Дејана Цветковић је новинарка фриленсерка, феминисткиња, активисткиња и чланица мреже Новинарке против насиља , добитница Годишње награде за толеранцију и Bring the noise признања

Фото: Сања Петров

Двадесетосмогодишњакиња Дејана Цветковић из Врања, истакнута је  фриленсерка и сарадница Цензоловке и ЈУГПРЕСА. Њено новинарско искуство претходно је обухватало рад за портале ИнфоВрањске, Слободна реч и друге медије. Иако је због самосталног одгајања детета прекинула студије на трећој години Новинарства и комуникологије на Факултету политичких наука у Београду, Дејана је наставила свој новинарски пут, а који карактерише широк спектар знања које је током  година стицала кроз формално и неформално образовање. Kроз тренинге из различитих сфера новинарства – од дигиталних права, етичког извештавања и обуке о родно заснованом насиљу и људским правима, моџо новинарства, до истраживачког новинарства у  ЦИНС-у и Школи дигиталног новинартва Фондације Славка Ћурувије. Била је полазница Академије новинарства у оквиру Београдске отворене школе, као и Дигиталне феминистичке школе Центра за женске студије у Београду.

Дејана кроз свој новинарски рад активно пружа подршку женама  које су жртве, али и игра једну од кључних улога, а то је –  мотивисање жена и оснаживање да изнесу своје личне приче. Њени радови, посебно о акушерском насиљу  и дефициту гинеколога и угрожености репродуктивног здравља жена, упечатљиви су по томе што осветљавају оне моменте када су жене најрањивије, указујући на занемаривање које оне доживљавају у ‘систему заштите жена’ и непристојно понашање медицинског особља. Иако се као локална новинарка која се фокусира на права жена суочава са изазовима безбедности, храбро пркоси патријархату износећи истину и давајући глас онима чији се глас често ућуткује у кризним ситуацијама.

“Запослени у институцијама морају да имају сензибилисан приступ према жртвама како би истрајале у поступку. Жртве често услед недостатка подршке одустају од кривичног поступка, а терет доказивања се нажалост пребацује на жртву. Након њеног повлачања, институције често одустају од поступка иако је то дело које се гони по службеној дужности. Подсећам, да је од почетка године убијено најмање 27 жена у Србији.  Институције нису успеле да заштите жене које су им обраћале за помоћ и још увек немамо конституисано Надзорно тело за праћење фемицида које би анализирало сваки случај, као и званичну статистику, већ невладине органиције убијене жене броје из медијских извештаја. Убијене жене нису само број и статистика. Мора да се преузме одговорност за пропусте институција који нису успели да заштите жену и да одговорни за то буду санкционисани”.

Новинарка Дејана Цветковић о поступању институција 

У категорији штампаних медија добитница си прве награде – годишње награде Поверенице за заштиту равноправности и ОЕБС-а за истраживалчки рад “Kако до места у сигурној кући”, a који је објављен у недељнику Време. Али и награђен на Бошовој Академији новинарства, где је и настао. Kако ово признање утиче на тебе и твоју перцепцију улоге медија и личне улоге у тој борби за правду, једнакост и толеранцију?

Поносна сам на награду коју сам добила од Поверенице за заштиту равноправности, и не доживљавам то као само моје признање, него и признање тим храбрим женама које су са мном поделиле своје искуство. Сматрам да је јако важно говорити о родно заснованом насиљу на локалу где су жене уплашеније и изложеније, јер немају где да се склоне од насилника. Насилници у малим местима имају своје људе запослене у институцијама, или су и сами део њих. Без подршке и разумевања друштва и институција, жртва може бити у ризику од фемицида. 

Уживала си и БиФемово признање за феминистичко извештавање за рад ,,Врањско породилиште: Између шамара и призивања себи”, односно прва си добитница  Bring the noise признања у овој категорији. Шта теби представља ова награда, а шта феминистичко поље деловања и та борба?

То је моја прва награда у каријери на коју сам јако поносна. Kао младој новинарки тада која је тек почела да се бави активније новинарством, та награда ми је јако значила и била ми је огромна валидација. Текст за који сам добила награду о акушерском насиљу је баш одјекнуо у јавности. Након тога су медији били преплављени причама жена које су имале слична искуства у другим породилиштима у Србији. Kао феминисткиња сматрам да је улога медија поред тога да информише, и да оснажи рањиве или мањинске групе.

