Проблем модерног доба јесу климатске промене, епидемије вируса, економска криза. Мада, основни проблем модерног друштва из ког проистичу сви остали јесте губитак идентитета.
Сопство је старословенска реч која се односи на унутарње биће човеково иако сопство као такво је тешко дефинисати. Чини се да све више расте егоизам међу људима, а да се здрава љубав према себи све више губи. Та здрава љубав коју човек осећа према себи самом афирмисала би културу очувања сопственог идентитета и свих оних идентитета који исти прате. У времену које нам измиче из руку попут шаке песка које бисмо држали у истој, тешко је очувати себе. Криза вредности и природне човекове потребе за стицањем утичу на даље деградирање друштва у коме живимо и на губитак сопства.
КРИЗА ЛИЧНОГ ИДЕНТИТЕТА
Прва криза која узрокује вишедимензионалне друштвене кризе јесте лична криза сваког човека понаособ. Таква једна лична криза човекова односи се на сукоб између онога што носи унутар себе и онога што му нуди свет. Сваки човек има корен утемељен на наученим искуствима из детињства. Тај корен потиче из породице, из свих наших путовања која пређемо још увек чиста срца. Изван искуственог, тај корен је изграђен у односу на нашу личну природу и наше особености. Нико не може да побегне од природе свог карактера и афинитета које такав карактер има. Како год човек живео и које год светове градио не може да побегне од онога што је у њему. То је и разлог великог незадовољства међу људима јер нико не храни тог унутрашњег чувара храма наше индивидуе.
Криза личног идентитета испољава се на многобројне начине. Један од њих је криза мишљења где се свако од нас боји да изнесе своје мишљење и да буде оно што јесте. Други начин испољавања ове кризе јесте хрљење ка добрима за које нас је свет убедио да су нам потребна, а према којима наша природа можда уопште нема афинитета. Повиновање друштвеним вредностима, прихватање друштвених правила ради личног остварења, окружавање људима из интереса један су од начина путем којих је сваки појединац изгубио своје сопство. Још је начин за губљење личности и уподобљавање свог физичког изгледа изгледу већине.
КРИЗА КУЛТУРНОГ ИДЕНТИТЕТА
Кризу личног идентитета прати криза културног идентитета отуда што је култура одраз сваке личности. Истинску културу могу имати само префињене и садржајне личности. Међутим, у недостатку појма личности у нашем времену, ми смо и у недостатку за истинском културом. Делује да данас нема истинских представника и ратника културе, већ само неколицина од “последњих самураја”. Оно што је масовно и што изазива дивљење и прихватање већине са кулутуром нема везе ни у траговима. Лоша музика, неуважбана глума која представља имитацију онога што нисмо ми, песме које не можемо сврстати у поезију само су одрази наших “личности” потопљених у сумрак глобализма. Ми смо заробљена лица која не могу да искажу своје мисли и осећања, да буду оно што јесу, страхујући од осуде и неприхватања. А управо је један од циљева модерног доба требао бити да свако од нас може да буде у складу са својом природом оно што јесте без осуде, а не да се “легализују” и до врхунца хвале неправе вредности. Како то није случај, отуда су и они који наводно за културу маре јесу само жртве глобализованог света који културе поштују само и из интереса и ради стицања статуса у друштву.
КРИЗА ПОРОДИЧНОГ И НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА
Криза личног идентитета и свеопшта друштвена криза узрокује и кризу породичног идентитета одакле потичу све веће друштвене невоље којима смо сведоци. Ако је земаљска кугла једно дрво, корен је сваки појединачни породични и национални идентитет. “Породица је домовина срца”, а та домовина је управо угрожена коренитим друштвеним променама. Ако смо сви реке, породица је наш извор. Колика би туга била за реку кад после пролажење кроз све препреке,планине и стене, не може да се врати своме извору, а може да стигне чак до мора и океана. Нико више и не сања о породици и дому, не гради снове за своју будућност, већ и када ствара породицу, ствара је ради друштвеног престижа и задовољења невидљивих норми које убијају нашу личност и нашу срећу. Од кризе породичног идентитета произилази и криза националног идентита. Друштвени кич и шунд створили су многе борце за национални идентитет који су заправо шовинсти и припадници разних структура који се крију испод вела љубави за родном земљом. Из те кризе, праве љубави за родном земљом нема, а нема ни праве чврсте нације којој ниједан лом не може пореметити опстанак.
ТЕКСТ: АЛЕКСАНДРА СЕКУЛИЋ
ИЗВОР: UNSPLASH.COM
