Драма „Поред тебе“ премијерно представљења у Areni Cineplex у Новом Саду.
Филм „Поред тебе“ , наслеђује претходне филмове – „Шишање“ из 2010. године и „Поред мене“ из 2015. године редитеља Стевана Филиповића и Hypnopolisa. Ова драма доноси нову димензију изван драматичне ноћи у којој је цео разред закључан у средњој школи и изолован од технологија.
„Српско огледало“
Време у којем живимо показатељ је да таблоиди, лаж и непроверене информације имају огроман утицај свуда у свету и да се користе за усмеравање маса у различитим смеровима. Сами делови драме „Поред тебе“, како наглашава редитељ филма Стеван Филиповић, опомињу да су медији важни не само за опстанак демократије, већ и за опстанак људске цивилизације. Указује на тежину медијског посла и потребу за одговорношћу, указује на контраст између таблоида „Српско огледало“ којим се уништавају људски животи и одговорног медија „Инсајдер“ који тежи истини.
„Поред тебе“ дешава се током короне, не само зато што смо га писали и снимали током тог периода, већ и зато што сам брзо схватио да је истина највреднија вредност у савременом свету. Многе ствари могу последично да се десе посредством нових технологија којима још не владамо. Нисмо свесни још увек које проблеме могу да изазову. Не говорим као некакав технофоб, ја волим нове технологије, али волим да се прича о њима у смислу анализирања психолошких, социолошких аспеката, да би видели које су замке. Овако смо сви улетели у замке. Наши животи зависе од комуникације и тачних информација. Без истинитих и проверених информација, без образованих читалаца, слушалаца и гледалаца који могу да интерпретирају и анализирају информације, сви смо у опасности. Да бисмо се одбранили од тог сценарија, хитно морамо да се образујемо о медијима, да постанемо медијски писмени и да почнемо да ценимо медије као неопходан алат, наглашава Стеван Филиповић.
Главна улога новинарке Ксеније припала је глумици Мини Николић. Ксенија је комплексан карактер који симболизује најпре безбрижну таблоидну новинарку изван моралних граница новинарства и етике. Њена улога у „Срспком огледалу“ је изношење прљавих тајни својих другара из разреда. Ослањајући се на „сочне“ материјале које добија од анонимног доушника, Ксенија наноси штету блиским људима и зарађује на кликовима.
Мина Николић објашњава за Омладинске новине тежину улоге коју тумачи:
Kада вам неко понуди главну улогу, вама је прва ствар – добила сам улогу, бићу на платну. Знала сам одмах да је ово одговорност, али нисам била свесна онога чега сам сад – да сам ја доживела трансформацију какву доживљава и Kсенија. Била сам доста несвесно биће по питању разних ствари, да на пример уопште не размишљам да ли сви морамо да имамо неке ставове, да знамо о друштву, држави, политици, да морају неке ствари да нас интересују, јер нас се тичу. Док сам градила лик, почела сам да читам, истражујем и схватила да је ово озбиљнији филм од онога „Мина се игра главне улоге“, каже Мина.
Све је актуелизовано у филму, ту су протести, корона, жута штампа, како Мина каже – „све што потпаљује“
Увече сам бдела над оном гомилом папира и цртежа и графикона. Узмем и цртам каква су ми осећања, плаво кад као „не ваља“, црвено – кад сам ушла „у фазон“, па боје између… Гледала сам Инсајдер, пратила интервјуе шта Бранкица Станковић ради. Па је онда следило „напиши највеће говњиште“ – гадости које мораш из себе да извучеш за „Српско огледало“ , каже она.
Између живота блиских особа и „решавања” убиства
Када Ксенија открије да је анонимни извор друг из разреда, креће дубока интроспекција и суочавање са досадашњим поступцима. Након његовог нестанка, а касније и смрти, Ксенија се бори за решавање случаја, али и за властиту слободу.
Како редитељ објашњава слично као у Хари Потер деловима, где се главни јунак сусреће са различитим предизазовима и „расте“, тако Мина Николић транформише новинарку Ксенију. Овај филм нас подсећа да смо много више од својих јавних идентитета и да се промена дешава у најнеочекиванијим околностима, а да смо у друштву уоквиреном друштвеним мрежама често склони површности и стереотипима, објашњава Стеван Филиповић.