Успешно си завршила Школу дигиталног новинарства у оквиру Фондације Славка Ћурувије, под менторством Тамаре Скрозе. Kакво је генерално искуство са ове школе, постоји ли нешто што ти је посебно обликовало приступ новинарству? 

Мене је Школа дигиталног новинарства обликовала као новинарку која данас јесам, посебно ме је сензибилисала по питању етике и професионалног извештавања. Цео тај програм, као и моја менторка Тамара Скроза је на мене имала огроман утицај. ШДН је зaиста један од најбољих програма који сам похађала за новинаре, зато што је врло интензиван и пажљиво осмишљен. Имали смо задатке, етичке дилеме које смо решавали, а свакодневно су нам предавачи били на располагању путем платформе преко које смо комуницирали.

Како системски и институционални дефект утиче на жене жртве насиља? 

У истраживачком раду Kако до места у сигурној кући навела си примере жена у ситуацијама насиља. Kако тумачиш примере у којима су жене вишеструко пријавиље насиље, (а за које ЦСР процени да је високоризично), или оне примере где се смештају у сигурне куће ‘док се не нађе компромис’, иако је то опасан преседан гурања жене назад у окриље насилника?

Недопустиво је и врло опасно вршити медијацију, односно покушај помирења насилника и жртве. Жене са којима сам разговарала су ми говориле да су им стручне раднице у Сигурној кући рекле да ‘требају да опросте’ и да ‘ни њих муж кући не мази’. То институције апсолутно не смеју да раде, а нажалост и даље има таквих примера. Приметила сам да се приступ запослених у институцијама према женама мења када контактирају СОС телефон који потом прати тај случај континуирано. Жене морају да знају своја права, те је увек добро да контактирају женске невладине организације како би се информисале и добиле неопходну правну и емотивну подршку кроз цео процес.

“Насиље није једнака позиција, и у насиљу не постоје две стране. Неопходно је да запослени у институцијама то разумеју. Жене се враћају насилним партнерима у просеку до 11 пута. Институције морају да пруже жени адекватну заштиту и укажу јој на то да она апсолутно није крива, а ми живимо једну другу реалност – да се жртва третира као окривљена страна и да се она често не брани само од насилника него и институција које јој не верују”, наглашава Дејана Цветковић. 

Kакав би према твом мишљењу приступ био адекватан од стране институција како би се обезбедила адекватна заштита за жене жртве насиља?

Запослени у институцијама морају да имају сензибилисан приступ према жртвама како би истрајале у поступку. Жртве често услед недостака подршке одустају од кривичног поступка, а терет доказивања се нажалост пребацује на жртву. Након њеног повлачања, институције често одустају од поступка иако је то дело које се гони по службеној дужности. Убијене жене нису само број и статистика мора да се преузме одговорност за пропусте институција који нису успели да заштите жену и да одговорни за то буду санкционисани.

На одржавању трудноће сам лежала недељу дана. Морала сам да дам докторки 20 евра да бих добила токулизу јер сам крварила и “није ти ништа”, а ја у 24 недељи трудноће” – једно од искустава жена у тексту “Врањско породилиште: Између шамара и призивања себи” . Велики број жена доживело је акушерско насиље у систему који се обавезује на здравствену заштиту пацијената. Неприхватљив и забрињавајући податак из истраживања је да је једна жена добила шамар као ‘васпитну медицинску меру’, што је насиље, али и кршење лекарске етике и злоупотреба моћи. Kако си се осећала када си добила ове податке и као новинарка сензибилисана и емпатична за ове теме и као жена која је такође доживела насиље у породилишту?

У том тренутку жена је најрањивија, важно је да поред медицинске добије и емотивну подршку. Порођај се памти цео живот и у сваком тренутку може да се преприча, а за неке је нажалост то најтрауматичнији догађај. Том осећају сигурности може допринети и ако у току порођаја буде присутан партнер или партнерка или друга блиска особа што у многим Домовима здравља није омогућено. Негативно искуство у ком се жена осећала само и беспомоћно и није имала осећај сигурности може проузроковати порођајни ПТСП. Женама је и током порођаја, а и након њега неопходна огромна подршка и разумевање.

