Последњих неколико година међу студентима је све актуелнија тема зараде у иностранству, на привременом раду. Све већи број њих се интересује и одлучује да искуси програм Work and Travel. Неке од предности тог програма су стицање радних навика, одговорности, новац, усавршавање језика, али и ширење круга пријатеља.
Милица Поповић, студенткиња енглеског језика Филозофског факултета у Новом Саду ишла је два пута на Work and Travel програм, те нам је испричала о процесу апликације за одлазак као и самом боравку у различитим деловима Америке.
•Када си почела да размиаљаш о томе да одеш у Америку да радиш?
За Work and Travel сам чула још у основној школи од братовљевог друга, и од првог тренутка сам знала да ћу ићи чим упишем факултет .
•Како си аплицирала, да ли можеш нашим читаоцима да објасниш сам процес?
Прво нађеш агенцију са којом желиш да идеш, затим се пријавиш и агенција ти да листу послодаваца и ти бираш шта желиш да радиш. Када изабереш посао следи интервју са послодавцем. Ако прођеш интервју, онда можеш да закажеш визирање, а препорука је да се то уради пар месеци пре одласка.. Ја, на пример, нисам знала девет дана до поласка да ли имам визу.
•Пошто студираш енглески претпостављам да ти није био проблем да се споразумеш, али да ли је било случајева када студенти нису знали енглески и како се тада сналазе?
Наравно, дешава се да неко не зна да проговори па се споразумева рукама и ногама, али кроз неколико месеци тамо све се више напредује у комуникацији и постаје се све бољи у говорењу страног језика.
•Где си радила и која ти је најдража дестинација коју си посетила?
Радила сам у оба пута у Фалмоту. А посетила сам Бостон, Провиденс, Лас Вегас, Лос Анђелес, Сан Францискo и Њујорк. И најдража дестинација ми је Њујорк, тачније Upper West Side, то је део по ком сам осетила да сам у Америци, управо због те архитектуре која је за тај крај карактеристична.
•Да ли можеш да нам испричаш неку анегдоту?
-Када сам дошла први пут у Америку, нисам имала интернет да позовем такси и онда сам замолила неког дечка да ми позајми телефон. Међутим, такси се тамо чека и по 45 минута! На сву срећу, у том моменту наишла је његова девојка, па су ми, иако се први пут видимо, понудили да ме одвезу до смештаја јер им је успут. Од тада се само наставља моје позитивно искуство са Американцима. Пријатни су чак и на шалтерима!
•Да ли си имала неке непријатне ситуације или би могла нешто да издвојиш као негативну страну овог програма?
-Нисам имала непријатна искуства, а мана овог програма је то што немаш свој мир. Једноставно живиш са три цимера и нико не може да ти загарантује мир. Такође и мањак сна, али то је занемарљиво због људи који су ту око тебе.
•На крају, кад се све сагледа, какво је било ово искуство за тебе?
-Позитивно искуство, с обзиром да сам сама отишла, упознала сам много дивних људи, различите културе. Сазрела у сваком смислу те речи, схватила сам за шта сам све способна увидела сам колико могу, а колико не.
Анђела Грковић (под менторством Варваре Лазаревић и Ирене Спасић)
Фотографије: Приватна архива
