О животу у Сплиту, разлици у односу на ондашње и садашње младе и препоруке филмова који се обавезно треба да погледају, читаоцима Омладинских новина ексклузивно даје режисер Лордан Зафрановић.
Јунаци ваших филмова су често млади или људи средњих година. Коју разлику одмах примећујете у односу на ондашње и садашње младе?
Ја се сећам свог одгоја у породици, то је било послератно време, срушена земља, босоноги по асфалту, до једанаестог месеца у кратким хлачицама. Нисмо били сиротиња, већ смо били сви исти, то је било тако. Одрастао сам у Сплиту. Савезници су бомбардовали Сплит 1944. и 1945. године, и од Сплита су остале рушевине, осим оног дела око Палате, која је данас под заштитом УНЕСК-а.
Пуно касније сам размишљао шта је то тако важно у породичном одгоју. Како одрасташ желиш да се ослободиш тог родитељског „притиска“. Тако сам ја већ са 17 година отишао од куће. Почео сам радити филмове у аматерском Кино клубу „Сплит“. Унајмио сам стан, радио одмах после средње школе и тако се осамосталио.
Касније сам ишао неком својом линијом, и никад нисам осећао да је оно, што је било у том првом одгоју, било погрешно. Данас се све брзо мења, долази неко друго време, где је све брзо, долази једно ново доба – велико. Технолошка револуција је тако велика да се и сам процес комуникација међу људима промени. Нема оних спојева међу људима као некад, а ја се сећам неких љубавних шетњи по целу ноћ, а да се ништа не деси. И онда и други дан, и тако даље. А данас је све другачије, комуницира се сасвим једноставно и брзо. Однос према љубави се променио, и све се променило, а у самој суштини смо остали исти. Добри или зли, љубоморни и толерантни, људи су увек исти, а мења се само амбијент, околности које утичу да детињство данашњих младих није исто као моје.
„Битно је да млади буду слободни, да максимално изражавају своју особност (ако је имају), да изађу из притиска родитеља, да се не присиљавају да раде нешто што би родитељи желели, треба им само указивати на неке опасности и то је све.“
Нема ту неке велике разлике у одгоју некад и сад. Ја младима увек остављам велику слободу, покушавам да их схватим и да им помогнем у њиховом пробоју ка властитој личности.
Студирали сте књижевност и ликовну уметност у Сплиту, али је вашу каријеру обележила Академија у Прагу и студије филмске режије. Диван период вашег студентског живота провели сте на једној од најпрестижнијих филмских школа у Европи, где су поред Вас студирали и Милош Форман, Срђан Карановић, Горан Паскаљевић, Рајко Грлић, Горан Марковић, Емир Кустурица…
„Са лепим успоменама се сећам мог периода студирања, то је био један раскошан период мог живота, изванредан период.“
На Академији у Прагу морали смо научити на који начин се ради филм за кина, за широку публику. Тако да поред експерименталних ствари које ја носим са собом, јако мислим на гледаоца.
Јер шта је филм, шта је кино? Кино су врата која пролазите, благајна где морате купити карту идете у ред где ћете сести, наместити се у фотељу и овај са тог белог платна мора вам дати нешто, неку сатисфакцију. Прво вас мора задржати од почетка, па до краја фима, значи да филм на неки начин буде напет, да желите да га одгледате до краја. Било да је то нека појединачна судбина, опћа судбина, ратни филм или било који филм, он има своје трајање. И кад изађете из кина онда морате казати некоме – он није заслужио за то, или платили смо феноменално мало за овај ужитак који смо добили. То је кино! У кину нема фолирања. У Прагу смо учили како се то ради.
Шта обавезно погледати по препоруци Лордана Зафрановића:
Ја врло волим медитеранске филмове. Сви моји филмови снимани су у Далмацији, осим овог сада. Чак и кад сам радио серију о Титу, у 13 епизода, на шпицу сам ставио далматинске песме, а не неке револуционарне, далматинске – да се зна да аутор долази из тог поднебља. И мој поглед на Тита био је са те, морске стране, мало другачије него што би неко други направио. Зато ми се чини да би млади људи који ће сутра студирати филм да стално размишљају о томе да раде неке теме из властитог миљеа, властитог корена, а не да реализирају нешто што је страно.
„Волим филмове обојене сунцем и морем.“
И наравно препорука да уче, уче, уче, јер моја професија захтева ауторитет, а он се добија само преко знања. Када водиш екипу од 200 људи мораш то знати. Поред тог неког свог посла, мораш знати око организације, око свега, и да би могао да им кажеш да је то добро или није добро што су направили.
Млади који хоће да се баве филмом морају проћи све од „Уласка воза у станицу“ Браће Лимијер, па до данашњих филмова. Мени су најдражи филмови медитерански, аутора као што је Фелини, Буњуел, Висконти… Волели смо и Бергмана који је доносио неке нове ствари, као и читав низ француских и неких шпанских аутора који су аутентични. Управо јер је менталитет, хумор исти, и ми смо се донекле уклапали у ту медитеранску кинематографију. Сада када се, Југославија распала, разлике су веће.
-
-
- Браћа Лимијер
- Федерико Фелини
- Луис Буњуел
- Лукино Висконти
- Ингмар Бергман
-
Сада припремам филм „Карузо“, то је једна прича из Сплита, о једном уличном певачу који је умислио да је бољи од Каруза и онда се са њим игра цели град. То је једна легенда која се стварно десила и ту има читав низ неких апсурдних ситуација у којима ће људи плакати кроз смех, јер је трагикомично.
Текст: Варвара Лазаревић
Фотографије: Александар Бугарин
