Између експерименталног и форме, о младости, и свом раскошном периоду живота за Омладинске новине разговарали смо за режисером Лорданом Зафрановићем. Награђивани и светски познат аутор дао је савете за све оне који желе да се баве филмом и визуелном уметношћу.
Студирали сте књижевност и ликовну уметност у Сплиту, а затим филмску режију у Прагу. Чега се најрадије сетите из ваших студентских дана?
Ја сам морао прво радити да бих уписао факултет. Завршио сам средњу техничку-поморску школу. Био сам прва генерација поморске школе која је тад основана у Сплиту. Учио сам о бродоградњи, јер је то хтео мој отац, чија се породица бавила бродоградњом у Шибенику и ја сам требао да будем наставак фамилијарног бављења тим занимањем. Међутим, како сам почео правити филмове, у техничкој школи ми је недостајала опћа култура. Још у средњој школи сам изванредно цртао и онда сам кад сам зарадио неку лову, отишао сам и уписао Високу педагошку и то два смера: један је био књижевност и хрватски језик, а други је био сликарство. Имао сам срећу да сам имао изванредне професоре на оба смера и да су ме упознали сам свиме што сам требао прочитат, како од домаћих писаца (за целу бившу Југославију), тако и светску литературу. Сликарство сам студирао због филма, и ту сам имао успеха. Поготово код професора Каталанчића који је био изванредни колориста, као и ја у то доба. Нисмо имали много новца, али опет довољно да имамо да путујемо и за провод.
Наравно исто тако ми је био добар период живота у Прагу, захваљујући стипендији која је била у висини две њихове плате. Ја сам тада већ радио филмове и студирао, тако да је то било дивно студентско време.
Чак и сада када сам емигрирао, деведесетих година, после Париза и Беча, ипак сам се одлучио да живим у Прагу. Управо због тога што је то један студентски град, а и тамо имам много пријатеља који су самном студирали тако да сам се лако тамо уклопио, радио.
После великог броја снимљених и награђених филмова, желим да Вас питам: Да ли велике приче пронађу нас или смо ми ти који трагамо, тражимо причу која нас лично занима?
Наравно да истражујемо, али ја имам неки свој став према филмском медију. Како сам се врло рано почео тиме бавити, експериментално и у кратким филмовима, па и после у великим филмовима – истраживао сам шта тај медиј може.
„Увек ми је то непознато у медију био изазов да пробам, да радим. Јер оно што је важно је процес, нису важни резултати.“
Уствари како коме, али мени нису. Важан је сам процес рада кроз медиј, а филм има читав низ елемената: музику, слику, светло, шумове…
„Ја имам неку комбинацију, између мојег експерименталног и форме коју гледалац не види, али осећа, и покушаја да се ипак филм направи за гледаоце, да буде више публике.“
Тако да смо у томе успели, јер само у Београду, кад је била приказана „Окупација у 26 слика“ било је око 700.000 гледалаца. Значи да је сваки други грађанин гледао тај филм. У то време су се нови филмови правили на основу процента, и броја гледалаца. Ако ниси имао гледаоце, врло тешко би добио филм.
Филм када га ја направим треба да да одговоре на сва своја истраживања. У том процесу ја поставим питање, онда једна група новинара истраживача ми истражује одређене аргументе и донесе их. Онда видимо да ли ти документи могу да се уклопе у сценарио и онда направимо играну ситуацију. Подлога је увек чврста и документирана, али онда идемо мало у неки други свет, који комуницира само са временом у којем ми живимо и са временом које ће тек доћи.
„За разлику од других уметности, као што је театар који кад престане – онда умре све, филм остаје. Он живи даље, зато мора бити страховито одговоран за генерацију која ће тек доћи да гледа филм, ко зна када.“
Да ли продукцују више занимају људске приче или историјске теме или људске приче? Како је текао ваш договор са продуцентима око Ваших новијих филмова: Карузо, Дјеца Козаре, …
Ја правим велике филмове. Рецимо „Острво Балкан“ ми је жао што нисмо реализирали. Ту је потрошено неколико година, све је било спремно, једну од главних улога требало је да игра Мики Рурк, али није ишло. После тога дошао је „Карузо“- филм где сам у току рада био приморан да емигрирам.
У то време у Хрватској моје име није било добродошло, с обзиром на мој отпор према национализму. Тих година радио сам на још једном, за мене лично веома важном филму „Тестамент – последња прича столећа“. Морао сам емигрирати да бих тај филм завршио. То је филм из периода рата, о усташама и Независној држави Хрватској. Завршио сам га много касније, чак и после Париза и Беча, тек у Прагу. То је један од веома важних мојих документарних филмова, јер сам ту спајао документарно са играним, играно са документарним, тако да се у једном моменту није знало шта је документарно а шта играно. Мени лично је тај филм веома важан, јер сам мислио да је то мој последњи филм и онда сам му дао назив „Тестамент“. Јер сам схватио ,негде почетком ’90-их, кад је почео овај грозни рат, да наши филмови нису оставили неки велики траг, и страхови „да се не понови“, нажалост су се поновили. Поновила се „Окупација у 26 слика“, „Пад Италије“, „Вечерња звона“, тако да ме је све то дегутирало и мислио сам да више нема смисла бављење филмом. А онда сам схватио да ја друго ништа не знам. Покушао сам сликати поново, али ми није ишла техника, није ми се свидело како мешам боје, и онда ми је у руке дошла књига „Острво Балкан“ док сам био у Паризу. Ту сам се срео са Стевановићем, који је то написао, и тако смо поново кренули у филм.
Може ли политика и историја убити лепоту у очима уметника или гледаоца? Да ли се сме да се ћути пред неправдом или се истина увек мора рећи ма колико она болна била?
„Политика се, од кад ја знам за себе, бави са филмом.“
Јер је филм у оно доба Југославије и првих корака наших које смо ми направили, у освајању слободе смо увек били некако несхваћени. Док смо били у кино клубу они су нас називали „нихилисти“. Али како смо тада били мали клуб, наш домет није био велики – то су отприлике били наши пријатељи и можда две до три пројекције за годину, значи око 100-нак људи. Тако да нисмо били опасни. Касније је то постао опасан проблем. Мене политика прати стално. И то увек у негативном смислу, тако да имам искуство да сам морао напустити своју земљу због филма. То значи да улазите у један простор који је празан, немате државу, немате финансијера, немате могућност да правите своје теме из властитог корена, него вам нуде ствари које вас не занимају. Мени су нудили стотине сценариа, али то није било нешто што ме занима. Све то је био један празни простор до мог сад доласка овде.
Све време сам радио на припреми неких филмова, али ја сам свуда био странац. Па чак и овде. И овај сценарио је био одбијен. Сценарио за „Козару“ одбијен је четири пута.
Текст: Варвара Лазаревић
Фотографије: Александар Бугарин
