Ментално здравље младих је тема од изузетне важности, али која се још увек суочава са стигмом и недовољном пажњом. У данашњем динамичном и захтевном друштву, млади се суочавају са бројним изазовима који могу утицати на њихово ментално здравље. Стрес због школе, притисак вршњака, анксиозност, депресија, самоповређивање, па чак и самоубиство, само су неке од последице проблема са којима се млади данас суочавају. Важно је да се о овим проблемима отворено говори и да се младима пружи подршка и помоћ која им је потребна.
О менталном здрављу младих за наш портал говорила је др псих. Мира Стојановић, стручнa сарадница и професорка психологије у Петој београдској гимназији.
Који су, према Вашем мишљењу, највећи изазови са којима се данас суочавају млади у погледу менталног здравља?
Највећи изазови, по мени, су следеће две теме, које срећемо у психотерапијској пракси за које мислим да су свеприсутне и да некако карактеришу у великој мери понашање младих данас: прва тема је страх од неуспеха, а друга тема је страх од пропуштања и трећа тема, која призилази из прве, је страх од страха.
Врло је присутна анксиозност у понашању младих, панични напади. Највећи изазови су, у ствари, некако прихватити себе као особу која има право да донесе погрешан избор.
Када говоримо о младој популацији у нашој земљи, не можемо занемарити друштвену транзицију која је подразумевала прелазак из једног комунизма неки други систем, у капитализам, услед чега је и систем вредности потпуно промењен. Млади људи су суочени са изазовом да не могу све што би желели, што иначе млади не могу као и у ранијим генерацијама је то као тело било присутно, али сада можда много више него пре зато што је дошло до класно-друштвеног раслојавања. Издваја се једна група деце или младих која себи много тога могу да приуште, за разлику од већине друге деце која морају да раде на сазревању, на развоју личности, на прихватање многих немогућности. У том смислу се јавља тај страх од пропуштања.
Чиме је условљен тај страх?
Он је, донекле, условљен понашањем на друштвеним мрежама где смо суочени са неким облицима живота и са одређеним животним стандардом, статусним симболима који већини људи нису блиски нити могући. Млади, суочени са тим сликама, када гледају такве стандарде и такав начин живота, имају потребу да у некој мери досегну такве обрасце или такав стил живота. Бивају суочени са немогућношћу да то постигну и онда долази до тог страха од пропуштања. Свака немогућност да се изађе у град када је жеља и потреба јака, када се наиђе на родитељску забрану изазива неку врсту фрустрације у реаговању младих људи и уопште свака немогућност да се посегне или досегне нешто што је тренутно друштвено или статусни симбол. Потреба да се сада овде, сада, одмах досегне много тога. Да се досегне резултат који родитељи очекују, да се досегне задовољење неке друге потребе кроз неко друго понашање, а суочени са немогућностима, млади људи буду јако фрустрирани и континуиран стрес или фрустрацију доводи младе у стање стреса и у стање психосоматске болести која може да прогресира и у нешто озбиљније.
Мислите на анксиозност?
Анксиозност је доста присутна у поњашању. То су страхови који настају као последица неке несигурне друштвене слике. Живимо у времену када је агресија порасла. Окружени смо ратним дешавањима у веома блиском окружењу и нама се то дешавало до недавно, али и сада. Увек је Балкан неко тако подручје које кључа, где могу да ескалирају неки сукоби, тако да се код људи јавља страх од неизвесности. Порасла је та патологија анксиозности и депресивности. Она није присутна само код популације младих, иако је анксиозност и паника карактеристична за тај узрасни период.
У ствари је доминантна патологија у младости, депресивност и анксиозност.
То су, да кажем, дијагностичке категорије које преовлађују у понашању, али је данас анксиозност присутна и код других генерација. Тај страх од страха је уствари паника која је веома честа, такође, у понашању младих зато што је то непријатно искуство анксиозностзи која предуго траје. Она некад доводи особу у стање паничних напада, а паника је дубоко непријатно искуство и онда особа развија страх од будућег напада. То су три ствари које су доминантне у понашању младих. Као стручњак у понашању младих, то доживљавам као доминантне изазове за стабилизацију и за сазревање.
Како се депресија и анксиозност манифестују код младих?
