Честитост науке и уметности била је универзална вредност. Да ли је и данас?
Модерно доба изнедрило је другачији приступ према мноштву института и установа, а поред тога и према људима. Запитани смо да ли се наука данас цени једнако као у нека времена када она није свима била доступна? Такође, питамо се да ли је уметност и даље тако чедна и нежна, цела лепа, без икаквих мрља?
"ПОЕЗИЈУ ЋЕ СВИ ПИСАТИ"
Бранко Миљковић као велики еуридита је у својим песмама оставио филозофске истине које описују нашу стварност и стварност свих доба. Интенција је да једнак приступ вредностима немају преци којима су те вредности били само сан за који су се борили са потомцима којима су те вредности уобичајене и одувек доступне. Отуда једнак приступ према уметности немају њени посленици који су се борили против прогона, критика и сиромаштва остајући верни "краљици од које се не живи, али за коју се живи" са онима за које је уметност много више забава него љубав и слобода. Својом далековидошћу чини се да је Бранко Миљковић на себи својствен начин осликао наше модерно доба у коме једнако пишу и мушкарци и жене, уметност није нити вештичја нити ништавна делатност, а цензура је (макар у већој мери) постала прошлост. Све животне ситуације постале су песма и "у људском говору нема речи за које се песма не би могла изрећи". Ипак, да ли је овај наш свет и даље потресан ратовима кошница пуна веселе песме? Какав је садржај наше уметности и какви су ти људи који је презентују или поштују? Веран одраз нашег времена јесте управо наше стваралаштво које показује мрак наших душа и безвољност и безциљност младих.
Уз то, ако завиримо у схватања сваког од нас појединачно видећемо да имамо слободу за све, самопоуздање за све и могућност да досегнемо све висине. Нема више критичара који ће осудити нечији стил, језик, нема више ни прогонства неистакнутих у уметности. Чини се да је данас написати песму исто што и направити торту или умесити хлеб. Песму може написати свако ко има папир, као што и хлеб може умесити свако ко има брашно и квасац. Више се не хвали нечији таленат, дар и труд, већ се наша уметност садржала у наметљивом разбацивању самопохвала.
НАУКОМ ЋЕ СЕ СВИ БАВИТИ
Пауло Коељо је у једном од својих романа рекао да је свет остао без добрих кувара, мајстора, шнајдера, а добио много лоших правника, лекара, професора. И био је у праву, само је изоставио да у једној реченици каже да је изван свега свет заправо остао без добрих људи. Човека и његову доброту не одређује његова професија, али чини значај сегмент његовог бивствовања и део његове личности.
Шта је замисао данашњег слободног човека? Па исто као и за писање поезије, да свако може бити научни посленик једнако као што свако може умесити хлеб. То да је у данашње време срамота бити оно што јеси и није нека тајна, али да ли је тајна да је у данашње време срамота не бити песник па макар и кича? Да ли је тајна да је срамота не бити образован, не ради образовања и ширења своје свести, већ зато што немаш диплому? Из тог разлога, људи су се сетили разних начина да спрече срамоту. Ако је образовање папир, папир може да се купи. Ако образовање подразумева похађање неквалитетних програма, па битно је звати се "образованим". Јер, ипак смо сви рођени за добра радна места и господску плату. И зашто онда не купити нечији рад, зашто не покрасти нешто што је неко написао или преписао? Није поента у истраживању и грађењу себе и свог опуса, него у формалном статусу да смо нешто написали како год то изгледало и како год да смо до тога дошли.
"ХОЋЕ ЛИ СЛОБОДА УМЕТИ ДА ПЕВА КАО ШТО СУ СУЖЊИ ГОВОРИЛИ О ЊОЈ?"
Неписано правило каже да се у свакој породици, колико год да траје њено постојање, градирају три генерације које се временом смењују. Те генерације хијерархијски стоје једна поред друге и одишу различитостима. Прва од тих генерација је стварала, она до ње (у средини) је трошила, а она на крају је обнављала. Делује да то важи и за човечанство, али да ли човечанство као велика заједница може имати такву наду какву имају породице? Са толико различитости, са толико испреплетаности историја човечанства се гради... Толико препрека стоји на путу од човека до човека као јединки, колике ли тек препреке стоје испред човечанства?
Они који су се борили за слободу, њу су љубили једнако попут неба и сунчеве светлости која их је будила сваког новог дана. Зато они и знају шта је слобода и шта је дар свакога новог дана, јер су у тим вредностима управо оскудевали. Када су након њихове борбе људи добили оно што им омогућава да опстану и буду срећни, они су се нашли незадовољни и несрећни. Нашли су се увређени да постоје неки од њих који би могли лепше мислити, певати или писати од њих. И зато су решили да сви могу све и да сви буду подједнако генијални. Тако смо добили уметност без душе и науку без духа.
ТЕКСТ: АЛЕКСАНДРА СЕКУЛИЋ
ИЗВОР: UNSPLASH.COM