Ситуација где је она умешана у ту причу око убиства, натера Ксенију на озбиљно размишљање о свом животу. И она се буди. Буди се и као жена, буди се и као новинарка – „лешинарка“ како себе назива. А сви ми на таблоидне текстове кликћемо, сви смо део истог лицемерја. Сви смо ми Ксенија у неком тренутку. То је мени било невероватно плодно тло за филм, као и та трансформација, јер Ксеније се мало ко сећа. Ту је неки качкет, нека скица иза Славена. Из те скице она постаје јако комплексно људско биће. И ту је суштина, да ми нисмо оно што видите на друштвеним мрежама. Нисмо дводимензионална бића. У дигиталној комуникацији се то не види. Та Kсенија је само та нека лешинарка, а заправо је нечија унука, најбоља другарица. Она има то добро у себи. И у овом времену мрака у којем живимо, буђење доброг и светлог је најлепша тема коју сам могао да узмем да обрадим. Да будем искрен према себи и својим слабостима, јер, ко од нас не би у тој ситуацији (да не откривам публици) позвао Тадију?
Моралне дилеме и граница између сензације и истине
У филму је постојало више момената где сам се на личном нивоу преиспитивала да ли су одређени делови оно кључно што наводи Ксенију да промени перцепцију, ставове, понашање. Редитељ Филиповић објашњава своје виђење Ксенијине „тачке буђења“ и тог удаљавања од сензационалистичког извештавања о догађајима који укључују повреду права на достојанствен живот, злоупотребу нечијих осећања и нарушавања интегритета особа о којима се пише.
Она се све време будила, али је мени лично најизразитији онај моменат када она не гледа Матију као људско биће до позива његове мајке. Тај део је за њу био почетак буђења. Она чак и каже „Био си грозна особа, не осећам ништа…“. Kада се деси она сцена, да не откривам много, кад добије тај позив и осети да је то људско биће, њој буде јако непријатно и нама са њом буде непријатно. И онда се другим корацима даље скроз пробудила. У трећем делу ћемо видети да ли ће је то њено буђење одвести у патологију или ће се наставити новим током, каже Стеван Филиповић.
Иако често није свесно бирала да иде против својих моралних вредности, како Мина Николић објашњава, Ксенија се суочавала са тренуцима када је осећала грижу савести због својих поступака у „Српском огледалу“.
Постоје те црвене лампице које се код свакога упале када иде против себе. Нисам сигурна колико сам ствари радила свесно, колико несвесно, танка је ту граница, да ли сам ушла тачно у сцену или не. У тренуцима када сам осећала да црвеним, да горим у филму, када сам гестикулацијом указивала да ми је непријатно, ту сам се будила. Овај филм нуди супер перспективу – да је из удобности нечијег дома снимано, тако да ми видимо на екрану психолошки кадар Kсеније, онако како се осећа. Овде почиње да је се тиче, када креће да добија увреде, претње. Има много неких ствари које кад се саберу ти ниси ни схватио да си прешао на другу страну, тако да није се десио чаробни преокрет. Било је флуидно.
Кроз Ксенијин лик, Мина истиче да је научила много о моћи медија, етици, али и о себи. Њена улога је била изазовна, али и охрабрујућа јер је уз исту и сама „расла“ и стицала увиде.
Овај филм је једино што ми је психички помагало да преживим тренутке када стварно ниси имао никаквог посла. Овај посао је много моћан. Kао што каже Бранкица Станковић у филму „кроз забаву сте уништавали туђе животе“, тога треба да будеш свестан. Мислим да новинари нису свесни шта раде, која им је моћ. То ми је паралела са глумом где ниси свестан који ти је домет. Зато бих волела да овај филм подстакне публику да претражује, да не барата полуинформацијама… То је постао модел понашања овде и данас нема филма као медија где се преноси порука. Ми смо бескомпромисно урадили овај филм, ово је филм без цензуре и компромиса. Кроз стварање ове драме, схватила сам колико је важно да се друштвене теме обрађују на филмском платну. Филм је медиј и мислим да смо успели да ту друштвену ангажованост комплетирамо у једну доста комерцијалну филмску причу која на тај начин може да допре до што већег броја људи. Не сумњам да ће неко стати на Тадијину страну и желети да буде исти такав. То је утопија ако мислимо да ће сви изаћи и бити новинари Инсајдера, то се неће десити, каже Мина Николић.
