Никола Марковић: УПУТСТВО ЗА УПОТРЕБУ
1. новембра – 31. децембар, отварање 1. новембра у 18.00 часова
Шок Коридор, пасаж Змај Јовина 22
***
Море за раднике или ─ позив на достојанство
Море, ако воли, воли раднике на одмору
који три ноћи не спавају док дођу до мора;
а кад дођу, кажу: „лепо наше море“,
пожуре да поцрне и да се врате кућама.
Бранко Миљковић, Море за раднике
“Треба имати повјерења у раднике” поручивао је Јосип Броз Тито у говору поводом усвајања Основног закона о управљању државним привредним предузећима и вишим привредним удружењима од стране радних колектива ─ којим је у непосредну праксу спроведена акциона парола радничког покрета “Фабрике радницима!” 1 . Систем социјалистичког самоуправљања, који је у Југославији функционисао од 1950. па до 1989, уз сва политичка и идеолошка застрањивања, био је једини (бар у овом делу света) у чијем су се епицентру налазили радници. Од социјалистичке Југославије диктатура пролетеријата начинила је земљу у којој су чак и најсиромашнији радници имали могућност да годишњи одмор проведу на мору (баш као у уводном цитату истоимене Миљковићеве песме). Са СФРЈ, као најуређенијом и најхуманијом државном заједницом у којој смо до сада живели, догодило се то што се догодило ─ не без „заслуге“ и кривице самих радника, који су се прилично лако одрекли како „својих“ фабрика тако и „своје“ земље („Прије ћемо ми умријети, него своје земље дат“), постајући директним саучесницима и за стање у ком се тренутно налазе? Не даје ли стварност која је уследила за право управо Јосипу Брозу који ─ представљајући је као антипод вредностима социјалистичке државе ─ истим говором у препознатљивом идеолошком кључу истиче како је “буржоазији и експлоататорској класи држава потребна само као трајна сила за
одржавање у потчињености израбљиваних класа”.
Да ли у времену у ком живимо присуствујемо лењинском одумирању државе, и како то да нас нико није упозорио да одумирање државе собом повлачи и одумирање хуманистичких вредности које се за њу традиционално везују (попут правде, солидарности, достојанства, партиципативности)… Шта се, дакле, с радничким правима догодило данас? Како су и зашто од некадашњих власника државе радници и радништво постали маргинална група чији друштвени и економски статус у јавној сфери готово да не постоји? Ма колико идеолошки конструкт егалитаризма по мери комунистичких партијских елита био мањкав ─ предаторски капитализам данашњице чини да на привилегије социјализма све чешће гледамо као на давни, никад досањани сан. Поједностављено: на раднике као социјалне актере данас готово више нико озбиљно не рачуна.
Колико кошта људско достојанство
Сагласно Грамшијевој тези како „у периоду кад старо умире, а ново још увек нема снаге да се роди, владају чудовишта“, експлоататорство и неједнакост постали су аксиоми постглобализма.