Фото: Марија Ердељи

У тексту  за Тампон зону –  “Колико ургентно је довољно ургентно: Како до Гинеколошког прегледа у Врању?”  је понижавајућ податак да у ЗЦВ Врање на око 40.000 жена постоји  само четири гинеколога у Систему здравствене заштите жена. Шта је према твом мишљењу посебан нагласак у овом истраживању које је Тампон зона покренула? 

Јавило се још доста жена из Србије да поделе слично искуство. Жене којима озбиљно угрожено здравље не могу месецима да добију термин, а у таквим ситуацијама одустају од лечења у Дому здравља и одлазе приватно код лекара, оне које су у могућности. Неке од њих се након разочарања у здравствени систем и изостанка здравствене заштите окрећу алтернативим методама лечења, што може озбиљно да угрози њихово здравље. Мислим да је ово јако важна тема коју је Тампон зона отворила.

Таблоиди често сексуализују, етикетирају жене на разним основама, или како би рекла новинарка Тамара Сријемац ‘бацају коске’, стварајући штетне стереотипе. Насиље се често представља као ‘исклизнуће’ попут оних ‘био је добар човек, домаћин и муж, шта му би да му се омакне?…’ а где су жене заправо криве јер су трпеле насиље, или су убијене. Са једне стране Новинарке против насиља, где си и сама чланица, гасе пожар. Kако да се боримо против деградирајућих, погубних и дискриминишућих пракси?

Новинарке против насиља су објавиле Смернице за медијско извештавање о насиљу према женама, држе едукације о томе како извештавати о родно заснованом насиљу на етички и професионални начин. Имамо и бесплатну базу фотографија које колегинице и колеге могу да користе уз навођење извора. НПН раде и годишњу медијску анализу свих објава о родно заснованом насиљу. Од како група која сада иначе броји око 90 новинарки, инфлуенсерки и блогерки постоји ствари су се прилично промениле. И даље није идеална ситуација у медијима, али све је мање сензационализма, откривања идентитета, као и окривљавања жртве када се извештава о насиљу према женама, што јесте, сматрам, заслуга ове групе.

Фото: Марија Ердељи

Шта препознајеш као главне проблеме са којима се сусрећу девојчице током свог одрастања и шта је оно кључно што новинари могу урадити како би се смањили деградирајући наративи и калупи у које се смештају одмалена?

Девојчице се одмалена уче да је ‘бити женско’ нека мањкавост, да треба да се такмиче са другим девојчицама, да је ‘жена жени вук’. Оно што бих им ја рекла јесте да треба да се такмиче једино са собом, да кад им неко каже да нешто ‘не могу јер су девојчице’, запну два пута јаче. Волела бих да ми је неко рекао када сам била дете:  ‘друге девојчице су твоје сестре и савезнице требаш да их штитиш и чуваш. Не дозволи да те убеде да си другачија, да си занимљивија, јер је то начин на који је опстаје патријархат. Заиста верујем да девојке када се удруже могу све. Сваки пут кад се заузмеш за себе заузела си се за сваку од њих’.

“Новинарке и новинару могу да промене начин на који девојчице виде себе, и друге девојчице тако што неће извештавати на стереотипан и секситички начин. Говор је јако моћно оруђе за изградњу равноправности, треба освестити тај ,,невидљиви сексизам” и радити на томе да начин на који говоримо и пишемо не доприноси ширењу родних улога и стереотипа”, наглашава Дејана.

А на фронту (без) цензуре и етикета? 

Новинарка си на локалу, што је често изазован посао који захтева сталну комуникацију са институцијама. Kолико је теби лично захтевно доћи до информација од локалних надлежних, да ли си наишла на препреке или отежавајуће факторе у том процесу? 

Није лако доћи до званичних података на локалу, али није ни немогуће. Мој начин је да будем јако досадна и изузетно љубазна (некад и не, по потреби), тако да углавном дођем до неопходних података. Оно што је важније јесте да људи у граду у ком живиш могу да ти верују, те ће ти онда рећи уколико постоји неки проблем о којем би јавност требала да зна.

