Анастасија Ђорђевић, награђена је ауторка за литерарно дело „Писмо једној Вери“ на конкурсу „СУПЕРГРЛС – Девојке могу све“.
Анастасија Ђорђевић, студенктиња је треће године Медицинског факултета у Нишу. Претходно је завршила Медицинску школу „Др Изабел Емсли Хатон“ у Врању. У склопу факултета који похађа, волонтерка је Комитета за Међународну Сарадњу Студената Медицине. Заљубљеница је у медицину и природне науке и у будућности се нада да ће своју каријеру наставити као специјализанткиња гинекологије. Велики део свог времена проводи сликајући. Са дванаест година похађала је Ликовну радионицу Народног Универзитета у Врању. Игра фолклор. Одмалена одваја своје време за читање и библиотеку, а још у детињству маштала је да створи своја литерарна дела, а данас је списатељица аматерка. Еколошка је активисткиња и њена самоиницијативна еколошка секција вишеструко је награђивана у средњој школи.
Један од Анастасијиних микро циљева био је да постепено излази из зоне конфора, те је тако одлучила да на конкурс пошаље свој литератни рад „Писмо једној Вери“. Својим писмом издејствовала је прву награду и ово дело објављено је у збирци „СУПЕРГРЛС – Девојке могу све“ у оквиру истоименог пројекта, а који је реализован уз подршку Агенције уједињених нација за родну равноправност и оснаживање жена (UN WOMEN) и Европске уније у оквиру пројекта “Кључни кораци ка родној радноправности”.
У фокусу конкурса била је тема – одрастање девојчица у Србији. Вера из писма, како је Анастасија објаснила представља покретачку снагу која је усадила у њој мисију – направити промену у свету, ону малу промену која ће бити део неког већег мозаика будућности. Односно промену која ће да омогући да о свом репродуктивном здрављу одлучује искључиво жена, без икаквих притисака са стране, што од породице или партнера. И да отклони стигму када су у питању гинеколошки прегледи, пре свега.
Из “Писма једној Вери” издвајамо један снажан хајлајт:
„Не бој се, Вера. Преточи снагу коју имаш у речи, створи себи место под сунцем где имаш гласа, јер нико други неће. Сматрају нас имовином, са оца на мужа, потрошна роба која се сели из породице у породицу. Жена никада није своја, увек је нечија ћерка, нечија жена, нечија мајка, али никада своја. Ако би неки глас и успео да се чује, да се жена заузме за себе, да буде своја, свет реагује тако што покушава да искру пламена слободе угуши…“
Положај жена у друштву захтева континуиран траснгенерацијски рад
Анастасија Ђорћевић о “Писму једној Вери”
На пројекту и конкурсу „СУПЕРГРЛС“ недавно си освојила прву награду за прозни текст „Писмо једној Вери“. Ово је твој први награђени и објављени рад. Kако је настало овакво једно дело које говори о трансгенерацијској борби у свету када су женска права константно у жижи конфкиката супротних вредности и интереса?
“Писмо једној Вери” је дело искројено из најдубљих делова моје душе. Говори о мојој баки, њеној животној борби, и мојој жељи и вапају да јој некако помогнем. Да се вратим у прошлост и барем део свега лошег спречим, али такође и освртање на чињеницу да то није могуће и да једина промена коју заправо могу да начиним, јесте она у будућности у којој ја живим. Идеја ми је била да свака жена увиди докле су је довеле жене које су претходиле, и докле би требало довести будуће генерације девојчица и жена које долазе после нас. Вера никада није ишла у школу и никада није научила да чита и пише. Ја студирам и пишем о њој. Положај жена у друштву захтева континуиран траснгенерацијски рад. Kоји се мора наставити и неговати.
Након завршеног пројекта, када су се слегли утисци, шта заправо представља једној будућој лекарки ова награда и само јавно читање свог дела?
Kао будућој лекарки ова награда мени значи јако пуно. Делимично зато што се студентима медицине на факултету јако често намеће та токсична мисао да није могуће и правилно имати било каква интересовања осим оних везаних за факултет. Kако нема времена, и како смо се уписом на овај факултет заветовали да наш приватни живот и интересовања оставимо по страни. Ја се са тим лично не слажем, сматрам да је кључ свега организација, и да неговање хобија и других талената не умањује раст и развој студента као лекара. Шта више сматрам да неговање осталих апеката личности потпомаже студентима да се квалитетније развију као лекари јер се не ствара тај јаз према студијама и професији због супресије свих осталих интересовања.
На промоцији збирке „СУПЕРГРЛС – Девојке могу све“ у Дорћол Плацу, читање три награђена рада заправо је осмишљено као пролог представи „Девојчице“. Шта је оно што си понела са овог конкурса као некакав хајлахт, како од стране жирија, тако и из саме представе?
