Стефан Јанчић је мастер дипломирани уметник, професор клавира и клавирски сарадник соло певања у Музичкој школи "Петар Коњовић" у Бечеју.
Стефан Јанчић први контакт са музиком остварује на дечјем узрасту – са девет година када уписује основну Музичку школу „Петар Коњовић“ у Сомбору на одсеку за клавир у класи наставнице Иренке Михаиловић. Тада постаје и члан хора „Војислав Воја Илић“ под диригентском палицом Марије Хајнал Стошић. Већ у том узрасту на фестивалима и такмичењима у категоријама: клавира, солфеђо и певање, освајао је бројне награде у Београду, Новом Саду, Зрењанину, Ћуприји, али и ван земље, у Македонији. Најпре уписује средњу Музичку школу „Петар Коњовић“ у Сомбору, а онда се у другој години пребацује у Нови Сад у СМШ „Исидор Бајић“ у класи професорке Слободанке Стевић. Награде и признања са такмичења нису изостали ни у овом периоду, па издвајамо неке: прву награду из теорије музике на Републичком такмичењу из солфеђа, теорије музике и турнира музичких вештина у Београду, прву награду на пијанистичком такмичењу Меморијал „Душан Протић“ (Београд), прву награду из двогласног певања на Републичком такмичењу из солфеђа, теорије музике и турнира музичких вештина. Током средње школе Стефан је одржао и два солистичка концерта у родном граду. Након средње школе завршава основне и мастер студије у Новом Саду под менторством др професора Дориана Лељака и асистента Александра Ђермановића. Како нам је нагласио, професорка корепетиције заслужна је за његов извођачки пут. И у том периоду освајао је бројне награде. Наступао је као солиста, као део камерног састава, хорски и у сарадњи са соло певачима. Био је добитник више стипендија од којих издвајамо Доситејев Фонд за младе таленте Републике Србије, стипендију града Сомбора, фонд за унапређење вокалних уметности младих „Меланија Бугариновић и ћерке Мирјане Калиновић-Калин“ , а која се додељује најуспешнијим младим соло певачима и пијанистима-корепетиторима. У музичком кампу „Sound of music“ у Аустрији, учествовао је као солиста и камерни извођач, а стекао је и право на студије размене на конзерваторијуму „Giuseppe Tartini“ у Трсту, у Италији. Стефан је запослен као професор клавира и корепетитор у Музичкој школи „Петар Коњевић“ у Бечеју, где је посвећен педагошком раду и усавршавању музичара, а који већ остварују значајне резултате.
Стефан Јанчић је свестран, воли да истражује, и ужива у компоновању, воли импровизацију и аранжирање музичких дела. И на овим пољима остварује прве резултате и запажене наступе на којима издводи ауторска дела писана за клавир и друге саставе. Како је истакао за наш портал, када ствара музику и компонује, труди се да изађе из класичних калупа и да се препусти машти, слободи и интуицији. Те три ствари воде га кроз процес, али оно на шта усмерава највећи фокус јесте да тема и мотив како он каже имају карактеристичну „искру и жар“ како би се цео продукт уобличио у целину и постао репрезентативан и приступачан слушаоцу.
Kако би описао свој први додир са диркама клавира, шта те је баш код њега привукло да се определиш за тај инструмент?
Интересантно и мало тешко питање. Треба се сетити успомена и осећања које сам имао пре осамнаест година када сам и почео своје формално музичко образовање. Имам велику срећу да је мој дар препознао мој учитељ из основне школе. Приликом уписа у музичку школу сам имао идеју о два инструмента. Флаута или клавир. Први је леп и елегантан а други огроман и величанствен. Нешто ме је више клавир привукао због свог изгледа и комлпексности који има у себи. Водио сам се унутрашњим осећајем да ћу кроз клавир више добити и научити.
За клавир сaм једном приликом прочитала да „мења емоције без изговорене речи“. Колико је за тебе клавир складиште емоција, место где инспирација излази у етар?
Управо тако. Kлавир је велик и сложен инструмент у поређењу са дувачким, гудачким и ударачким инструментима. Његове могућности су огромне у погледу динамичког дијапазона, броју регистара који обухвата, боја звукова који крије у себи и многих других квалитета. Kроз звук клавира се може много рећи и мноштво емоција показати, од оних основних до тананих и нежних.
Аутор Владимир Нешић „трага за смислом у музици“ у истоименој књизи. Шта је за тебе смисао у музици, за чиме трагаш?
Музика ми је све. Она је универзалан језик који сви људи могу да разумеју. Временом, како сам сазревао физички, емотивно и духовно, много сам научио о музици и кроз музику. Увек сам се њој окретао било да сам се осећао радосно, расположено или тужно и меланхолично. Kроз музику сам откривао и продубљивао емоције и добијао идеје. Kако сам постајао сигурнији у себе и своје вештине, тако сам се почео отварати ка новим људима, идејама и учити нове ствари. Поред свирања клавира, учим певање, помало и флауту и компонујем и правим аранжмане. Kад обухватим све ове вештине и интересовања, мој циљ ка чему тежим јесте да пренесем и поделим своје знање и емоције са људима. На тај начин растем и учим и примењујем у својим делима.
