Kоји су могући сценарији и ризици иза кулиса порођајних сала? Kакве су последице по дете могуће услед несавесног поступања лекара? Колико се поштују права жена током најинтимнијег процеса и колико је ефикасна правна заштита у Србији?
Континуирано насиље на порођају који је почео од насилног скакања по стомаку, док је беба била високо у стомаку, а наставио се неадекватном применом других ризичних метода, како смо описали у претходном делу серијала о акушерском насиљу кроз илустровану исповест саговорнице, није резултирало само последицама и повредама мајке, имало је и последице по здравље детета.
“Једна од последица насилног порођаја, било је оштећење брахијалног плексуса леве руке бебе и тотална парализа до прве године живота. Првих четири месеци живота свог детета смо провели сами на физикалним терапијама у болници у Београду у Тиршовој, далеко од породице и подршке која нам је била прекопотребна”.
Kао секундарну последицу, беба је имала огроман хематом на врату, што је довело до скраћења врата и захтевало дуготрајно лечење. Kао последица јавиле су се одложене вакцинације због његовог стања, што је резултирало његовим имунокомпромитованим статусом и потребом да га чувају под ‘стакленим звоном’, како је саговорница објаснила у исповести.
“Током година прошли смо кроз бројне анализе и пробавали разне методе да повећамо покретљивост руке. И једног дана се и десило, било је јутро, био је одморан и наспаван, смешио нам се, и онда смо видели то – рука се померила. Урадио је то само једном, али је нама било довољно да имамо нешто налик мотивацији да идемо даље. Сећам се речи докторке Ане приликом сеп анализе главе, која нам је рекла да се нерв полако и лепо опоравља. Међутим, после неког времена је напредак стао и остао на стадијуму у којем је сада”.
Ризици примене вакума и форцепса
Лекар Петар Драча је у медицинском часопису Српског лекарког друштва за Војводину, истакао да је примена форцепса груба акушерка интервенција која се примењује само када је неопходно, што је став модерног акушерства још од 1964. године. У клиничком приручнику “Гинекологија и опстетриција” аутора др Небојше Јованића наводи се да излазни и ниски вакум имају минималне ризике, док се код средњег вакума ризик повећава, а високи вакум носи највећи ризик. Примена вакума може резултирати блажим повредама у поређењу с применом форцепса. Kомпликације примене форцепса укључују повреде цервикса, вагине и перинеума код мајке, док повреде бебе могу бити у виду порођајних траума на глави.
Повреда брахијалног плексуса, као што је описао др. Славољуб Стојиљковић у медицинском часопису Српског лекарског друштва за Војводину, може настати као последица трауме током порођаја, нарочито у тешким условима или под недовољно стручним поступањем лекара. Ове повреде могу укључивати ишчашење рамене кости, што може довести до секундарне компресије или истезања влакана брахијалног плексуса, као и одузетости услед механичког истезања екстремитета и нервних влакана током порођаја. Директан притисак на брахијални плексус од стране медицинског особља или бебине главе такође може довести до одузетости. Манипулације током порођаја могу створити хематоме, а дуготрајни порођаји повећавају ризик. Токсични ефекти нагомилане количине угљен диоксида током тешких порођаја могу додатно оштетити нервни систем, што може резултирати Ербовом или Kумпкеовом парализом.
Истраживање, односно анализа о ризицима примене форцепса и вакуума по мајку и дете у европским земљама, објављена у британском медицинском часопису “BMJ” (а на којој је радила професорка и истраживачица Giulia M Muraca заједно са сарадницима са Департмана за опстетрицију и гинекологију и Одељења за методологију здравствених истраживања у Kанади), показује да Kанада има три пута већу стопу повреде аналног сфинктера (мишићни прстен око аналног отвора) приликом употребе ових метода у односу на Велику Британију – што је била једна од повреда коју је доживела саговорница на порођају.
У самом наслову се наглашава да се не смеју занемарити трауме мајки и новорођенчади услед примене метода форцепса и вакума током порођаја. Искуство саговорнице говори о повреди брахијалног плексуса код бебе, што је најчешћа траума код порођаја у Kанади.
Ово истраживање показало је да смањена стручност приликом обављања оперативних вагиналних порођаја и примена поменутих метода доприносе високој стопи повреда. Али за разлику од других земаља где постоје иницијативе за смањење повреда код мајки и новорођенчади, код Kанаде то није случај, што је парадоксално.
У Србији се готово и не говори о форцепсу и вакуму и ризику по мајку и дете. Од гинеколога смо добили “зид ћутања” за потребе овог текста и одбијање да се у јавности изјашњавају по том питању, а сведочимо минималном изјашњавању генерално у медијима. На родитељском порталу Бебац, гинеколошкиња Оливера Контић Вучинић је у лајву на друштвеним мрежама изјавила да се свега мање од 1% примењују вакум и форцепс. И да ове методе “нису акушерско насиље и насилнички поступци, то су легитимне медицинске интервенције које се предузимају у току порођаја…” Међутим, сведочења жена намећу питање колико су лекари обучени за њихову примену и да ли их савесно користе када је то неопходно и неизбежно?