Са овог конкурса сам понела јако пуно дивних ствари. Пре свега познанство са дивним људима и незаборавно искуство. Жири ме је одушевио у смислу да, иако су знале да раде са потпуним аматером и да раде са неким ко заправо пише по први пут, давале су ми корекције које су у неку руку биле тешке и захтевне, али су ме стимулисале на рад и труд. Иако сам била аматер, усмеравале су ме и дискутовале са мном као да сам на њиховом нивоу. Представа „Девојчице“ ме је научила да иако су искуства девојчица заправо јако индивидуална, показују и дозу универзалности. Проналазила сам фрагменте себе у свакој причи која се провукла кроз представу, осетила сам се као да неко чита и препричава делове мог живота, а заправо ме ниједна од њих пре није упознала. Мислим да је то јако битно, јер нажалост девојчице често мисле да су потпуно саме и да нико не може да их разуме. Највише ме је погодио део у представи када се говорило о оцу који одлази у рат, јер је и мој отац војно лице који доста често у мом детињству није био присутан управо због своје професије.
У писму упозораваш своју Веру на многе опасности данашњег друштва, То је жена којој су, како кажеш, наметнути окови, којој се гушио глас и којој су онемогућили да учи да чита, да мисли и својевољно одлучује. Део који постиже посебан ефекат и који би вероватно свакој девојчици, девојци и жени одзвањао када прочита писмо, јесте „чувај себе себи“. На који начин се ти бориш да сачуваш себе од данашњих наратива и усмеравања, наметања неких „народских обавеза“, а које дискриминишу и укалупљују жене?
Што се тиче моје борбе да сачувам себе себи, рекла бих да је то једна путања која није била линеарна. Био је дефинитивно систем “trial and error,” док нисам пронашла нешто што мени одговара. Најважнија ствар у целом мом односу са оним што ме мучи и гуши јесте да ја бирам да о томе причам, сматрам да разговор о ономе што нас кочи кроз живот заправо представља јако битну и важну методу да се прераде емоције и информације које имамо. Некада ствари скроз другачије звуче када се изговоре. Ја чувам себе себи, тако што бирам да говорим о себи.
Студенктиња си мединског факултета у Нишу. У писму говориш Вери да је: „степеник којим си закорачила у живот и плодно земљиште из ког израста твоје дрво живота“. Дотичеш се свог пута – да једног дана постанеш гинеколошкиња. Kолико је сама лична Верина и твоја прича утицала на твоје опредељење, да ли си осетила ту неку „одговорност“ да се позабавиш питањем репродуктивног здравља?
Вера је била једна од главних разлога што се моје интересовање преусмерило са неких других грана медицине на гинекологију. Вери су се кроз живот јако наметале неке медицинске одлуке, јако грубе и сурове. Мој циљ је да се то у мојој ординацији као будуће гинеколошкиње то никада не догоди. Волела бих да свака пацијенткиња види мене, свог лекара, као „safe place“, да нема табу тема, да може отворено да се разговара о свему без страха и присиле. Мој циљ је такође да омогућим да о свом репродуктивном здрављу одлучује искључиво жена, без икаквих притисака са стране, што од породице или партнера.
Kада говоримо о гинекологији, некако је природно да причамо о аутономности. Ауторка Мирјана Рашевић каже да је аутономност важан морални принцип и да је људска слобода природно право човека, односно право на слободу избора. И да управо та аутономност као морални принцип налаже да свака жена има право да самостално одлучује о свом телу и усмерењу. Kакав је твој став о „дисциплоновању“ жена за њихову предодређену улогу жене-мајке и да је жена „остварена“ само ако испуњава те две улоге?
Волим да кажем да је жена увек прво жена, а тек након постаје мајка и супруга. Из тог разлога сматрам да свака жена треба да негује своје животне одлуке и своју личну добробит. Јер одрасла жена најбоље зна шта је за њу идеално. Традиционалне вредности треба да буду опција, не закон и идеал.
Kојим „вишим циљем“ би се водила као будућа гинеколошкиња и која је промена коју настојиш да изнедриш у друштву?
Пре свега отклонити стигму са гинеколошких прегледа и одласка код гинеколога. Доста девојака чак и у данашњем времену се боји одласка код гинеколога или стиди одласка код гинеколога. Нажалост, ово је последице тог примитивног размишљања да је гинекологија место где се одлази искључиво када постоји „проблем“, а жене су навикнуте да се било које промене у репродуктивном систему сматрају срамотним. Волим да кажем да је у овом смислу психологија и гинекологија јако слична, није само грана за решавање већ постојећег проблема, већ и за превенцију. Јако ме радује то што видим промену и смањење стигме код својих колегеница и девојака око мене. Мислим да се талас промене ближи, и ја ћу бити јако срећна ако будем део промене.
Да ли верујеш у бољи положај жена, једнака радна права и у то да следи време жена на позицијама?
