Портал „Опсег“ организовао је своју прву трибину „Синиша Павић – Године расплета“ 22. августа 2023. године у Коларцу у Малој сали, на којој су наши модератори и гости имали прилику да из разних аспеката упливају у садржај који је прослављени сценариста створио и да га потом анализирају.
На овом догађају посвећеном култури, изванредни гости и предавачи су тематизовали и проблематизовали пре свега уметнички а последично и увек већ присутни, социолошки, политиколошки и културолошки домен Павићевог опширног и свеобухватног стваралаштва. Павићев телевизијски рад оставио је неизбрисив траг за наше друштво, а ово вече је био својеврсан колективни омаж и прилика да заједно анализирамо његов значај и утицај. Наши гости предавачи који су из угла њихове професије понудили неопходан угао за посматрање Павићевог рада били су: Предраг Пепи Смиљковић, глумац, Милан Буквић, дипломирани политиколог, филозоф и трагач из квиза „Потера“ и Ненад Станковић Ђевђир, књижевник. Модератори трибине били су наш уредник Вукашин Милијановић и Вукашин Недељковић, новинар РТС-а. Глумац, Предраг Пепи Смиљковић је на почетку истакао да је Синиша Павић геније, интелектуална и људска громада. На њега су велики утицај извршили руски писци, волео је да их чита.
-Рекао ми је једном приликом: „Када пишеш, треба да пишеш као да причаш са другаром“. То се види код Толстоја. Он када кроји неки лик, као да светло рефлектора пада на глумца. Такав је и стил писања Синише Павића. У његовим пројектима постоје архетипови. Један је и Тика Шпиц. Зато је нама то блиско. Врућ ветар је оно што је у нама, док је Јужни ветар оно што је поред нас – рекао је Пепи.
Такође је додао да је имао срећу што је ишао са Павићем до Палате правде када је ишао у пензију, јер је он био судија.
-Тамо сам схватио његову професионалну димензију. Сви су га ценили и поштовали. Питао сам га тада одакле му сва та силна карикатулна и занимљива презимена, као што су Јатаганац и Курчубић. Рекао ми је да је све то из праксе – објаснио је Смиљковић. Филозоф, политиколог и трагач у &qуот;Потери&qуот;, Милан Буквић, је на почетку свог излагања истакао јасну везу између највећих бардова српске комедиографије и сатире, Нушића и Стерије Поповића, са непревазиђеним Синишом Павићем. А говорећи о коиниденцијама, истиче то да су и Нушић и Стерија.
Поповић Цинцари, те да нам сам Павић долази из Сиња, простора који традиционално обилује генијима комедиографије и сатире.
– У њиховом етничком пореклу мора да постоји нека супстанцијална сличност која прави везу између њиховог порекла и њихове културне заоставштине у нашој књижевности и саморазумевању нашег менталитета. Када се утопите из народа који има флуидан идентитет у статичан идентитет као што је српски културни простор, истовремено схватате колико је српски, или неки други идентитет, контигентан, узгредан, случајан. Човек који ту врсту идентитета посиса са мајчини млеком не може да има ту врсту критичке дистанце, већ управо ту етничку припадност и културни простор доживљава као датост, као нужност – каже Буквић. Говорећи о Павићевом преласку из једног идентитета у други, Милан истиче његове особине које га доиста чине неким ко заслужује да се ставља на пиједестал наше кинематографије.
– Том врстом преласка, он истовремено има врсту критичке дистанце, једном ногом, али другом ногом, тај народ који критикује, коме се подсмева, познаје у прст. Тако да та је врста дуализма нужна – објашњава Милан Буквић. Буквић додаје да Павић, без обзира на политичко опредељење, схвата да национани идентитет није датост, већ пука случајност, што му омогућава да се поиграва са њим, да га дира у живац, да се игра са оним граничним, критичним, спорним местима његовог идентитета. Управо то чини Нушића, Стерију Поповића и Павића личностима који цинизам успевају да разграђују кроз пролазност и контигентност људског живота и народне културе.
Књижевник, Ненад Станковић, познатији као Ђевђир, говорио је о литерарним аспектима Павићевог дела имајући у виду утицај руске, али и уопште, светске књижевности на његово стваралаштво, и истакао његов однос према ликовима.
– Близак је са Нушићем у том односу према својим ликовима. У Павићевим комедиографским делима, као да нема негативних ликова. Он крене са негативним ликовима, али они касније постану симпатични. Као Нушићева „Госпођа Министарка“ ми имамо симпатије за њу. Павић је учинио да те ликове схватамо као људе, иако су они неке барабе – каже Ђевђир. Станковић истиче Павићево познавање реализма XИX века кроз руске класике и библијске мотиве.
– Утицај XIX века се види по једној широј слици коју он даје у својим делима. Оно што је роман био у XИX веку, где можемо да видимо личне судбине људи, политичку, друштвену и културну ситуацију, Павић даје у својим серијама први код нас. Са &qуот;Бољим животом&qуот; даје заокружен роман о том друштву, где постоји баланс између личне приче Гиге и Емилије, која је примарна, и оне секундарне, која се односи на то друштво.Тако он приказује целовиту слику друштва – објашњава Ненад Станковић Ђевђир.
Целу трибину можете одгледати на следећем линку:
Фото: Матија Борбељ