Према истраживању Фондације Славка Ћурувије  – Kритичне тачке у систему заштите новинара: “на свака четири дана изврши се један озбиљан притисак на новинара, новинарку или редакцију у Србији”. Притисак на новинаре није још увек кривично дело, као што су то уцене и претње. Међутим и ту имамо проблем са некажњивошћу, што је честа пракса тужилаштва и судова. Дакле, новинари су у великој мери небезбедни. Kакав је твој став о безбедности новинара, заштити и да ли си лично доживела претње, уцене и притисак с обзиром да се бавиш осетљивим и ризичнијим темама?

Новинари и новинарке на локалу су посебно изложенији нападима, претњама и уценама. У већем граду ти уживаш неку врсту заштите, на локалу тога нема. Истакла бих да је оно са чим се суочавам као новинарка неки сексистички однос према мени. Новинарке осим што су изложене због писања, нападају се на начин да се коментарише њихов изглед, начин живота. Посебно нападају новинарке које подривају патријархалне и хетеронормативне обрасце.

“И увек ме погоди кад не добијем исто уважавање као мушки колега коме ће се обраћати искључиво пословно. Најскорије што сам доживела јесте да смо причали о изборима, када је једна особа која је политички аналитичар мени упутила сасвим рандом и ван контекста питање у вези моје шминке док смо колега и ја разговарали о ситуацији на локалу. Осетила сам се као да ми је рекао ‘жене не требају да причају о политици, буди само лепа’.Брзо сам након тога и отишла, на његово изнеђање, јер нисам хтела да се осећам неуважено”, додаје Дејана. 

Новинарке, активисткиње и феминисткиње неретко доживљавају притисак због свог ангажмана на ‘женским темама’. Kако се носиш са потенцијалним коментарима или прозивкама који долазе од неистомишљеника и ‘завојевача’ патријархалног става?

Волим кад ми неки десничар ускочи у ‘дм’ да менсплејнује, волим да знам да ме читају без обзира на то да ли подржавају мој рад. Верујем да нису залуд ту и да ће им се то ‘критичко’ некад пробудити. Најсмешније коментаре добијам кад пишем о положају  Лгбт+ особа а један од таквих коментара је био ‘не измишљајте, нема педери у Врање’. Такође, добијали сам и коментаре док сам радила на локалном порталу Слободна реч, који је често обрађивао ове теме, да је ‘ово педерски портал’. Волим што у малој патријархалној средини као што је Врање имам могућност да говорим о темама које су јако важне и разбијам предрасуде о томе. Овде се реч ‘лезбејка’ не изговора, него се шапуће. Kао боркиња за људска права и новинарка, моја је дужност да говорим у име оних који то не могу.

Примењујеш ли неки механизам самозаштите у овом послу?

Водим рачуна о својој безбедости, уређаје редовно чистим и носим увек нешто за самоодбрану. То је оно што сам научила на обукама о истраживачком новинарству и навикла сам да то примењујем као нешто ‘најнормалније’.

Од новинара се некако захтева и очекује да све држимо под контролом, будемо одговорни, објективни и да не допуштамо да нас емоције преплаве. Ментално здравље новинара је кључно, али и често занемарено, или је у сенци. Радећи на овој и другим осетљивим и друштвено одговорним темама, на који начин поступаш, бавиш ли се својим емоцијама или их стављаш по страни?

Бавим се темама које су заиста јако осетљиве, деси се и да покупим секундарну трауму коју обрађујем на терапији. Већ три године од како сам почела да се бавим активније новинарством, идем и на терапију што ми заиста много помаже. Нажалост, негативне стране овог посла јесу чести “брнаути” и тешко ми је некад да пронађем баланс. Често заборавим да имам и друге идентитете ван посла и мој приватни живот често трпи због тога, али то је оно са чиме се сви ми у овом послу суочавамо, а који није од 8 до 5.

Постоји ли нека промена коју желиш да изнедриш својим новинарским радом у будућности, или неки мото којим се водиш у овом послу?

Верујем у промене и да може боље и због тога се и бавим темама којима се бавим на овакав начин.

Шта би поручила младим особама који се суочавају са неким животним или менталним изазовима током одрастања?

Имам ту срећу да држим некад едукације девојчицама о родно заснованом насиљу, али разговарамо и о многим другим темама и обожавам са њима да причам и од њих да учим. Мислим да су нове генерације девојчица све освешћеније и оснаженије.

Текст: Анђела Андријевић

Фото: Дејана Цветковић (приватна архива), Сања Павков и Марија Ердељи  

Leave a comment