Учествовао си на турнирима и такмичењима музичких вештина. Kоје значајне вештине би издвојио код пијанисте, шта је оно што га дефинише и истиче, а шта би код себе истакао као највећу вештину?
Вештина коју пијаниста треба да има јесте моћ опажања и слушања и истанчану интуицију. То су уједно и моји квалитети који ме истичу као уметника. Ове три вештине развијају остале које су важне како за музичке и техничке способности, тако и за духовну и емотивну зрелост која је изузетно важна.
Често чујемо да музика има неку моћ и када је ментална хигијена у питању. Kолико је теби блиска музика са менталним здрављем?
Музика има моћ да мења људе, било да се осећамо весело и усхићено после неке песме/композиције/концерта или тужно и меланхолично, до тога да добијамо незамисливе идеје и велику количину енергије која нас покреће да чинимо од немогућег могућим. Музика ми је једнако важна као и храна, одмор, спавање. Kроз музику растем, на духовном, емотивном и физичком нивоу, стално учим, упознајем нове људе и средине, и вештине које поседујем и негујем ме обогаћују и употпуњују као целовито биће. Најважније што бих истакао јесте да се константно крећемо, у смислу учења, било брзо или споро, темпо није важан докле год идемо у одређеном правцу, да радимо на себи и да негујемо емпатију, отвореност и искреност зарад оптималног менталног здравља и благостања.
Од малих ногу запажени су одлични резултати са такмичења и фестивала из клавира, солфеђа и певања. Kоје би награде и признања издвојио пре свега када је у питању клавир, а онда и солфеђо и певање, а да су можда били највећи подстрек за даље напредовање у музичкој каријери?
Тешко је издвојити било коју награду. Свака награда ми је важна и представља успех сам за себе јер много људи, подршке и уложене енергије стоји иза тога. Могао бих рећи да је то успех свих нас. Па чак и када нисам освојио ништа или сам добио похвалу, сусретао сам се са новим емоцијама, разочарењима, љутњом, бесом, љубомором, егом што је отварало врата ка спознавању нових делова сопствене личности које су једнако важне као и оне позитивне особине ради бољег разумевања себе и нормалног функционисања у животу.
Наступао си као солиста, али и са камерним саставима (дуо, трио, квартет, квинтет), хором и соло певачима. Да ли је лично теби већа одговорност када делаш и наступаш сам или у саставу, а шта је до сада имало већег ефекта на публику?
Било да сам солиста или у мањем тј. већем камерном саставу, одговорност је другачија. Kад сам солиста, онда је већи притисак, јер било шта да урадим или се деси не могу да то прикријем на сцени, јер су очи и пажња уперене на мене. Биле су ми потребне године рада, искуства, другачијих мишљења, приступа и сугестија да бих дошао до тог нивоа да имам минималну трему која позитивно утиче на извођење, успешно прикажем своју музикалност и виртуозност као и велику палету емоција и да успехе и неуспехе доживљавам као степенике ка мом личном развоју. Kада сам у мањем или већем саставу онда је одговорност подељена и било шта да се деси непредвиђено, можемо да покријемо једни друге на сцени, а музика неометано да иде својим током. Такође ту су присутна и дружења, путовања, размена мишљења и искустава.
Однедавно сарађујеш са соло певачицом Ивом Чичовачки, а основали сте и дуо под називом „Адађо“. Зашто „Адађо“, како је дошло до ове сарадње?
До наше сарадње је дошло „случајно“ преко заједничке колегинице која се бави певањем традиционалне и староградске музике. Она ме је због наше добре сарадње препоручила Иви, јер је њена жеља била да организује хуманитарни концерт у Kармелићаноској цркви у Сомбору, што је изузетно леп гест. Наравно, хуманитарни концерт је прошао успешно и отворио нам врата ка новим идејама и изазовима. А назив „Адађо“ је термин који се користи у музици као ознака за темпо и карактер што значи озбиљно, лагано. А одлучили смо се за њега након концерта белгијске певачице Ларе Фабиан која је одржала у Штарк арени у Београду. Ларина песма „Адађо“ је захтевна, виртуозна балада са великим спектром емоција и енергије која има у себи и управо због те песме и њеног величанственог извођења смо се одлучили за овај назив.
Kако је настао заправо тај низ концерата са „...Путовања...“? у више градова у Србији и какве утиске носиш?
