Примећујеш да те одређене мисли, уверења или представе о свету блокирају и коче у напретку, али не знаш како то да промениш? Мислиш да би ти рад са психотерапеутом добродошао, али никако да се осмелиш и закажеш разговор? Остани са нама до краја текста јер ти представљамо један од групних начина рада на себи, који може бити мотивишућ и покретачки, а уз подршку групе и право вођство, свакако и лековит – психодрамске радионице.
Психодрама је групни психотерапијски метод, широм света популаран и осмишљен ради оснаживања капацитета, личног развоја, буђења креативности и истинске природе појединца. Уз коришћење драмских техника, сценске експресије и динамике групе, сваки појединац ради на својим унутарњим стањима, страховима, блокадама… Више о томе шта се све подразумева под појмом психодрамске радионице, како изгледа рад унутар групе, али и на које све начине психологија и драма спојивши се дају моћне технике у личном развоју, сазнали смо у разговору са Мајом Гргић, редитељком и психодрамском саветницом под супервизијом.
Шта психодрамске радионице чини јединственим у односу на друге технике рада? Са којим циљем се оне изводе?
Најдраже ми је да кажем да је психодрама прилика да испробамо ситуације од којих нас је страх или имамо неку другу врсту блокаде. У потпуно безбедном окружењу, можемо да пробамо да реагујемо на начин који иначе не практикујемо, и да видимо шта је то што може да се деси. У психодрами имамо могућност да уђемо у улогу некога или нечега и да из потпуно другог угла сагледамо ствари.
Такође, можемо и себе да видимо издалека, што нам невероватно брзо отвори очи и да одговоре на нека питања. Група је ту да нам да шире увиде, али пре свега подршку и разумевање.
Циљ радионица је свакако стицање увида и помак на боље када су у питању теме којима се бавимо. Конкретно, Трема и Желим да кажем. Не могу да кажем. су теме којима ћемо се бавити у новембру и децембру, и свакако нам је циљ да увидимо шта је то што ствара горе поменуто, а након тога да свако за себе нађе одговор на питање: Шта је то што ми помаже да се ово отклони или промени? Након тога ћемо пробати све што нас збуњује, брине, што нам помаже и, надам се, отићи са великим помаком набоље, али и са ширим увидима од оних које смо очекивали, јер се то сваки пут деси. Морам да напоменем да за психодрамске радионице није потребно имати глумачког дара или волети глуму.
Радионица подразумева групу учесника. Колико учесника је присутно на твојим радионицама? Како се одређује идеалан број?
Минималан број учесника је шест, а максималан број зависи од концепта радионице, а на мојим радионицама идеалан број би био 10 учесника. Теме на којима ћемо радити, али и вежбе и игре које користим, изискују толики број људи.
Кад смо код бројева, да ли постоје неки лимити у погледу година? Јесу ли на радионицама добродошли људи свих узраста или су оне намењене одређеним узрасним групама?
Конкретно ове радионице су намењене пунолетним особама. Горња граница не постоји. А у плану су и радионице за тинејџере.
Које теме ће се обрађивати током циклуса психодрамских радионица који планираш у наредном периоду? Када ће се оне одржавати и на којој локацији?
14. новембра почиње циклус ТРЕМА, и одржаваће се сваког уторка укупно шест пута, у термину од 18 до 20.30ч. Улица Народног фронта 35.
Трему имамо сви, у различитим ситуацијама, само је питање колико нам она отежава функционисање. Да ли нам толико смета да не можемо свој посао да обављамо довољно опуштено и квалитетно. Може постојати и јединствена ситуација као што је држање говора на неком важном скупу, само једном, а да немамо прилику пре тога да се опробамо у томе. Можда желимо да не осећамо непријатну нервозу у стомаку сваки пут кад одемо код доктора или на испит. Можда имамо таленат за музику, али нас трема толико спутава да свој сан не можемо да остваримо. Дакле, ситуација је много, а могуће је да их олакшамо и помогнемо себи.
16. новембра почиње циклус ЖЕЛИМ ДА КАЖЕМ. НЕ МОГУ ДА КАЖЕМ. и одржаваће се сваког четвртка, укупно 6 пута, у термину од 18 до 20.30ч. Улица Народног фронта 35.
