Живимо у 21. веку, веку науке и технологије. Међутим, иако је свет толико брзо напредовао и напредује, једну битну ствар нисмо променили. То је потреба за ратовањем.
Сведоци смо последњих дана, година и деценија да је све више ратова у свету. У овом тренутку највећи су ратови у Изреалу и Палестини, инвазија Русије на Украјину, напади САД и УК на Хуте у Јемену, напади Ирана на Израел… Нажалост, можемо их набрајати до сутра. Веће силе углавном нападају мање због, неких својих циљева и жеља. Углавном су то природни ресурси, територија и култура једног народа.
Сви ми у Србији, али и на Балкану смо последње две године, највише претпрели због рата у Украјини. Цене хране, некретнина и месечних трошкова су отишле у небеса, маса људи из тог подручја је дошло у Србију, инфлација је никад виша, српска Влада није хтела да уведе санкције Русији па смо трпели притиске, и тако даље. То је доказ да рат има много шири утицај него што можемо да замислимо. Са свим тим, наша власт није успела да се избори. Зато су основне намирнице постале луксуз на неке што имају мање од 30.000 динара месечно, било то пензија или плата.
Историја нас учи да су ратови у великој мери променили токове историје. Највећи ратови у историји су били Други светски рат и Први светски рат. Може се рећи да смо од тих ратова, највише научили. Међутим, да ли смо можда добили амнезију на све то или је потребно да утврдимо градиво?
До сада је на простору Украјине страдало више стотина хиљада људи, у Палестини и Израелу је преко 30.000 људи страдало док се преко 10.000 води као нестало. Коме су мала деца крива? Да ли је рат решење за проширење територије? Зашто морају да се невиним људским животима плаћају нечији бескорисни циљеви? Оваква питања треба поставити моћницима као што су Владимир Путин, Бењамин Нетањаху, Џо Бјадену као и многим другима. Поред многих позива на прекид ватре, званичници тих држава остају глуви на то.
Уништавање градова, губитак домова као и трајне емоционалне ране остављају дубок траг у друштву погођеног народа. Ратови често не доносе трајно решење проблема, већ само продубљују поделе и сукобе. Ресурси који се троше за потребе рата, често недостају за образовање, здравствену заштиту и друге основне потребе људи. Уништавају се важни културно-историјски споменици који у великој мери не могу бити враћени.
Очување живота, заједница и вредности које чине темељ човечанства захтева изградњу мира и одрживих међународних односа. Потребно је што пре да се пробудимо јер свет све дубље тоне у кризу. Нису нам потребни ратови, потребан нам је мир и склад међу народима. Пробудимо се, док не буде касно.
Милош Влаховић