Уместо очекиване дисперзије ─ концентрација и злоупотреба моћи данас су толике да такозвана примитивна акумулација, како гласи осмо, најкотроверзније поглавље Марксовог Капитала („So- Called Primitive Accumulation”), не само да је раднике потпуно одвојила од средстава за производњу већ их је, од креатора друштвених добара, претворила у деперсонализоване извршиоце. Такорећи шрафове. Класни антагонизми превазиђени су тако што је једна класа (радничка) просто пребрисана ─ док је друштвена (читај: партијска) регулација замењена тржишном. Пролетеријат је постао прекаријат а продуктивност идеолошка мантра пред којом капитулирају вредности и принципи на којим (декларативно) почивају уређена друштва, отуда делује како је крај политичке економије резултирао сумраком појма хуманости. С обзиром да овакве „праксе“ функционишу и у друштвима у којима постоје кредибилни законски и морални системи (само)заштите ─ у зонама економске (и политичке) периферије, где се повлађивање страним инвеститорима издиже до нивоа националних стратегија, „инвеститори“ постају колонизатори. Но, да не будемо неправедни ни према „инвеститорима“, ваља констатовати како је карактеристика глобалне периферије управо у чињеници да је она пројектована тако да то заувек и остане. Илустрације ради, наводим пример јужнокорејске компаније Yура, чије име је постало сининим за нехуман однос према радницима и гажење не само радничких већ и људских права. Према јавно доступним подацима, Yури су само до 2016. године из буџета Републике Србије уплаћене субвенције у износу од 25 милиона еура (до данас тај износ је, свакако, неупоредиво већи). Као државну помоћ компанија ужива и инфраструктурну подршку ─ односно право бесплатног коришћења (јавног) земљишта у чему свакако није усамљен случај. Узмемо ли тачном тезу медијског стручњака Лазара Џамића, који каже како се „наше цивилизацијске опције тренутно своде на избор између прекаријатског или тоталитаријанског ропства“ 2 , могли бисмо констатовати како се колоније заправо аутоколонијализују. Наведена теза тачна је у једнакој мери колико и погрешна ─ пошто се, у ери постистине, релативност сваког теоријског модела такође системски пројектује. А кад су теорије већ до те мере релативизоване нема нам избора до да се окренемо (непосредним) праксама.
Упутство за употребу
Пошто се, као уметник, темом анализе нимало једноставних структура, механизама и(ли) узрока корпорацијских (манипулативних) моћи бави годинама уназад ─ Никола Марковић овај пут фокусирао се на непосредне последице које моћ оставља на људе. Циклус радова „Упутство за употребу“ у фокус ставља питања из домена (з)гаженог достојанства ─ како личног (радничког) тако и колективног, па и националног. Настојањем да лоцира, спецификује и објасни околности које су условиле, унеколико и одредиле, природу и карактер његовог приступа ─ у видео раду „(Не)званична верзија“ Марковић за сведоке узима исказе радника/радница, који о савременом ропству, чијим су актерима, кажу следеће: „Радник је овде у ствари само шраф. Бесплатни и лако заменљиви део производње, који је добар само док ради без грешке!“ или „Газди је жалије када му цркне машина, него када погине радник. Радника бесплатно замени другим, а нова машина га кошта“.
Урањајући у реалност „неолиберализма“, у ком људи постају шрафови, Марковић покушава да тај процес учини реверзибилним тиме што ће, бар на репрезентацијској равни, осветљавајући околности под којима је ова неприродна рокада постала могућа, понудити услове под којима би шрафови поново могли постати историјски субјекти, односно усправни и достојанствени људи и грађани.
Проговарајући о проблемима за које сви мање-више знамо, једнако се правећи како они не постоје ─ као најдрастичнији пример дехуманизације Марковић узима „препоруку“ која постоји код једног броја страних „инвеститора“ да радници, како не би губили драгоцено време за производњу честим одласцима у тоалет, почну да носе пелене за одрасле! Привидно излазећи у сусрет захтевима експлоататора, желећи да јавно доступним учини оно о чему радници говоре искључиво
off the record, Марковић је брендирао ексклузивни модел радничке пелене за одрасле „Prol et“. Пелене су дизајниране у 'unisex'(женској и мушкој) варијанти, с приложеним упутством за употребу у ситуацији „Док радник/ца може да стоји“ као и верзији „Кад радник/ца не може више да стоји“, штампаним, уз српски, и на кинеском, корејском, руском, италијанском, турском и немачком ─ као службеним језицима земаља из којих долазе страни „инвеститори“. Преузимајући стратегије трансгресијских игара, Марковић реализује и серију коју чини двадесет слика димензија 50×50 cm ─ рађених по моделима и у духу „старих мајстора“, које урамљује у златне рамове што, поред јасне алузије на „златно доба“, по аутору потенцира утисак „музејске” (малограђанске) учмалости.
