Србија, земља историје, културе и бораца. Кроз историју, Србија је више пута била освајана од стране многих сила. Но, и дан-данас, њена застава се и даље вијори на Балкану. Њена престоница, Београд, је рушен чак 44 пута! То овај град чини јединственим у читавој Европи. По томе је и престоница Србије позната и као “Град Феникс”. Током своје прошлости, град је променио много режима. Београдом су владали турци, монархисти, комунисти, социјалисти, демократе, а данас су ту напредњаци. Главним градом владају од 2012. године.
Од те 2012. године, “Град Феникс” се много изменио. Изгубио је Главну железничку станицу, поглед на реку, уређен Трг републике, чист ваздух, зграде у Савамали, а ускоро ће да изгуби и велелепни Сајам. Ово су само неке ствари који је град на ушћу двеју река испод Авале изгубио. Међутим, највећи губитак је био 3. и 4. маја када је Београд изгубио укупно 19 живота. У ОШ „Владислав Рибникар” је 3. маја изгубљено осам дечјих живота и један живот чувара школе, док је десета жртва преминула пар дана касније. У селима Дубона и Мало Орашје је, дан касније, изгубљено девет живота. Немерљив губитак је потресао Србију која никада у својој дугој историји није забележила овакве трагедије.
У Србији је проглашена тродневна жалост, али ту жалост осећамо и дан данас. Како то бива у нормалним земљама, државни врх изрази жалост породицама и посети место немилог страдања. Али, државни врх наше земље је посетио место страдања само у – лоше одрађеном фотошопу. Гнев народа се прелио у масовне протесте, које је државни врх игнорисао. Сваке недеље, грађани Србије су излазили на улице и тражили оставке Бранка Ружића, Братислава Гашића и Александра Вулина, одузимање националне фрекфенције ТВ Пинку и ТВ Хепију, као и оставке чланова тела РЕМ-а и РТС-а.
И тако су протести и испуњење захтева трајали и трајали. Власт је захтеве игнорисала, а једино од захтева што смо добили је, оставка министра просвете Бранка Ружића и ванредни избори 17. децембра. За министра просвете добили смо водитељку емисије на Блиц телевизији, Славицу Ђукић Дејановић, а добили смо и покрадене изборе.
За извештај ЦРТЕ, где се износи да су избори у превеликој мери произишли из нелегалних изборних инжењеринга, премијерка Ана Брнабић каже: „Чула сам једно велико ништа.”. То је иста премијерка која није отишла да се потпише у књигу жалости у ОШ „Владислав Рибникар” и која није отишла да посети места Дубона и Мало Орашје. Ана Брнабић се може описати као Нора из дела Хенрика Ибзена, „Луткина кућа”. Та Нора је била лутка свог оца и мужа, а Ана Брнабић је лутка Александра Вучића. Тужно, али истинито. Након осам месеци од 3. и 4. маја, дошли смо до протеста студената испред Републичке изборне комисије јер постоје докази да су избори покрадени. Река људи је сваког дана протествовала испред РИК-а, чланови опозиције су штрајковали данима глађу, незаконито су се делили подаци из личних докумената, страни посматрачи се згражавају на ток избора, док председник каже да су ово били најпоштенији избори до сада. Власт игнорише народ који је гладан правде, мира и слободе.
Враћамо се опет на исто као казаљка на сату. СПС поново хоће у коалицију са СНС, председник тврди да смо економски тигар, кумче Александра Вучића се бахати, а пензионери узимају хлеб по пола, паризер на сто грама јер нису у могућности за више. Полиција бије и хапси малолетнике, док је двадесетпетогодишњи Данило Вучић и даље, дете. Завладали су необразовани, док образовани пуне статистику „одлива мозгова”. Гушимо се загађеним ваздухом, постали смо вечита периферија Европе, инфлација је отишла у небеса, Срби су на Косову и Метохији постали свакодневна мета и можемо овако до прекосутра. И ово је све само део, део онога што Србија живи од 2012. године. Потребно је да се сви пробудимо што пре јер ће ускоро можда бити већ касно.
Немојмо да дозволимо нови 3. и 4. мај.
Милош Влаховић
Фотографије: приватна архива, Unsplash
