Друштвене мреже, медији, интернет – служе ли нам као алати за лични развој? Да ли нам је циљ да креирамо различите идентитете, или користимо анонимност како бисмо испразнили своје фрустрације можда кроз негативне коментаре и омаловажавање друге особе? Или можда да би куповали производе који нам нису потребни? Како се заиста осећамо на мрежи?
Ово су само нека од питања која произилазе из представе „Мрежа“, а која на наредном игрању 11. децембра у 20 часова у Гимназији “Лаза Костић” могу отворити дубоку расправу о нашем понашању на интернету и утицају технологије на наше свакодневно функционисање.
Често се сусрећемо сa коментарима да постоји несклад између тинејџера и одраслих, као да постоје две паралелне стварности. Редитељка Маја Гргић успела је да споји те „различите светове“, окупивши широк спектар генерација како би истражиле изазове друштвених мрежа и технологије. Тако су „измешане“ генерације кроз радионице показале синергију и заједничким радом настала је представа „Мрежа“ у продукцији Академије забаве и уметности O&M.
Аутор текста представе Матеја Kарделис рекао је једну врло ефектну реченицу: ‘Мрежа је наше заједничко сада’. Мене лично сама реченица наводи на размишљање о нашим идентитетима на мрежама, неком тренутном представљању, личном смислу са једне стране и утицају који дигитални свет има на нас са друге стране.
Kао и многи од нас који су били укључени у креирање ове представе, вероватно сте се више пута запитали – морамо ли заиста документовати сваки наш корак, сваки тренутак или искуство, да бисмо га поделили са светом? Да ли то радимо јер то сви чине или из страха да не пропустимо нешто важно?
Код мене као учеснице пројекта „Мрежа“ је лично покренула ову врсту преиспитивања, доводећи ме до питања о важности и суштини наше ‘аутопромоције’.
Размишљајући о овој потреби за потврдом и валидацијом на друштвеним мрежама, на пример онога чиме се бавимо, а која је посебно изражена код адолесцената и тинејџера, сетила сам се објашњења психолошкиње Јелице Петровић, у једној од епизода подкаста ПОДСВЕсТ:
Та жеђ уствари са сполашњом екстерном евалуацијом за тиме да нам неко потврди неко наше интересовање, наш изглед, нешто што смо урадили или слично, јесте веома присутно. Друштвене мреже јесу по правилу једна арена за самоизражавање, омогућавају да будете и високо креативни, јер ми сад излажемо у један јавни простор своја интересовања, своје хобије, ставове и тражимо потврду од стране вршњачке групе. Е ту заправо долазимо до значења лајка, јер само лајковање је потврда нечега. Долазимо до проблема ако нам је заправо тај лајк једино што гради и одржава то наше самопоштовање. Уколико се ми ограничимо само на туђе мишљење, дакле када нам је то једини извор валидације – број лајкова, онда говоримо о проблему у вези самопоштовања.
Процес радионица наводио нас је да „загребемо“ не само по друштвеним мрежама, већ да зађемо у нашу унутрашњост и запитамо се какво је наше понашање у дигиталном простору. Тинејџери су током рада на представи постајали свеснији да је то заправо јаван простор где све изговорено и написано било да долази са правих или анонимних профила има једнак негативан утицај на њихове вршњаке који су иза тастатуре.
Важно је да публика погледа представу како би стекла увид у то до којих размера иде наше „ослобађање од преплављености“ и нека наша фрустрација, као и колико је то штетно по емоционално и ментално здравље друге стране.
Током радионица дебатовали смо и о томе колико смо дигитално и медијски писмени у ери лажних вести и дезинформација. Поставили смо питање у којој мери смо способни критички да промишљамо о ономе што нам сервирају медији који профитирају на сензационализму извештавајући о трагедијама и догађајима који укључују људску патњу и бол.
Колико пута се на недељном нивоу запитамо да ли ће нове технологије да замене радње које обавља човек? Или да ли ће се некадашња „жива“ комуникација свести само на ону екранизовану? Док смо радили на овој представи, ово су биле само неке од дилема које су нас забринуле, али и покренуле на личне промене. Важно је да публика погледа Мрежу, јер је посебно важно то питање људског фунцкионисања и суштине самих међуљудских односа у ери технолошке експанзије.
Мењају ли технологија, мрежа и интернет ствари унутар дома и да ли се међусобно видимо и чујемо, или смо само заробљени у замци бескрајног скроловања, сазнајте на новом извођењу представе „Мрежа“ Академије забаве и уметности 11. децембра у 20 часова у Гимназији Лаза Костић.
Текст: Анђела Андријевић
Фото: Марија Ердељи