Користећи се младим и згодним женским и мушким телима он, крајње реалистично, дочарава процес стављања, ношења и одлагања пелена након употребе. Наглашеном гротескношћу наведених призора, уметник се обраћа самим радницима, њиховим послодавцима али и широј друштвеној заједници, односно онима који „гледају своја посла”, настојећи да пробуди осећаје емпатије, солидарности, људскости. У контексту друштва у ком живимо али и глобално гледано, Марковићеви
радови садрже дозу циничног идеализма који можемо ишчитавати на више значењских равни. С једне стране, уметник је лишен илузија везаних за постојање радничке (класне) свести ─ уосталом на
његовим сликама и цртежима радници, чак и у ситуацијама кад више не могу да стоје, пелене себи стављају сами (док код „класичних“ пелена за одрасле то увек чини неко други). С друге пак, обраћајући се експлоататорима, доводећи њихову „препоруку“ до пароксизма, Марковић подсећа на идеале праведнијег и хуманијег света, односно чињеницу да је укидање принудног и ропског рада цивилизацијска тежња која корене вуче још из раног XИX века. Са треће стране, указујући на
чињеницу да проблем има шире, националне импликације, с бруталном директношћу, аутор креира и предложак „Заставе савременог прекаријата-пролетеријата“, коју на репрезентацијској равни сачињавају укрштени шрафцигери и умотан трожилни кабал у бојама српске тробојке. Напослетку, враћамо се на уводни цитат текста, односно „законски гарантованој“ могућности и неопходности обезбеђивања одмора за раднике. Сасвим у духу „вредности“ које промовишу овдашњи
„инвеститори“, Марковић ту „могућност“ нуди инсталирањем места за одмор у виду велике пелене- лежаљке, на којој би и дословно могло да се одрема. Круг се, дакле, затворио тиме што смо од мора за раднике стигли до пелене за раднике. Наравно и за раднице…
Као прилично усамљен пример бављења овом темом, у земљи где култура памћења у себи по правилу садржи и елемент катастрофе заборава и свест о томе како снове о једнакости, слободи, солидарности, братству овде данас мало ко сања ─ изложбу „Упутство за употребу“ уметника Николе Марковића можемо читати, односно посматрати, и као својеврстан апел и позив на достојанство.
Небојша Миленковић
***
Никола Марковић (1976) Факултет ликовних уметности завршио је у Београду, у класи проф. Чедомира Васића. Докторирао је на истом факултету, под менторством професора Милете Продановића (коментор проф. Чедомир Васић). Члан је УЛУС-а. У Србији самостално излагао у Сомбору (2004), Нишу (2006, 2018 и 2023), Београду (2015, 2016 и 2020/21) и Новом Саду (2021 и 2023). Учествовао и на бројним колективним изложбама у Београду, Нишу, Новом Саду,
Чачку… као и у сазиву неколико ликовних колонија у земљи (Сићево, Classic, Ниш арт фондација…) и иностранству (Аустрија, Словенија). Од 2007. године сарађује са галеријом „Suppancontemporary“ из Беча, преко које је самостално и групно излагао у Аустрији, Немачкој, Италији, укључујући и учешће на бројним сајмовима уметности. На завршетку студија, од стране ликовних критичара, изабран међу десет перспективних младих уметника за изложбу „Перспективе“ (2003). Добитник Прве награде на националном конкурсу за младе ликовне уметнике уметнике у организацији Ниш арт фондације, а под покровитељством компаније Philip Morris (2007). Био је и у најужем избору за награду за цртеж фондације Владимир Величковић (2016). Добитник награде на Бијеналу уметности у Utacu u Japanu (Utazu Art Awards Biennale 2020). Добитник главне награде на Нишком салону „2/12“ (2020). Радови Николе Марковића заступљени су у значајним колекцијама у Аустрији а Министарство културе и информисања Републике Србије откупило је (2016) његов триптих из циклуса „Изводи из невербалног говора“ за збирку Галерије савремене ликовне уметности у Нишу. Од 2018. године ради на Факултету уметности у Нишу, у звању ванредни професор.
***
Пројекат је подржан од стране Градске управе за Културу Новог Сада и Министарства културе Републике Србије.
Дизајн плаката: Стефан Илић