Депресија се најчешће манифестује као вид повлачења. Постоји много симптома који се везују за симптоме депресије, најчешће је то немогућност прихватања себе самог. То се односи на телесну слику себе, на психолошки доживљај, јер телесни доживљај јесте врста психолошког доживљаја. То неприхватање себе утиче на неку врсту дефанзивности, повлачења у понашању младих, што је апсолутно лош начин. У психолошком саветодавном раду се ради на томе да се то превазиђе. Депресивност може да буде и кроз те обрасце аутодеструктивног понашања, самоповређивање или посмисли о суицидалности. Развојна карактеристика младости јесте да се преиспитује идеал смрти, да се она помиње у радовима из српског језика и књижевности, да се она може видети у ликовним радовима из различитих тема о сликарству када деца раде то. Флертовање са идејом смрти и бити аутодеструктиван су две различите ствари. Када професор пошаље ученика на разговор, стручњак уме да то разазна и препозна шта је у ствари права аутодеструктивност и симбол неке депресивности, а шта је у ствари нека развојна карактеристика узрасног периода где је младо биће заинтересовано за тај коначни, ултимативни крај. Млада особа испитује, како то све изгледа и покушава да ту идеју смрти себи приближи како би је боље разумео.
Како се манифестује анксиозност?
Анксиозност може да се манифестује кроз повлачење, кроз стално наоружавање. То значи да је особа окружена најближим пријатељима како би лакше поднела те тренутке несигурности, али такође, анскиозност може да се манифестује и кроз агресивност. Најчешће, људи који делују доста самопоуздано и то је веома често код младих у понашању. Наизглед изазивају пажњу ставом и неком појачаном агресивношћу. Тада млада особа пробије и границе одраслих. Професори увиде да се понаша некако, да кажем, криминогено у школској средини. У ствари те особе знају да буду најфрагилније, најрањивије и, можда, дубоко анксиозне и то се често дешава у пракси. У таквим тренуцима, професори не могу да прихвате у ствари мишљење псиохлога да је то дете заправо анксиозно јер све оно што је манифестно и појавно не говори о слици анксиозности како једна таква социјално-анскиозна особа може тако да се понаша.
Парадокс и јесте то да, најчешће људи који делују тако самопоузданије, најчешће нису истински самопоуздан. Истинско самопоудзање је процесна ствар и тешко да млада особа може да буде самопоуздана. То подразумева рад на себи.
Шта могу млади да ураде сами како би се бринули о свом менталном здрављу?
После свега шта се дешавало на нашим просторима и после пандемије ковида, бавила сам се и у приватној пракси и у докторату тим темама; према мом мишљењу најважније је бити реалан у својим очекивањима. Деца су данас суочена са многим очекивањима, од заједнице, од виртуелних заједница, утицаја инфлуенсера, родитељских очекивања и професорксих очекивања. Неко што реалније сагледавање себе, нека што реалнија слика ко сам стварно ја и шта бих стварно могао. То је, по мени, премиса да се буде ментално здрав. То значи реално сагледати себе и физички, такође.
Прихватити себе, прихватити своје домете у сваком смислу, окружити се добрим пријатељима, људима који имају позитивну енергију и људима са којима се пријатно осећаш.
Потребно је да се трудиш да имаш неко време и за релаксацију, поред испуњавања очењикавања, на разним нивоима. Потребно је бити у контакту са природом, неговати духовност ,шта год то значило. За неког је духовност религиозна категорија, за неког је загрлити дрво, за неког је седети поред воде и гледати у птичице које лете изнад воде… Такође је духовност читати поезију, читати дела која су разумели психологију људи, свало разумевање ствари и стварности нам омогућава да лакше разумемо себе и друге људе. Када разумемо, најчешће не можемо да се љутимо. Читање је духовност, поезија је духовност, тако да то је превентива. Спорт, љубав, дружење, моменти за релаксацију, контакт са природом…
Каква је улога породице и пријатеља у погледу очувања менталног здравља?
Младима је данас много теже него младима из ранијих генерација, барем у нашој земљи. Генерација родитеља данашњих младих је погубљена генерација. То су људи који се не сналазе психолошки. Врло је често тема у раду са младима, тегобе које млади човек има да углавном долазе од родитеља. У ствари је помоћ младом човеку данас умногоме данас помоћи његовом родитељу, јер родитељи су се негде погубили. Родитељи су били суочени са традиционалним васпитним стилом и њихови родитељи су били доста строги. С обзиром на то да данашње време то не подржава, данашњи родитељи су упали у неку пермисивност.
Они негују стилове који су прилично допуштајући. То је једно нежно родитељство без јасних граница и ту се негде млади родитељи потпуно погубе, а деци у развоју треба јасноћа, разлика шта је добро шта је лоше, да знају некако да се одмере у контексту и да имају границе за своја деловања. Уколико немају, деца се губе као у некој аморфној маси, а не могу деца бити боља од самих родитеља, ако им родитељи нису сређени.
