Ана Нинковић је професорка језика и књижевности, глумица и коауторка представе „Девојчице“, феминистичка активисткиња и тренутно менаџерка турнеје бенда Буч Кесиди.
Након стицања дипломе професора језика и књижевности на Филолошком факултету у Београду, Ана Нинковић наставља своје образовање на мастер програму Факултета драмских уметности под називом Дигитална трансформација медија и културе. Фриленсерка је на пољу продукције рекламних и музичких спотова, бави се лектуром и држи часове српског језика, али и волонтира и ради на филмским фестивалима.
Од септембра 2021. Ана је део представе „Девојчице“, a својим доприносом заједно са осталим чланицама добила је БеФемово признање „Побуњене девојчице“. Анин видео рад „Насиље над женама у домаћим песмама“ постигао је високу популарност током 2022. и отворио даље расправе о мотивима насиља у поп култури.
Као активисткиња женског колеткива Женска солидарност и боркиња за женска права, Ана је пример многим девојчицама, девојкама и женама јер их својим залагањем подстиче да се боре за своје ставове и права. Кроз свој рад шаље јасну поруку о солидарности и важности гласа сваке жене. Као гласна, храбра и незаустављива личност, Ана својим деловањем даје пример како се изазови које намеће ово друштво могу превазићи и како се може допринети позитивнијим променама друштва.
За Омладинске новине Ана изражава критички став према школском систему због недовољног ангажовања у промовисању родне равноправности и родно сензитивног језика, истичући потребу за обавезном лектиром на ове теме и сексуалним образовањем које би било прилагођено свим узрастима.
Глумица си и коауторка документарне представе Девојчице у продукцији Рефлектор театра из Београда. Ова снажна представа месецима уназад има огроман одзив публике. Kао актерка представе, шта би издвојила као најефектнији мото и поруку представе?
Не знам да ли је најефектнија, али, судећи по утисцима и коментарима девојчица, девојака и жена са којима сам причала након извођења, рекла бих да је најјаснија порука: све смо у овоме заједно. Рекла бих да не постоји женска особа која се није поистоветила са макар неколицином, ако не и свим проблемима које обрађујемо кроз представу. У то смо се увериле и током процеса стварања представе: одакле год долазиле, чиме год да се бавиле, колико год имале година, искуство одрастања девојчица у Србији је јединствено. Што се тиче мотоа: Правда за жене и девојчице!
Заједно са осталим „Девојчицама“ уживаш БеФемово признање „Побуњене девојчице“. Шта за Девојчице које пружају отпор представља ово признање издејствовано баш на Борбени дан жена?
Награда за нас представља потврду да је наш рад препознат, да радимо нешто што је добро, што има смисла и да доприносимо борби која се дуго води, али која је, истовремено, тек почела.
У оквиру пројекта „СУПЕРГРЛС“, поред креирања представе, осмишљен је и литератни конкурс на тему одрастања девојчица у Србији. Лекторисала си завршне радове, али и као чланица жирија одлучивала си о победницама конкурса. Шта у себи имају награђени радови као посебно и ефектно и да ли би могла да издвојиш стих или реченицу која те је је највише „померила“ у емоционалном смислу и навела на дубље размишљање?
Сви радови су искрени и аутентични. Ако се не варам, учеснице су махом слале своје већ написане песме и приче, а не тенденциозно написане радове за потребе конкурса. То значи да, постојали овакви конкурси или не, постоји инхерентна, аутентична потреба код свих ових девојака (а вероватно и многих других) да о проблемима и мотивима који се тичу женског питања размишљају, осећају и пишу. Kада је реч о оцењивању, било нам је изузетно тешко да донесемо коначне одлуке, тако да ћу овог пута избећи тај напор, јер заиста није лако одабрати само једну реченицу или стих.
„Насиље над женама у домаћим песмама“ назив је твог испитног видео рада на Факултету драмских уметности у Београду. Рад говори о текстовима иза којих се крију мотиви насиља према женама, насиља у породично-партнерским односима и то не само у мушким, већ и песмама женских гласова. Видео је постао виралан и отворио је ову тему за даље дискусије. То су заправо песме уз које су „расле“ многе девојчице и дечаци. Kако се заправо десио тај моменат када си освестила да креираш рад заснован на деконструкцији и критици песама са таквим мотивима у популарној култури?
Ризикујем да звучим арогантно, али ја сам проблематичности ових текстова заиста увек постајала свесна већ при првом слушању. Идеја да се баш тиме бавим у свом испитном раду, као и сам концепт, пали су ми на памет пред спавање. Што се тиче критике, њу препуштам другима. Заправо, ја сам само посложила све те песме на једно место, а на реципијентима је да донесу сопствени закључак тога што су чули и видели.
