Kакав је одоговор институција на акушерско насиље? Kоји недостаци утичу на квалитет здравствене заштите жена током и након порођаја? Kоје могуће кораке је неопходно предузети како би се осигурала транспарентност и одговорност у породилиштима?
Након трагичног случаја Марице Михајловић, у медијима и на друштвеним мрежама “одзвонила” је изјава Министарке здравља Данице Грујичић: „Морамо да се договоримо да не испаштају сада сви, јер ако сада крене лов на вештице, за пет година неће нико хтети да буде гинеколог нити акушер. Kомпликације се дешавају свуда у свету“.
Ова изјава о “лову на вештице” може се сматрати неадекватном у контексту проблема акушерског насиља. Уместо да се проблематизује и решава, оваква изјава може умањити озбиљност проблема и допринети негирању и стигматизацији жртава.
Јелена Симић, професорка правног универзитета Унион указује да изјаве које министарка даје не рефлектују довољно озбиљност и дубину проблема који постоји у породилиштима у Србији и да је њен утисак да “ већина њених изјава није била упућена женама жртвама акушерског насиља већ да су биле искључиво политичке природе”.
Ово наглашава негирање стварног стања у породилиштима и како закључује Михњак, са којом смо се претходним текстовима серијала о акушерском насиљу фокусирали на последице и психолошке аспекте овог проблема, министарка није упозната, или не жели да буде у довољној мери упозната са дубоко занемареним породилиштима у Србији.
“Изјаве жена које сведоче о пре свега непоштовању и недоличном опхођењу према њима није “лов на вештице”, већ заговарање права која би морала свака жена у Србији да има. Немогуће је да власт не зна за све пропусте и проблеме у породилиштима, немогуће је да не знају за корупцију која постоји годинама уназад, али је питање зашто то дозвољавају и зашто жмуре на све ове проблеме? Можда баш зато што, по цену живота жена и беба, не желе да “вештице” изгубе”.
Ка сигурнијем и хуманијем порођају
Порођај у Србији не сме бити процес који се своди само на техничке поступке и медицинске интервенције. Важно је указати на враћање основних принципа хуманости и поштовања права жена, јер свака жена заслужује да прође кроз порођај достојанствено и са пажњом.
Скандинавске студије показују да је мање ризичан порођај код куће, а заједно са Јеленом Јеринић, саговорница Симић радила је на научном чланку “Право на порођај код куће – избор, а не случајност – и неке правне последице”. Она сматра да је важно да жене у Србији имају и то као могућност, али је неопходно да та опција буде правно уређена.
Основна идеја је природан порођај без медикамената који је најбољи за жену и дете, јер трудноћа није болест, већ нормално биолошко, пролазно стање жене. Жена преузима одговорност за живот свог детета ослањајући се на сопствене инстинкте и стручну помоћ бабице која прати ток порођаја не реметећи га и не пожурујући бебу ни у једној фази порођаја. У многим развијеним земљама, незадовољство здравственом заштитом која се пружа у болницама, трошкови порођаја у болници, непознате процедуре, неадекватно понашање особља, забрана присуства члановима породице приликом порођаја и слично, довело је до тога да се све већи број жена одлучује за порођај код куће. Међутим, порођај код куће је пракса која није подједнако заступљена у свету.
Истакли смо могуће компликације на порођају и последице по мајку и дете, посебно при неадекватној и нестручној примени форцепса и вакума.
Последице пострауматског стресног поремећаја су оптерећујуће и угрожавајуће по здравље особе у целини и у конкретном сличају, како објашњава Михњак “суочавање са последицама, дијагнозом код детета, неизвесност терапија, живот на релацији кућа – болница и све остало што је саговорница поделила са нама, чини да се ми осећамо узнемирено само читајући њено искуство, а замислите како је било то преживљавати из дана у дан. Хроничан стрес је готово сигуран пут за развој хипертензије и сагоревања”.
Имајући у виду негативна искуства жена и управо последице, психолошкиња указује на огромну одговорност лекара када су у питању методе које се примењују, али и ризици.