„Иза кулиса“
У драми „Поред тебе“, где улогу полицијског инспектора Вука тумачи глумац Бранислав Трифуновић, откривају се изазови савременог друштва и расветљавају друштвено ангажоване теме. Одговара се на дешавања која обликују окружење. У филму се током истраге убиства Ксенијиног другара из разреда истражује сложене везе између политике, мафије, државне безбедности и медија, како објашњава Трифуновић, у филму Вук као редак пример полицајца који одговорно испуњава своју дужност.
У контексту српске кинематографије која се ретко бави актуелним друштвеним и политичким темама, овај филм је запис и сведочанство једног времена у којем живимо. Од онога што су преживели ликови филма, до тога што су касније постали. Преко Ксеније која излази из таблоидног новинарства током короне, преплитања политичких позадина. Овај герилски филм снимљен је у екстремним условима, где не очекујеш да ће уопште изаћи. А победа свих нас је што ће филм живети, јер ће објаснити генерацијама које долазе шта се дешавало у држави иза неких кулиса, закључује Трифуновић.
Учење кроз „Поред тебе“ и расправа о животним истинама
Глумац Дарко Ивић који игра лик градског одборника Тадије, некадашњег протагонисте и дилера, наглашава да је једна од предности овог филма то што радећи на њему нису подилазили публици, већ прича дубље зарива у друштво и показује шта се десило са невиношћу средњошколаца. Филм нас наводи на размишљање о сопственим вредностима и ставовима.
Није класичан наставак првог дела. Иако су сви желели да смо ми опет у школским клупама и да смо опет та деца, то је давно прошло време. Ми смо морали да покажемо шта ово друштво прави од те симпатичне деце, јер је неопходно да на време сви реагујемо док још није касно. Мислим да смо у дебело одмаклој фази канцера. “Поред тебе” – није „гуд“ филм и не треба да буде. Као што ни сазревање, ни одрастање није лепо, тако ни овај филм не сме да буде леп, истиче Дарко.
Оно што даје посебан печат филму, како истиче Дарко Ивић је то што уместо категоризовања ликова филма по томе да ли су „лоши“ или „добри“, филм даје простора да публика истражи комплексност и разноликост људских односа и улога.
Филм пружа прилику да се погледамо у огледало, да схватимо ко смо и шта смо и мислим да је највећа предност то што говори о датом актуелном тренутку у којем се дешава, међутим, из једног посебног аспекта, односно угла где ми не осуђујемо ни једну, ни другу страну. Тадија и Ксенија јесу позитивци, само их је живот одвео на различите стране. У филму се напушта наратив антагонисте и протагонисте. Свако је од ситуације до ситуације позитивац или негативац, објашњава Дарко Ивић.
Намеће се питање шта филмом „Поред тебе“ остављамо публици, са посебним нагласком на то шта млађе генерације носе са собом кад погледају овај филм. За Омладинске новине редитељ Стеван Филиповић наглашава важност дијалога са људима који нас окружују, размењивања емоција, схтватања комплексности карактера глумаца. Што може утицати и на унапређење односа генерално у животу, као и обогаћивање не само емоционалног, већ и интелектуалног искуства гледалаца. Филм нас учи о том развоју, промени, еволуирању.
Волео бих да изађу у разговорима, размишљањима, расправама и разним емоцијама. Није поента да се нешто некоме свиди или не. Људи су пуно критиковали онај крај у „Поред мене“ који има знак питања, где не постоји одговор. Мени је то најлепше што сам урадио, јер то је цела младост. Адолесценција је то – нема ту краја. После другог дела, волео бих да људи размисле о нијансама сивог свих људи који су „Поред тебе“ да би дошли до „Поред нас“ и некаквих крајева. За период од десет година можемо рећи ко је каква особа постао, закључује редитељ Стеван Филиповић.
У филму играју и Горан Јефтовић, Никола Ракочевић, Исидора Симијановић, Никола Глишић, Милица Мајкић, Милош ПетровићТројпец, Андреј Пиповић, Светлана Бојковић, Власта Велисављевић и чувена британска глумица Miriam Margolyes.
“Поред тебе” се налази на редовном репертоару Arene Cineplex , а може се погледати и у биоскопима осталих градова у Србији.
Текст: Анђела Андријевић
Фото: Марија Ердељи