Бавиш се феминистичким активизмом и чланица си независног женског колектива Женска солидарност. Из тог угла, шта видиш као узрок друштвене климе и ретроградних глобалних трендова у погледу права и положаја жена?
Јачање деснице готово свуда у свету је дефинитивни разлог тога. Неодвојиви део је свакако и позни капитализам. Нажалост, глобални трендови у погледу права и положаја жена често су завијени у украсни папир посут шљокицама управо капиталистичког, потрошачког друштва, које се прави да је лево, либерално, ослобађајуће, оснажујуће према женама, док је реалност потпуно другачија.
За патријархат је познато да се увукао у све поре друштва, па је тако присутан и у језику. Са становишта некога ко је завршио Српску књижевност и језик (са компаратистиком), какве промене видиш и у којој мери образовни систем у школама посвећује пажњу равноправности полова и родно сензитивном језику?
Патријархат је саставни део традиције нашег друштва, па и језика; не могу рећи да се увукао јер је он доминантан вековима. Наше друштво, па ни језик, не знају за живот ван патријархата. Мислим да наш школски систем нимало не ради на томе. Појединци можда не, али сам систем и даље негује патријархалну парадигму. Тек недавно у корпус школске лектире укључена су дела Јелене Димитријевић, која је једна од првих српских феминисткиња, прва жена путописац (– видиш, и даље немамо израз за женског путописца иако се она тиме бавила пре више од сто година) и за мене јако важна списатељица. За њу сам, међутим, чула случајно, на изборном предмету на факултету. Дакле, њено дело није чак ни саставни део обавезног силабуса на Филолошком факултету у Београду. Сама та чињеница је прилично индикативна.
Колико је важно у школама причати и учити о телесном интегритету и сексуалном образовању?
Што се тиче сексуалног образовања, мислим да је излишно коментарисати ишта. Неопходно је увести ту врсту едукације од најранијег детињства, наравно, прилагођену узрасту, али ту се поставља ново, важно питање: ко ће бити људи који ће о томе говорити? Kо ће одлучивати о томе ко су људи који су компетентни да о томе говоре? Тај терен је у реалности страшно клизав.
Дуго сведочимо паковању у калупе патријархата и родних улога, као и испуњавању „традиционалних народских обавеза“. Kоју промену настојиш да изнедриш као активисткиња и који је твој мото када је у питању борба за женска права?
Мислим да је то поље једно од оних на којима је позитивна промена највидљивија и позитивна. Ја сам имала срећу и привилегију да веома млада схватим механизме друштва у ком функционишемо и да се одупрем притисцима. Не у потпуности, нажалост, упадам и ја у замке патријархата који се тичу нпр. изгледа женског тела и лица, али се активно трудим да им се одупирем из дана у дан. Kао што рекох, имала сам ту срећу и привилегију. Могу само да замислим како је женама које их немају.
Велики проблем када је у питању насиље према женама, фемицид и друге „женске теме“, јесте начин и тон извештавања медија. Познато нам је да је у већини случајева у питању таблоидан, сензационалистички, романтизујући начин извештавања који етикетира жртве, додатно их ретрауматизује. Иако постоје јасне смернице и кодекси на који начин приступити оваквим темама, сведоци смо да је јако мало одговорних медија, платформи, подкаста који доприносе превенцији. С обзиром да си у тим темама већ дуже време, а бавиш се и дигиталним медијима, који је твој став и како би апеловала на медије и друштво и скренула пажњу на важну борбу за стварање нулте толеранције за насиље?
Женска солидарност, Новинарке против насиља и друге организације, колективи и појединци већ годинама апелују и објашњавају. Искрено говорећи, мислим да без системског бављења тим проблемом нема коначног решења. А верујем да би најплодоносније било ударити такве медије по џепу. Знају они врло добро шта раде, рекли смо им милион пута, али такво извештавање зарађује кликове, а кликови зарађују новац.
Да ли верујеш у бољи положај жена, једнака радна права и у то да следи време жена на позицијама?
Верујем. Верујем, јер морам да верујем, јер је у супротном сва ова борба бесмислена. И боље је, заиста мислим да је боље него што је било пре десет или двадесет година. Мада, и даље су то бебећи кораци, тужно је што 2023. године и даље причамо о основним људским правима које жене немају.
Представом наглашавате многа охрабрења женама и пружате неизмерну подршку и снагу, уважавате их, верујете им, не умањујете њихове потешкоће. Усмеравате их да не ћуте, да буду бесне, да се заузму за себе и верујем да је једно од најважнијих управо: „Борите се као девојчице, имате права на све“. Шта би још поручила девојчицама, девојкама, женама?
Увек будите гласне и борите се за своје ставове! Инатите се друштву и свету који се труди да вас унизи и понизи!
Текст: Анђела Андријевић
Фото: Никола Ђоковић, Сара Ђуришић, Анђела Радојчић, Ружица Ристивојевић, Сара Ристић