Блокаду у комуникацији смо такође сви некад искусили. Неко врши мобинг над нама, а ми не знамо како да се супротставимо. Срамота нас је да тражимо хонорар који касни. Не можемо родитељима да признамо да не желимо више да студирамо или да смо заљубљени у особу истог пола. Иако смо се спремили за разговор за посао, тамо смо занемели. Само су неке од ситуација које су нам препрека у животу који бисмо желели да живимо. Кроз разне сцене, вежбе и игре можемо доћи до одговора како да превазиђемо ову блокаду.
Свесни смо колико је важна брига о менталном здрављу и у последње време се све више ради на скидању стигме са одласка код психотерапеута; колико овакви догађаји, као што су радионице, могу у томе да помогну?
Свакако могу много да помогну. Иако ја не радим психотерапију, људи се доста опусте, ослободе, пробају нешто ново, упознају, пораде на својим изазовима и свакако добију и психотерапијско дејство. Али битно је када говоримо о психодрами, да на мојим радионицама имају прилику да виде како психодрамска психотерапија изгледа.
Нажалост, још увек постоји страх од терапије, али психодрама је метод који ја препоручујем свима јер је драгоцено искуство које нам помаже на разним пољима, без обзира што можда немамо неки ментални проблем.
Који су то фактори који неповољно утичу на ментално здравље младих? Има ли то везе са данашњицом или су корени проблема ипак много дубљи?
Мислим да свеукупна ситуација утиче на ментално здравље свих нас, али младих можда у највећој мери, јер су просто у том периоду живота када су најрањивији. (Говорим о тинејџерима). Друштвене мреже, капитализам, лоша материјална ситуација, лоше вести са свих страна, константна забринутост и страх у нашем друштву и на планети, и невероватно широка понуда свега и свачега је нешто што је довело до тоталне дезоријентисаности. Ми, људи, волимо да дефинишемо све па и да себи лепимо етикете са болестима, али мислим да је решење у раду на себи, без страха и мисли да смо сви ментално болесни, јер нисмо, али свакако имамо разних изазова, препрека, блокада, проблема, страхова и ситуација са којима треба да се изборимо, а не знамо како.
Драмске технике и позориште ти нису страни с обзиром на твоје богато редитељско искуство. У којој мери уметност утиче на појединца, а у коликој на друштво?
Након рада у позоришту на класичан начин и рада са групама ,,цивила”, не-глумаца у ангажованом театру, рекла бих да позориште има највећи утицај на појединца када се он бави театром изнутра. Ово значи да су групе људи које су се бавиле радионицама на одређену тему месецима, два пута недељно, а потом долазиле до заједничког материјала, који смо сви заједно обликовали у представу, па је након тога и изводили, добиле много више од публике која погледа сат времена представу. Метод кроз који су поменуте групе прошле ја називам бављење театром изнутра. У оваквом раду се развија појединац вишеструко, а такође се и граде групе људи које даље шире све до чега се дошло, или просто постану пријатељи, градећи мреже, што приватно, што на одређену тему којом смо се бавили. А када говорим о утицају на друштво, о оних сат времена представе, мислим да ако је уметник искрен, са јасном и добронамерном идејом, и бави се темом која се тиче људи, и том приликом их емотивно помери, има велику шансу да уметношћу утиче на друштво.
Јер као и у психодрами, и у доброј и истинитој представи, можемо видети себе на сцени и освестити се у некој мери или ослободити емоцију која се таложи у нама.
Како је, у твом случају, дошло до спајања ове две љубави – позоришне уметности и психодраме?
Позориште и психодрама раде исту ствар. У оба случаја називамо то катарзом. Ово је врло поједностављено, и можда ми неко замери, јер не мора се катарза доживети сваки пут, али свакако се сваки пут дешава емоција, увид, идеја, па на крају крајева и катарза. Психодрама је један од метода театра изнутра, тако да ја не бих рекла да радим две различите ствари, само за исту ствар користим два различита метода. А психодрама је дошла случајно и моментално запретила да ће да превагне над позориштем. Међутим, обоје се добро држе засад.
За крај, када би имала времепллов, коју поруку би упутила Маји у тинејџерским годинама?
Ово је право психодрамско питање. Рекла бих јој: ,,Буди храбрија.”
Сања Ђукић
Фотографије: Unsplash.com