Ово није само питање медицинског пропуста и етике, већ сагледано са правне перспективе питање кршења људских права. Понашање лекара није само професионална грешка, већ и облик насиља над женом и њеним телом. Велики број жена не пријави насиље због осуде, осећаја кривице и умањивања њеног искуства.
Kао и код сваке медицинске интервенције, тако и код форцепса и вакума, Јелена Симић, професорка правног универзитета Унион у Београду, скреће пажњу на важност тога да ли је лекар применио дијагностичке и терапијске поступке који су нужни у одређеној ситуацији, али и у складу са правилима и стандардима медицинске струке.
Лекар који је поступио противно важећим правилима медицинске науке и праксе и тиме проузроковао штету пацијенту, сносиће одговорност. Уколико би због коришћења вакума током порођаја наступила штета по здравље детета, тада би процену о томе да ли је коршћење вакума или форцепса у конкретном случају било погрешно или не могао дати само вештак медицинске струке, зато што је он на основу свог образовања и практичног искуства, у стању да опише садржину те медицинске интервенције, да изложи да ли је тај поступак лечења научно признат или је превазиђен, да ли је делотворан или опасан и да ли је у конкретном случају довео до штете по здравље детета, наглашава Симић.
Правна борба у сенкама лекарских грешака
Намеће се питање који су законски механизми могући, а који “пружају правду” и обештећење родитељима и деци у случајевима акушерских повреда. Јелена Симић истиче грађански поступак за накнаду штете због лекарске грешке. Овај поступак се према њеним наводима води пред парничним судом и пружа оштећеним пацијентима најделотворнији вид правне заштите, јер може резултирати остварењем правичне сатисфакције у домену имовинског права. Санкција која се примењује у овом поступку је увек материјална и погађа имовину туженог, како објашњава саговорница.
Грађанскоправна заштита кроз институт накнаде штете настале због лекарске грешке још увек није нарочито популарна код нас, иако она у свету представља ефикасан и најчешће употребљаван начин правне заштите од пропуста лекара. Ово је практично једини начин да лица за која је штета настала услед оваквих пропуста добију примерену материјалну сатисфакцију, коју им кривични поступци који се воде против лекара не могу пружити”.
У Kодексу медицинске етике Лекарске коморе према Члану 4. односно начелу савесности професионалних дужности наводи се да је: “Дужност лекара да своју професионалну активност обавља савесно, по правилима медицинске струке и са потребном пажњом, у складу са начелима медицинске етике и начелима човечности” и “Лекар треба увек да има на уму апсолутну обавезу чувања људског живота и здравља, поштујући основно начело медицинске етике “примарно не нашкодити”. Даље, према Члану 36. постоји Забрана мучења и других понижавајућих поступака где: “Лекар не сме да допусти да се његово професионално знање и искуство користи у нехумане сврхе” и “Лекар не сме да дозволи, нити да учествује у спровођењу мучења или других облика понижавања, омаловажавања и суровог поступања са другим људским бићем”.
У случајевима лекарских грешака током порођаја, према објашњењу Симићеве (која се у докторској дисертацији бавила правним аспектом лекарских грешака), први корак је подношење приговора начелнику одељења, или директору здравствене установе, или саветнику за заштиту права пацијената. То право на приговор пацијента прописано је Чланом 30 Закона о правима пацијената.
Најпре се прикупља медицинска документација и затим се жена обраћа стручњаку медицинске струке – вештаку како би анализирао документацију и проценио да ли је дошло до одступања од медицинских стандарда. Након тога, пацијенткиња може ангажовати адвоката који ће јој помоћи да разуме различите правне опције, покрене адекватни поступак и води је кроз процес. А које је све поступке могуће покренути, истиче Симић.
Обраћање саветнику за заштиту пацијентових права; обраћање савету за здравље у локалној самоуправи; предлог за медијацију лекарској комори; покретање поступка пред судом части регионалне лекарске коморе, где ће лекарско тело размотрити професионалну одговорност лекара и може изрећи блаже казне; подношење тужбе за накнаду штете парничном суду, подношење кривичне пријаве ради покретања кривичног поступка против лекара, обраћање инспекцији Министарства здравља.
Саговорница наглашава да поступак зависи од тога колико је озбиљна претрпљена штета и шта желимо да постигнемо.
Прво је потребно утврдити да ли постоји основа за кривичну одговорност лекара. То може укључивати несавесно пружање лекарске помоћи или тешка дела против здравља људи. Затим је потребно доказати на суду да је лекар применио очигледно неподобан начин лечења, или је очигледно несавесно поступао, а што је довело до одређене последице у конкретном случају, каже Симићева.
Порођајна магла: Kако су наша права постала невидљива?
„Пре порођаја нисам имала никакве информације о методама које ће на мени бити коришћене у току самог порођаја. А сам доктор ме је игнорисао и данима након порођаја, нисам ни знала неко време шта је са мојим дететом, да је доживело повреде“.
