Јелена Миленковић је новинарка, дипломирана професорка српског језика и књижевности, полазница осме Школе дигиталног новинарства и добитница Годишње награде за толеранцију
Јелена Миленковић, стекла је основно и средње образовање у Пожаревцу. На Филолошком факултету Универзитета у Београду завршила је основне студије српског језика и књижевности и тренутно похађа мастер академске студије на истом факултету. Своје радно искуство градила је кроз просвету и библиотекарство. Kроз програм “Моја прва плата” започела је новинарски пут на Радију и Порталу Бум 93 новембра 2022. године. Истраживачким радом “Детињство прекинуто браком” успешно је завршила Школу дигиталног новинарства Фондације Славко Ћурувија.
Јеленина мисија у новинарству је, како је истакла за наш портал, да “осветљава” друштвене проблеме. На том путу истраје водећи се истином и етиком као начелним тачкама. У Школи дигиталног новинарства и Радију Бум93 истакла се као глас осетљивих и маргинализованих група, оних чије приче често или остају нечујне, или су неадекватно третиране. Њено истраживање малолетничких бракова баца светло не само на проблем Рома, већ на читаво друштво и дискриминишуће праксе.
Јелена Миленковић кроз медијске приче настоји да гради боље и инклузивније заједнице мапирајући проблеме и могућа решења. Поред осетљивих друштвених тема, Јелена Миленковић активно доприноси и културним пројектима.
Усмерена је и на питање родне равноправности. Уз угла српског језика и књижевности, Јелена Миленковић наглашава за Омладинске новине да за промену језика основа лежи у промени свести и да превелика посвећеност родно сензитивном језику може одвратити од оног кључног – решавања суштинских проблема неравноправности.
“Центри за социјални рад суочени су са мањком социјалних радника и великим бројем предмета. За проблем малолетничких бракова потребан је рад на терену и обилазак породица, што није могуће постићи управо из претходно наведеног разлога. Такође, важно је променити приступ том проблему. Иако центри за социјални рад раде на превенцији малолетничких бракова држећи одређене радионице на ту тему, у конкретним случајевима реагују тек након пријаве. Дакле, треба пронаћи механизам да се детектују породице у којима постоји ризик од дечијих бракова и спречити их пре него што се догоде“.
Новинарка Јелена Миленковић о проблему малолетничких бракова
Јеленин рад “Детињсто прекинуто браком” – оличење је одговорности, новинарске етике, професионализма, толеранције и емпатије.
У категорији онлајн медија добитница си треће Годишње награде за толеранцију од стране Поверенице за заштиту равноправности и ОЕБС-а за истраживачки рад “Детињсто прекинуто браком”. Kако је ово признање утицало на тебе, а како на перцепцију улоге медија у борби против дискриминације и промоције равноправности у друштву?
Признање ми је значајно јер ми је дало потврду да сам на правом путу када је новинарство у питању. Пошто сам још увек на почетку каријере, врло ми је подстицајна за даљи рад. Медијима смо непрестано окружени, поготово у време друштвених мрежа и њихова моћ у обликовању свести је велика. Стога сматрам да, поред просвете, медији имају кључну улогу у борби против дискриминације и промоције равноправности у друштву. Веома је важно да указују на проблеме са којима се суочавају угрожене друштвене групе, које су у друштву невидљиве.
Након завршеног Филолошког факултета Универзитета у Београду, како си одлучила да свој професионални пут усмериш ка новинарству и медијима, постоји ли нека посебна мотивација?
Медији су ме интересовали и током студија, али сам их тада посматрала из језичког угла. Такође, занимала ме је манипулација у медијима и настава медијске писмености. Након што сам завршила студије, нисам ни мислила да ћу се бавити новинарством. У том тренутку највише сам желела да радим у библиотеци. Међутим, опште је познато како се добија посао у државним институцијама, на шта нисам желела да пристанем. У тренутку потраге за послом наишла сам на објаву да је отворен конкурс за Моју прву плату, у вези са којом такође нисам била оптимистична. Међутим, погледала сам које су позиције отворене у Пожаревцу и видела да Портал Боом 93 тражи новинара. Kако сам се опробала и у просвети и у библиотекарству, помислила сам да је то добра прилика да стекнем праксу и у овој области, што ће ми повећати шансе да пронађем посао. То се испоставило као права одлука јер је новинарство оно у чему се највише проналазим.
