом др сц. Андреом Влашић, која терапијом помаже људима да се суоче са траумама које су доживели.

Каква је психолошка помоћ у кризним ситуацијама и да ли имамо довољно ресурса подршке?

 Сасвим сигурно има довољно ресурса. Једна од основних чињеница је да треба да се формирају тимови за кризне ситуације који би помогли онима који су најближи погинулима, потом сведоцима и преживелим жртвама трагедије, али и помагачима – ватрогасцима, полицајцима, здравственом особљу и другима који су суд‌еловали у спашавању унесрећених. Дом здравља Нови Сад отворио је линију психолошке подршке доступну радним данима, док су различите организације и Друштва психолога Србије, ставиле на располагање своје ресурсе. Друштва психолога након поплава у БиХ су се на сличан начин врло ефикасно организирала и дала свој обол. Многи ефекти траума постају видљиви тек након месеци или година, па је важно осигурати континуирану помоћ.

Како трагедије утичу на осећај сигурности у држави? 

У ситуацијама колективне трагедије, најинтензивнија емоција обично је дубока туга, која произлази из губитка живота, сигурности и осећаја нормалности. Ова туга је често прожета осећајем шока и неверице, јер је догађај неочекиван и надилази свакодневна искуства. Уз тугу, присутан је и снажан осећај губитка контроле, јер трагедија разбија илузију сигурности и предвидљивости живота, што доводи до осећаја неизвесности о будућности. Људи могу осећати и беспомоћност, јер немају могућност да утичу на исход или промене ситуацију. Поред тога, страх за личну и колективну сигурност и љутња према онима који се доживљавају као одговорни за трагедију често су изражени. Ове емоције се међусобно преплићу, стварајући психолошки терет који може бити исцрпљујући, али разумевање тих емоција и пружање подршке од заједнице помаже у њиховом превазилажењу.

Како друштво треба да реагује на трагедију?

Друштво на трагедије треба да реагује с емпатијом, али и организованом подршком. Изузев психолошких кризних интервенција које би помогле онима који су најуже повезани с трагедијом, потребно је пружити подршку и остатку друштва. Трагедија се може увек десити, а смрт је неизбежна чињеница свима, али морамо се сви борити да таквих надстрешница више не буде. Ми као друштво, а посебно медији – који још нису свесни колики утицај имају на креирање вредности једног друштва, а нити колико утичу на ментално здравље људи, морамо радити константно на томе да развијамо емпатију, одговорност, здраве вредности попут рада, труда, квалитета – јер кад сви радимо свој посао одговорно и компетентно, тада имамо и већи осећај контроле. Понављам, трагедије се могу десити, али морамо барем држати под контролом оно што стварно можемо. Као друштво ми морамо једни друге активно слушати, чути и разумети потребе овог друштва, а оно вришти за променом.

Како видите улогу медија у свему томе? Могу ли они помоћи на неки начин?

Медији нам могу значајно помоћи кроз разне програме едукације за ширу масу – на пример о препознавању стресних реакција, као и начина самопомоћи. Релевантно је држати се правила која прописује Кодекс новинара, али и неких основних људских вредности –финансијска добит не сме бити испред добробити друштва. Васпитно-образовне установе коначно морају у програме уврстити и рад на менталном здрављу, решавање конфликата, емоционалну регулацију итд.

Шта видите као битну ствар за очување менталног здравља оних који нису директно погођени трагедијом?

За све нас индиректно погођене трагедијом корисно је организовање заједничких окупљања, комеморација и иницијатива за помоћ погођенима. То јача осећај заједништва и пружа прилику за колективно суочавање са тугом. Такође, кроз лични пример, јавне личности и лидери могу охрабрити људе да траже помоћ и да не потискују емоције. Радити истрајно на нормализирању тражења стручне помоћи и подршке.

Када је време обратити се психологу?

Право вријеме да се обратимо стручњаку за ментално здравље је у ситуацијама када одређени емоционални или психолошки симптоми постану дуготрајни, интензивни, или отежавају свакодневно функционирање. Ево неколико кључних тренутака и знакова када је време за стручну помоћ:

Интензитет емоција отежава функционисање

Ако осећаји туге, анксиозности, беса, или беспомоћности постану толико јаки да утичу на свакодневне обавезе, односе или способност доношења одлука, то је знак да је потребна стручна помоћ. На пример, стално присутна туга након губитка која не јењава временом може указивати на потребу за терапијом.

Физички симптоми повезани са стресом

Ако доживљавате несаницу, промене апетита, умор, или друге физичке симптоме који немају медицински узрок, а повезани су с емоционалним стањем, психолог може помоћи у идентификацији и решавању узрока.

Губитак интересовања или мотивације

Продужени периоди апатије, повлачења из друштва или губитка интересовања за активности које су раније биле испуњавајуће могу бити знак депресије или другог проблема.

Траума и флешбекови

Ако се после трауматичног догађаја јављају ноћне море, флешбекови или интензиван осећај нелагоде или узнемирености у ситуацијама које подсећају на догађај, важно је потражити стручну подршку јер су то потенцијални симптоми посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП).

Трајање проблема

Ако симптоми емоционалне патње трају дуже од четири до шест недеља и не показују назнаке смањења, психолошка помоћ је често неопходна.

Осећај преплављености или губитка контроле

Када мисли и емоције постану превише интензивни или се осећате немоћно да их регулишете, разговор с психологом може помоћи у успостављању унутрашње равнотеже.

Појава аутодеструктивних мисли

Ако постоје мисли о самоповређивању или самоубиству, ради се о кризи и треба се хитно обратити стручњаку, пријатељу, или породици и потражити помоћ.

Обратити се психологу није знак слабости, већ храбар корак ка решавању проблема и бризи о свом менталном здрављу. 

Овај текст је произвела новинарка омладинске заједнице, уз подршку YoCoJoin партнерства. YoCoJoin  је добио средства ЕУ од Креативне Европе.

 Анђела Грковић