Удружење новинара Србије – Друштво новинара Војводине (УНС-ДНВ) је 19. јуна, у просторијама УНС-ДНВ-а у Новом Саду одржало разговор посвећен извештавању о особама са хендикепом.
Међу главним говорницима били су ауторка Приручника за извештавање о особама са хендикепом Катарина Томовић, фотографкиња Марија Ердељи, као и новинарка Слађана Димитријевић.
Разговор је био посвећен особама са хендикепом које се суочавају с бројним проблемима и стереотипима у свакодневном животу, где чести сензационалистички наслови продубљују предрасуде о њима.
Поред разговора о приручнику, Ердељи је говорила о улози медијске фотографије у извештавању о особама са хендикепом, где су приказане фотографије на којима су особе са хендикепом у реалним ситуацијама.
„Проблем је медијске неписмености овог друштва. Људи не схватају како медији функционишу“, започела је разговор ауторка Томовић.
На питање да ли особе са хендикепом могу и треба да се баве јавним пословима као што су медији и рад на телевизији, Томовић је става да апсолутно могу, у складу са својим способностима, а да треба имати у виду да „слепе особе немају гестикулацију управо да не би порушиле ствари испред себе, њима све треба да буде на дохват руке. Није њима превелика препрека то, па да не могу да раде на телевизији. Данас чак постоје водкасти где су слепи људи водитељи. Треба објаснити са чим могу све они да се сусретну, наше телевизије нису прилагођене њима, наши студији имају углавном неколико степеника, каблове…”
Марија Ердељи, свој мастер рад, посветила је документарној фотографији, на којој су се нашли људи са хендикепом. Била је две године у дому у Ветернику. Како је истакла, она није покушавала да их улепша, већ јој је циљ био да прикаже њихову унутрашњу лепоту. Како је додала, за време свог истраживања је живела са дететом са Дауновим синдромом. Желела је да покаже да они имају исти дан као и ми, сада је већ пар година део Пер.Арт-а, новосадске организације која делује у области извођачких уметности и инклузије у култури. Истакла је да је главни проблем новинара фоторепортера што кроз фотографију приказују главни проблем (на пример: точак колица непокретне особе), а не виде неку другу суштину.
Осмислила је изложбу из два дела, у којој се први део састоји из самог интервјуа и фотографије која иде уз причу, док је други део изложбе са неких догађаја.
Новинарка Слађана Димитријевић је као пример одузетих права навела дијагнозу шизофреније, где је особи одузета посебна способност, „особа нема права, има права детета, има старатеља, буквално не могу ништа самостално“. Навела је пример особе са дијагнозом шизофреније која одлази на комисију за инвалидску пензију, где је одбијају јер није инвалид, а једино што може да добије је социјална помоћ која износи око 13.000 динара месечно. Како истиче „то је оно што је парадокс нашег законодавства“.
Ауторка Томовић истакла је да је оформљена мрежа новинара за инклузију где се размењују информације, али и говори о проблемима са којима се суочавају особе с хендикепом.
„Новинари морају да схвате да цео живот учимо. Јер се стално нешто ново дешава“, додаје она.
Приручник је усклађен са Кодексом новинара Србије, Законом информисању и медијима, као и Законом о забрани дискриминације и садржи корисне препоруке које ће новинарима и медијским радницима помоћи у решавању недоумица у опхођењу према особама са хендикепом, а може се пронаћи на сајту УНС-а, као и на сајту Академске инклузивне асоцијације.
Извор: Исидора Мартаћ / Мингл
Фотографије: Марија Ердељи