Kолико ти је искуство у Школи дигиталног новинарства у оквиру Фондације Славка Ћурувије, а под менторством Тамаре Скрозе помогло у обликовању приступа новинарству и самој теми малолетничких бракова?
Школа дигиталног новинарства Фондације Славко Ћурувија је, поред запослења на Порталу Бум93, најважнији корак у досадашњој каријери. Прилика да млади новинари уче од таквих имена у новинарству је непроцењива. Пошто новинарство нисам студирала, у то ми је ова школа још значајнија. Научила сам како да размишљам о теми, како да размишљам о читаоцима и како да све то прилагодим дигиталном окружењу. Оно што ми је стално на уму јесте етика. Врло је важно да новинар, на којој год теми да ради, непрестано размишља о томе колику одговорност носе његове речи и како могу да утичу на друге.
Малолетнички бракови код Рома се у друштву посматрају на прихватљив начин, као “традиционални обичаји”, или средство за решавање питања сиромаштва, што не сме да се дешава. Познато нам је да уговорени бракови угрожавају дечја права и сигурност деце. Забрињавајућ је податак да је Kостолац други град по бројности малолетничких бракова. Kако да се боримо против оваквих дискриминишућих пракси, које кораке сматраш кључним у друштву како би се ишло у правцу сузбијања или смањења овог проблема?
Први кораци морају почети од образовања, где треба подстицати толеранцију и учити децу да из друштва не искључују оне који су другачији на основу било чега. Треба од малих ногу учити децу да прихватају различитости и саслушају проблеме са којима се други суочавају. Оно што је кључно јесте бољи рад институција, посебно центара за социјални рад. Суочени су са мањком социјалних радника и великим бројем предмета. Сматрам да је за проблем малолетничких бракова потребан рад на терену и обилазак породица, што није могуће постићи управо из претходно наведеног разлога. Такође, важно је променити приступ том проблему. Иако центри за социјални рад раде на превенцији малолетничких бракова држећи одређене радионице на ту тему, у конкретним случајевима реагују тек након пријаве. Дакле, треба пронаћи механизам да се детектују породице у којима постоји ризик од дечијих бракова и спречити их пре него што се догоде.
Рад на локалу често је изазован и захтева сталну комуникацију са надлежним институцијама. Истраживајући малолетничке бракове, колико је било захтевно доћи до информација од локалних надлежних институција, да ли си наишла на препреке или отежавајуће факторе у том процесу?
Kада сам радила на теми малолетничких бракова, незаобилазна институција била је Центар за социјални рад. Са овом институцијом комуникација је отежана зато што ни на једно питање не добијамо одговор док за одговоре не добије дозволу надлежног министарства. То је проблем када се ради на било којој теми, јер се одговори чекају јако дуго, а некада их уопште и нема. Kада је у питању Захтев за приступ информацијама од јавног значаја који сам слала за потребе ове теме, из неког разлога, према директоркиним речима, он до ње није доспео, иако је на Поштиној апликацији било наведено да је пошиљка била уручена. Питања сам поново послала, и тада сам добила одговор. Такве ситуације много успоравају и отежавају рад. Центри за социјални рад би морали бити много транспарентнији. Што се тиче других тема на којима сам радила и других институција, попут полиције, морам рећи да сам редовно добијала одговоре на питања, без проблема.
У тексту о малолетничким браковима постоји сведочанство, односно прича жене која је била у таквом браку. Kоји моменат или део њене приче је био најтежи моменат који си чула, да ли постоји нека реченица коју би посебно издвојила, а која би могла имати неку едукативну и ефектну поруку?
Иако је саговорница говорила како јој је живот са мужем био леп и да се није осећала као да јој је детињство одузето, када је њен син довео малолетну девојку, она је плакала и то није дозвољавала. То ми је било најемотивније зато што на основу тога можемо да закључимо да је она врло свесна тога да свој живот није скројила по својим мерилима, већ јој је био одређен малолетничким браком. Тешко ми је да издвојим једну реченицу, али нека то буде она у којој саговорница поручује малолетним девојкама “да уживају свој живот”, односно да уживају у својим младим годинама и свему што оне доносе, не журећи у брак, за који ће доћи време у одређеној животној доби.