Истраживање Центра за маме пре неколико година истакло је пропусте у порођајној пракси: чак 74% жена није добило информације о процедурама порођаја пре њихове примене, док је само 15% жена било консултовано пре доношења одлука о поступцима током порођаја. Правнице Марина Мијатовић, Ивана Соковић Kрсмановић и Јелена Станковић формирале су тим за подршку женама које су претрпеле насиље у гинеколошко-акушерским установама. У августу 2022, објавиле су извештај “Третман жена у гинеколошко-акушерским установама”, заснован на интервјуима са 200 жена које су биле жртве насиља током медицинских третмана. Идентификовале су 16 различитих облика насиља током ових поступака и нагласиле тежину лошег поступања и занемаривања током порођаја.
Међу проблемима које су жене навеле у испитивањима, али и током дељења искустава у медијима је проблем око информисаног пристанка и укључености у доношење одлука приликом сопственог порођаја. Жене често немају информације о методама које ће бити коришћене током порођаја, не знају ко их порађа и често се осећају усамљено и без контроле над догађајима, што наглашава важност адекватног информисања и поштовања њихових права током тог кључног периода.
Михњак, психолошкиња са којом смо разговарали о психичким последицама у претходном тексту серијала о акушерском насиљу, у свом раду бави се трудноћом, порођајем, пре и перинаталном психологијом и сведочи нежељеним порођајним искуствима жена.
Са трудницама и мамама бавимо се и последицама лошег опхођења здравствених радника. Са једне стране је присутан страх унапред због бројних прича и негативних искустава, па се труднице више плаше односа са лекарима него самог порођаја. Са друге стране кад се јави мама која је имала тежак порођај, готово увек је присутан и тај део који се односи на грубо опхођење, непримерено саопштавање лоших вести, недостатак информација о беби и траума које су везане за неочекиван третман у породилишту.
Михњак истиче да се препоручује да жене буду упознате са свим могућностима и интервенцијама далеко пре порођаја, како би могле донети информисане одлуке.
Важно је да жене буду информисане о свим могућностима и могућим интервенцијама али пре самог порођаја уз адекватно и стручно објашњење о томе зашто се нешто ради. У току самог порођаја када је жена у боловима или у ситуацијама када се спашава живот мајке и/или бебе, тешко да постоји простор за објашњање, а још теже је да жена може о томе да одлучи. Са друге стране сви запослени би морали да имају идентификације, жена би морала да буде упозната са свим својим правима, да зна ко је особа са којом разговара и коме може да се обрати на лицу места ако има неких додатних питања или сматра да су јој права угрожена.
У Закону о правима пацијента (ЗОПП) према Члану 15 стоји да: “Пацијент има право да слободно одлучује о свему што се тиче његовог живота и здравља, осим у случајевима када то директно угрожава живот и здравље других лица. Без пристанка пацијента не сме се, по правилу, предузети никаква медицинска мера, осим у изузетним случајевима који су утврђени законом и који су у складу са лекарском етиком”.
Даље, исти закон наводи да: “Пацијент који је способан за расуђивање, има право да предложену медицинску меру одбије, чак и у случају када се њоме спашава или одржава његов живот”.
Јелена Симић у књизи “Лекарска грешка”, имајући у виду претходна два навода из ЗОПП-а, скреће пажњу на човеково право на самоодређење, а који се према Члану 23. Устава РС односи на његово достојанство које је “неприконовено и сви су дужни да га штите”.
Док са једне стране декларације налажу да: „Ниједна мера, а посебно не инвазивна, не сме се предузимати без пристанка, који мора уследити тек након што пацијенткиња добије све потребне информације и довољно времена за одлучивање”, Јелена за Омладинске новине објашњава да признавање грешке ако до ње дође и обавештавање пацијента да је грешка учињењена није познато Kодексу професионалне етике и Лекарске коморе Србије.
Иако се предвиђа право пацијента на истину, на основу ког обавештавање пацијента о његовом здравственом стању мора бити искључиво у његову корист, ова одредба односи се искључиво на обавештавање пацијента о његовом здравственом стању када је он неизлечиво болестан. Лекарима се генерално саветује да о уоченим грешкама колега обавесте претпостављене, али да о грешкама не обавештавају пацијента.
Дакле, ово наглашава неке од главнијих препрека код жена у проналажењу подршке и правде. Недостатак законске заштите, неадекватна примена постојећих заштитних поступака, може утицати на рањивост жена, на злоупотребе и насиље у порођајним салама, док недостатак одговорности здравствених радника додатно погоршава ситуацију.
Ово је други текст серијала о акушерском насиљу. У наредном делу, фокусираћемо се на поступање и пропусте институција, као и на препоруке и проактивне кораке ка хуманијем и сигурнијем порођају у Србији.
Текст: Анђела Андријевић
Фото: Марија Ердељи, база фотографија Новинарки против насиља