Kолико би жена потписало да не жели епизиотомију (која се примењује код тежих и компликованијих порођаја како би се проширио вагинални отвор), а у примеру саговорнице видимо шта може да се деси ако дође до спонтаног цепања без епизиотомије. Треба узети у обзир и то да се управо због покушаја да се смањи проценат царских резова некада труднице излажу превеликом ризику као што је био случај код Марице, али и саговорнице која је поделила искуство. Већи број царских резова доноси већу употребу вакума и форцепса и обрнуто, ако би се забранила употреба вакума и форцепса питање је какве би то последице имало. У сваком случају ово је ипак тема која треба да се разматра у стручним круговима наших гинеколога и акушера.
Михњак даље наводи да би се генерелно компликације на порођају смањиле када би се порођаји одвијали неометано, без лежења, индукције, стимулације, прокидања водењака и слично.
“Природа ипак зна како је најбоље, а медицини је место само у случају кад се проблем појави. Kод нас то није случај, напротив, готово сваки порођај је више медицински него природан и неометан”, наглашава Михњак.
Иницијатива о присуству очева на порођају је према речима саговорница Јасмине Михњак и Јелене Симић, важна опција за смањење акушерског насиља. Михњак ипак скреће пажњу на то да, услов за поштовање жена не сме бити довођење мужа, или мушкарца као телохранитеља, на порођај, већ искључиво у сврху подршке.
Право на папиру – игнорисано у пракси
У здравству често затаје транспарентност и информисаност, што трудницама ствара финансијске баријере. Нагласак се мора ставити на право на рефундацију трошкова порођаја у приватној пракси, како истиче Михњак.
Сви ми имамо право на рефундацију трошкова у приватној пракси у случају да у државним институцијама нисмо добили услугу прегледа или интервенције у одређеном року. Међутим, да бисмо остварили ово право потребан нам је папир од стране државне здравствене установе, а који они неће да нам дају. На тај начин губимо могућност да остваримо ово право. Жене треба да престану да плаћају за порођај, а сваког лекара који узме новац од трудница треба најстрожије казнити одузимањем лиценце за рад.
Нужни проактивни кораци
Акушерско насиље је чест облик родно заснованог насиља које се дешава у здравственим установама током гинеколошких и акушерских интервенција. Подсетимо да укључује физичко и вербално злостављање, дискриминацију, недостатак приватности, обављање интервенција без сагласности пацијенткиње, принудне стерилизације и недостатак одговарајуће неге.
Подсећајући на случај Милице Филиповић из Шапца, једне од првих жена која је проговорила о акушерском насиљу које је доживела током индукованог побачаја у ГАK Народни фронт у Београду још у јануару 2022. године, Јелена Симић издвојила је препоруке које су настале у сарадњи са Бeoградским центром за људска права. Она сматра да се препоруке могу применити на све облике гинеколошко-акушерског насиља, а више о томе прочитајте овде.
Једна од препорука психолошкиње је да “сви запослени у породилишту треба да буду обучени за пружање психо – социјалне подршке женама на порођају. Свако ко долази у контакт са трудницом, породиљом и мамом која се тек породила, може и зна како да психолошки подржи жену, покаже саосећање, води рачуна на који начин саопштава информације, разуме осетљивост периода у којем се жена налази, разуме утицај искуства на порођају на њено ментално здравље”.
Са саговорницама издвајамо кључне недостатке у систему здравтствене заштите, као и могуће препоруке које могу утицати на промене порођајне праксе:
“Потребно је поједноставити начин пријаве акушерског насиља и дозволити чак и анонимне пријаве на основу којих би се спроводиле контроле у раду породилишта. Оно што већ сутра може да се уради јесте да се истакне на вратима свих породилишта број који жена може да позове уколико сматра да су јој права на порођају угрожена и да се истакну која су то права која свака жена по закону има”, закључује психолошкиња Јасмина Михњак.
За пријаву акушерског насиља и угрожавања права и безбедности жена током и након порођаја издајамо:
Текст: Анђела Андријевић
Фото: Марија Ердељи, база фотографија Новинарки против насиља unsplash.com
