Габор Мате је психолог чије су књиге познате широм света. Оно по чему је познат јесте породична психологија, продубљивање питања детињаства, као и психологија неизлечивих болести и болести зависности.

извор: www.hoffmaninstitute.co.uk

Габор Мате је психолог мађарског порекла познат по књигама које код нас највише издају Контраст издаваштво и Лагуна. Оно што издваја овог психолога јесу његови ставови према којима корене у човековом емоционалном животу тражи у детињству и читав спектар људских проблема гледа кроз призму породичних односа. На тај начин је посматрао и психологију људи који су оболели од тешко излечивих или неизлечивих болести где је кроз своје терапије закључио да нико од њих није имао начина да искаже своја осећања и оно што је их мучило. Такође, овај психолог је изучавао питање болести зависности.

КЉУЧ ЈЕ У ДЕТИЊСТВУ

Габор Мате је активан и на интернету и друштвеним мрежама, те су чести снимци где он покушава да нам свима стави до знања о потреби освешћивања трауме. Можда је донекле важно да људи који су родитељи или то планирају да буду, буду свесни онога о чему овај аутор прича. Наиме, Мате тврди да се реакције родитеља снажно рефлектују на психу детета која све упија. Уколико су родитељи срећни, дете ће њихову срећу поистоветити са собом и у том енаћи сатисфакцију. Уколико су родитељи несрећни, дете ће такође и то осећање поистоветити са собом и сматрати да је оно одговорно за њихову реакцију. Оно што ће остати као траг, јесте траума које ми кроз живот нећемо бити свесни, а која ће утицати на наше расположење и међуљудске односе. Тако да овај аутор сматра да је један од кључних дарова који родитељи пружају деци, заправо њихова лична срећа и добро расположење. Такође, притисак због обезбеђења финансија који имају родитељи, рефлектује се кроз психичку трауму коју преживљавају деца. Овај психолог сматра да трауме и лажи које проживимо кроз детињство оставља трагове у нашем животу. Овде он каже да траума није у томе шта се десило, већ у томе како ми проживљавамо оно што се дешава. У једном интервјуу он каже како га је мајка једно време оставила код других људи да би преживео након што су његовог бабу и деду убили у Аушвицу, те да је он имао трауму у  његовом осећају да је он одбачен и да је учинио нешто лоше.

извор: macleans.ca

БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ

Свесни да су болести зависности свуда око нас, и да то није тековина само задњег периода „напретка“ модерног друштва, већ да су оне већ неко дуже време наша реалност. Приступи ка овој теми су различити, те некима од њих се покушава дати објашњење оваквих појава, некима се просто осуђују људи који су на овај начин „скренули са пута“. Габор Мате је један од ретких психолога који је ипак овом проблему пришао са разумевањем и покушао да да конкретан одговор. Он у болестима зависности, као и у било којој другој физичкој болести види реакцију на преживљену трауму. Људи који себе уплету у везу са неким неизлечивим пороцима, заправо траже излечење од бола који носе у себи. Они желе да се спасу да се осећају боље, али како то не могу сами од себе, нити себи да помогну, па излаз траже у нечему што им не може помоћи да им трајно буде боље, него продубљују своје трауме. Па где се према њему налази излаз? Он излаз налази у поновном налажењу и успостављању контаката са средином. Он налази корен решавања проблема унутар у човеку, иако на процес утичу и спољне околности.

извор: wholehearthed.org

„КАДА ТЕЛО КАЖЕ НЕ“

Неке од познатијих књига Габора Мета јесу „Када тело каже не“ и „Расејани умови“ којима он објашњава на који начин се медицински индификује све оно што је преживљено у нама, а под утицајем на спољне околности. Стрес као појава која је саставни део живота савременог живота обликује његову реалност и утиче на његове животне процесе. Стрес и наше емоционалне реакције на њега узрокују физиолошке процесе којих нисмо свесни. Тако нам овај аутор представља искуства са својих психо-терапија где тврди да су људи који су имали канцер плућа и других органа имали трауму усамљености, а да ње саме нису били свесни. Та усамљеност је потицала отуда што су они увек били окружени људима, али не на прави начин. Ови људи су најчешће били типови „невидљиве деце“ која су била научена да буду срећна и да немају проблема којима би оптерећивали своје родитеље. Тај однос се рефлектовао на све међуљудске односе где они нису били важни и „пожељни“ са њиховим проблемима, већ само као срећни и спремни да помогну другима.
Књига „Када тело каже не“ је освестила наше животе, тако што је дала и одговоре на питања откуда потиче стрес и откуда потичу наше трауме. Ова књига је освестила и наше страхове који су усмерени на то да се не обрукамо пред остатком света. Такође, ова књига је пробудила нашу свест о томе да већина нас живи у емоционално неадекватним односима, те да то утиче на наше здравље и психу.

ПОРУКА 

„Какав год да се спољни третман примењује, средство за исцељење је унутра.“

 

                                                                                                                                                                 ТЕКСТ: АЛЕКСАНДРА СЕКУЛИЋ 

 

Leave a comment