Верујем у бољи положај жена. Иако глобална слика и даље не показује знаке комплетне једнакости, ја увиђам знаке да се томе ближимо. Узмимо за пример медицину, 70% моје генерације су девојке, кроз пар година ће те девојке бити нова генерација лекарки на разним позицијама. Радујем се њиховом развоју, радујем се свом развоју на том путу, и једва чекам да видим како та будућност изгледа.
Са дванаест година похађала си Ликовну радионицу Народног универзитета у Врању и бавиш се сликањем. Шта обично ствараш „за своју душу“ и да ли ти некада сликање служи као „арт терапија“, у смислу да на тај начин ослободиш и предочиш своје емоције?
Kарактеристична ствар је да јако ретко заправо сликам за себе. Сви моји радови су углавном поклони и нешто што радим за пријатеље и породицу. Сликам њихова интересовања, омиљене ликове из серија, пејзаже у којима уживају. Моја арт терапија долази само делимично из самог акта сликања, највећи део долази из среће и усхићења осликаног на лицима људи које волим. То је неописив осећај.
Током средње медицинске школе основала си и водила еколошку секцију која је вишеструко награђивана, а такође си држала и предавања о штетним ефектима зрачења на људско здравље, као и изумирање биолошких и животињских врста. Kакво је било интересовање за екологију и како се заправо ти ефекти одражавају на човеково здравље, шта не знамо и шта можемо да мењамо пре свега на микро нивоу?
Мој разлог за оснивање еколошке секције јесте још једна јака жена из мог живота, моја разредна, професорка биологије – Мирјана Стаменковић. Мирјана је мене током школовања када ми је било јако тешко, инспирисала да се окренем раду и обогаћивању себе као одговор на ситуацију у којој се налазим. Омогућавала ми је прилике и шансе, проналазила пројекте и просто ме пустила да самостално радим уз њену помоћ и сугестију. Та секција је била мој мали бег од реалност кроз коју сам научила и јако битне научне ствари. Екологија јесте појам који је је јако занемарен у свакодневном разговору, а нажалост јесте један од највећих проблема данашњице. Бројни технолошки успеси настају на уштрб наше природе и средине у којој живимо. Све се то манифестује на здравље људи, све чешће респираторне болести због загађења ваздуха, малигнитети због радиоактивних материја, бројни су примери. За побољшање је заправо најбоље почети управо на микро нивоу, односно из своје куће, јако баналне ствари као рециклажа отпада, мање коришћење пластичних кеса, а замена истих за цегере и торбе. Делује као минијатурна ствар, али када би сваки човек дао барем и минимум труда, збирни ефекат би био јако велики.
Kакав је био твој ангажман и допринос у Центру Е8 и колико је теби лично помогао друштвени активизам?
Центар Е8 је био јако специјалан период мог живота. Дошла сам као интровертна особа, која није умела да комуницира са људима. Центар и људи у њему су ме научили како да изађем из своје зоне комфора, како да своје мисли преточим у речи и борим се за оно што верујем. Имали смо разне активности, од представе „На путу“ у којој смо скретали пажњу на проблеме са којима се суочавају мигранти, до еколошких акција као што је „Чеп за хендикеп“, имали смо и бројне акције које смо сами креирали. Из свега тога сам поред дивног искуства добила и дивне пријатеље и људе које је привилегија имати у животу.
„Kада осетиш да ти мисли стављају металне окове око глежњева, да ратујеш са ветрењачама прошлости, немој никако да одустајеш, бори се! Знам да ће да буде много тешко, Вера, али зато сам ту сада ја, да те на све упозорим. Немој да своје здравље запостављаш зарад свега осталог, чувај себе себи!”
У писму овај издвојени цитат је оно што говориш својој баки Вери. Kада би писмо написала малој Анастасији, шта би јој поручила, а шта би као најефектније написала младим девојкама?
Малој Анастасији бих поручила да се не стиди својих емоција и да је океј бити тужан, и да је здраво осећати емоције. Kао дете сам живела са убеђењем да су емоције одраз слабости и стидела сам се истих, сада као одрасла особа лечим последице таквог размишљања. Девојкама генерално бих поручила да изађу из своје зоне комфора, да тестирају средину у којој се налазе и да се не уклапају силом у калупове који су им наметнути. Тестирање лимита је кључ проналаска личне среће и индивидуалног успеха.
Чланице жирија су изразиле посебно „надање“ да се оствариш као савремена списатељица. Видиш ли себе са неком самосталном збирком или књигом?
Имати индивидуалну збирку је једна од мојих највећих жеља, али као аматеру та идеја и даље изгледа јако велико и страшно, па свему приступам јако бојажљиво, али усхићено свакако.
О победницама литерарног конкурса “СУПЕРГРЛС – Девојке могу све” можете пронаћи информацију на следећем линку , а сам награђени рад “Писмо једној Вери”, као и друге литерарне радове истоимене збирке, а који се односе на одрастање девојчица у Србији, можете пронаћи овде.
Текст: Анђела Андријевић
Фото: Анђела Андријевић, Анастасија Ђорђевић (приватна архива)