То ствара једну комплетну слику једне нејасноће, појачане анксиозности, страх од будућности… Као да је та пандемија ковида некако додатно подржала ту неизвесност. Ту онда имамо родитеље које се губе у родитељству. Деца која су погубљена и осећају да њихових родитеља нигде нема, а њихових родитеља нема не само зато што су психолошки неснађени, него су неснађени и друштвено, јер су упућени у том новом друштвеном уређењу. Родитељи раде по цео дан и онда тако исцрпљени од посла, у страху да и они не пропусте нешто од живота, не виде једни друге – а у блискости је исцељење; ја у то истински верујем. Ми верујемо да међуљудски контакт исцељује. То значи да родитељи пре свега не морају да рачунају на психолошко знање, али довољно је да буду присутни да увек могу да посвете време, то је начин да се превазиђе. Добро родитељство, здрава породица, присутност у одрастању детета… Не присутност да ћеш бити ту за користан савет или да ћеш бити ту да даш новац за нов мобилни телефон. Присутност у смислу да си заинтересован шта дете слуша, шта пева испод туша, шта воли и шта његови другари бирају да једу, конкретне мале животне ствари. Није потребно прећи мали пут да бисте били добар родитељ. Ако идете из љубави, нећете погрешити, али битно је да будете ту.
Шта школе или неке друге институције могу да учине да промовишу важност менталног здравља код младих?
Однедавно сам на месту стручног сарадника и примећујем да је школа у врло незгодној улози. Велика су очекивања од система. Ми имамо ту друштвену слику, ту пермисивност родитеља који допуштају све и свашта и онда, када виде да дете није добро васпитно усмерено, очекују да школа уради све оно што није урађено у родитељству. Превелика су очекивања, а опсег посла и начин рада школе је такав да се у ствари омогући суживот у једној заједници од тридесетак ученика. Све оно што штрчи у тој заједници у смислу васпитног оквира, у понашању деце, мора негде да се ограничи. У том ограничавању тих образаца нема много прилике да се заиста психолошки и психоедукативно ради са децом. Најчешће се рад у школи сведе на неко 15-минутно саветодавно деловање. У сваком случају, није довољно као нека врста потхрањивања здравих образаца или репертоара за понашање. Очекивања системска као школе су превелика, по мом доживљају. Ту постоји несналажење родитеља у основи, како ја видим.
Пребацивање одговорности у школску установу је превелико. Наравно, стручњаци који раде са децом се труде што они и знају, али ту постоје многе неснађености и несавршености. Ниједан професор није специјални педагог. Ниједан професор није персонални асистент. Он није обучен за различите врсте реаговања. Професор не уме да препозна да је нешто озбиљна патологија, а он то доживљава као озбиљно неваспитавање.
Школа може да организије неке трибине. Настава психологије је само на другој години, нажалост. Могуће је да се пролонгира да буде већи број одељења, да се разумевање сопствених осећања доведе и у основну школу. Као професор психологије који ради већ 21 годину, психолошка зњања ће можда у будућности бити много важнија него нека друга. Људи који владају са собом ће владати светом. Заиста је цивилизацијски тренутак да се некако и негује агресивност. То се може видети у ријалити програмима. Као да је пожељно да будеш што простији и вулгарнији. Као да се то друштвено награђује. Прави рад на себи је разумети себе, постати емотивно писмен. Разумети зашто нешто радиш у некој ситуацији. Да ли си могао нешто другачије? Проширење тог психолошког репертоара, мислим да је то пут.
Какав је ваш савет младим људима који се устручавају да траже професионалну помоћ због стигме око психолошке подршке?
Мој савет је увек тражити особу којој се можеш искрено обратити. Било да је то најбољи пријатељ, родитељ, кума или тетка… То значи причатити и причати о ономе што те мучи. Добронамерни људи ће знати да ли је то потреба да се укључи стручно лице. У сваком дому здравља сада постоји психолог. Ако ти је тешко да причаш у школи, можеш да одеш у дом здравља, јер тамо нико не зна твог професора, родитеља… Ако не можеш у ПП службу, можеш да се обратиш разредном старешини да поразговара са твојим родитељима. Уколико и то не можеш, постоје многе организације и СОС телефони. Веома је важно да изађеш на светлост са том муком коју носиш, шта год да је та мука. Битно је причати о томе шта вас мучи јер да би човек постао личност, он мора да се суочава са својим проблемима. Свако стављање под тепих води у нову радикализацију проблема и у развијање патологије.
Милош Влаховић