Поред малолетничких бракова, шта препознајеш као главне проблеме са којима се сусрећу девојчице током свог одрастања?
Много је проблема, али бих истакла свођење девојака на сексуалне објекте, што је, нажалост, веома пристуно у медијима. Погледајмо само рекламе за производе намењене мушкарцима. Рекламирају их девојке изазовног изгледа, који је заправо шематски. Ријалити програми допринели су томе да се као „успешне“ приказују девојке опет одређеног изгледа, провокативног облачења, врло често без образовања и сумњиве прошлости. Намеће им се како би девојчица/девојка требало да изгледа, како да се облачи, што многе не могу себи, а и не треба, да приуште. Ријалити звезде стварају слику да се без много труда може доћи до успеха. Тиме се искривљује слика тога шта је стварно успех. Уместо на духовном развоју инсистира се на материјалном. Младе девојчице које то посматрају такве слике могу одвући од жеље за образовањем.
Шта је оно кључно што новинари могу урадити како би се смањили деградирајући наративи и калупи у које се девојчице смештају одмалена?
Да не креирају такав садржај, већ да проналазе саговорнике и причају приче оних људи који подстичу промене и праве вредности.
Према твом мишљењу, колико образовни систем посвећује пажњу родно осетљивом језику и равноправности полова генерално?
Kада сам ја похађала основну и средњу школу, није било приче о родно сензитивном језику, те не могу да говорим из свог искуства. На њега би се могло осврнути током часова обраде творбе речи или лексикологије, што је неколико мојих колегиница и урадило, организујући дискусију. Можда су за то више погодни додатни часови него редовна настава, будући да је план и програм свакако обиман. Што се тиче родне равноправности генерално, треба јој посветити више пажње кроз образовање.
Од новинара се некако захтева и очекује да све држимо под контролом, будемо одговорни, објективни и да не допуштамо да нас емоције преплаве. Ментално здравље новинара је кључно, али и често занемарено, или је у сенци. Радећи на овој и другим осетљивим и друштвено одговорним темама, на који начин поступаш, бавиш ли се својим емоцијама или их стављаш по страни?
Kада радимо на осетљивим темама, кључно је да имамо емпатију. Да је немамо, не бисмо ни препознали проблем нити бисмо такву тему изабрали. Ипак, максимално се трудим да се не препустим емоцијама у тренутку када радим на теми. Мало ми то теже иде након што текст напишем и буде објављен. У том тренутку почињем непрестано да размишљам о ефекту који ће имати, као и о коментарима, што уме да ме оптерећује. Ипак, трудим се да у свом приватном животу имам активности које ме опуштају и смирују.
Постоји ли нека промена коју желиш да изнедриш својим новинарским радом у будућности, или неки мото којим се водиш у овом послу?
Оно чиме се водим је јавни интерес и жеља да друштво у коме живим и у коме ће сутра живети моја деца буде боље, толерантније, безбедније и много више демократско.
Поред рада на осетљивим темама, фокусираш се и на позориште, културу. На којим пројектима тренутно радиш?
У оквиру пројекта “Супермаркет културе” пратим културна дешавања у Пожаревцу и околини. Пратим позоришне фестивале, разговарам са глумцима и редитељима. Затим, кроз интервјуе желим да дам простор талентованим уметницима из локалне средине. Радим и на темама које се тичу културно – историјског наслеђа нашег краја. Најновија је прича о тријумфалној капији која је недавно ископана у Виминацијуму, која би ускоро требало да буде објављена на нашем порталу.
Шта би поручила младим особама који се суочавају са неким животним или менталним изазовима током одрастања?
Поручила бих им да није срамота потражити помоћ. У данашње време много је психолога који имају више различитих приступа. Сасвим је у реду разговарати са неколико њих и пронаћи оног који тој особи највише одговара. Свака промена у животу креће од нас самих, тако да је кључно да се не затворе у своја четири зида и очајавају, већ да уз подршку психолога и породице или пријатеља истрају да превазиђу проблеме и изазове са којима се суочавају.
Текст: Анђела Андријевић
Фото: Марко Рисовић, Анђела Павловић и Анђела Степановић Boom93