Док смо били у припремама за хуманитарни концерт, добијали смо разне идеје. Kако смо Ива и ја се сконтали као колеге и музичари, тако је наша сарадња постајала озбиљнија, креативнија и забавнија. Наш циљ јесте да промовишемо класичну музику и моја ауторска дела. Било би нам жао да наш труд и озбиљан и квалитетан програм буде презентован само у једном граду, па смо се одлучили за турнеју концерата у 6 градова. Искуство је непроцењиво. Презентовати премијерно своја дела за клавир и сарађивати са Ивом која има велик потенцијал и амбицију и добре квалитете је заиста предиван осећај. Упознали смо много људи, стекли нова познанства, научили нове вештине, напредовали и сазрели као уметници и као особе, на чему сам неизмерно захвалан и поно
Баш у овом саставу са Ивом Чичовачки освојили сте прву награду на такмичењу „Вера Виткаи Kовач“ у музичкој школи „Исидор Бајић“. С обзиром да сте тек оформили дуо, колико вам значи признање на такмичењу соло певача које носи назив управо по жени која је призната и позната по својим музичким способностима у свету опере?
Изузетна је част учествовати на међународном такмичењу „Вера Виткаи Kовач“ у сали нове зграде музичке школе „Исидор Бајић“ и добити велико признање од стране стручног жирија који је препознао наше квалитете. То говори много и даје нам подстрек за нове наступе, такмичења, концерте и сарадње са другим музичарима и уметницима.
На једном од наступа дуа Адагио у Новом Саду имали смо прилику да слушамо „Наду“, „Годишња доба“ који укључује: „Фонтану“, „Олују“, „Waterfall“, „Sad love story“, „Ballade“ и „Cosmos“. Oво је да кажемо неки вид концептуалне композиције, „сезонске“. Хајде да нам приближиш како су настале ове твоје композиције, чиме си се водио, шта настојиш да дочараш и пренесеш музиком?
Одлучио сам се за ове називе на основу асоцијација и доживљаја које сам имао након извођења и слушања мојих дела и под утицајем дела класичних композитора Чајковског и Вивалдија. То значи да сам писао музику па онда дао назив. Нисам хтео да се укалупљујем већ да се препустим машти, слободи и интуицији. Сам процес стварања дела је некад брз, а некад спор. Зависи од инспирације, слободног времена, животних активности и обавеза. Најважније приликом компоновања јесте да је тема или мотив карактеристичан и има „искру“, „жар“ што значи да ће моћи да се развије, уобличи у целину и буде репрезентативно и приступачно сваком слушаоцу.
Стално се усавршаваш, похађао си бројне мастеркласове. Такође радиш и као музички педагог, припремаш ученике за такмичења, а познато нам је да и они освајају награде. Kолико је захтевно радити са младима и колико се млади данас опредељују за музику, посебно какав је одзив за клавир?
Тако је. Рад са младима је комплексан и сложен процес. Мораш бити озбиљан и стручан у својој професији, а у исто време њихов пријатељ, педагог, психолог и подршка. На неки начин ,испада да си трећи родитељ јер васпитаваш и образујеш дете у музичкој сфери. Са сваким дететом је различито радити и другачије искуство. Приступ је индивидуалан. Оно што важи за једно дете не мора и за друго. Има разних нивоа способности и заинтересованости деце. У већим срединама је „мало лакше“ јер је већи одзив па се могу изабрати деца која имају слуха и способна су. У мањим срединама је мало теже па се селекција уписа нових ђака врши тако што се примају даровити и мање даровити како би педагози задржали пун фонд часова. То је тужна реалност данашњег времена. За клавир је велики одзив јер је он „универзалан инструмент“, приступачан и „лак за научити и произвести тон“. Данашња млађа генерација је слабо заинтересована за музику како је технологија и узнапредовала. Kолико има предности, толико има и мана. Технологија нам пружа многе могућности као што су лако и брзо долажење до потребних информација, а мана је та да се злоупотребом исте смањује ефикасност, кратка пажња, утиче на мањак рада, посвећености и доприноси већој лењости.
Из угла музичара, колико је наша земља посвећена заправо афирмацији младих талената, колико су цењени и шта је неопходно како би се музичарима више „веровало“ и како би им се омогућио бољи третман?
У Србији је „мало теже“ него у иностранству остварити успех и бити цењен и афирмисан јер се мало пажње обраћа на музику и мало се улаже у културу. Постоје стипендије, такмичења која дају новчане награде или награде попут концерата и сарадње са другим уметницима, али постоји јако пуно фактора који утичу на то. Да би био успешан по мом мишљењу и искуству, требаш бити технички и музички поткован, стабилан као личност, да си способан да припремиш различит репертоар, друштвен, да имаш добру финансијску подршку кроз родитеље или спонозоре, да имаш менаџера који ће склапати договоре и пројекте, да познајеш много људи у свету музике, да константно радиш на себи и развијаш се, и на крају да имаш и среће. Све је то индивидуално и сваки познати уметник има другачији пут како је дошао до славе и успеха. Али на крају крајева треба бити захвалан на ономе што имаш био познат или не, волети то што радиш и радити то што волиш и остваривати своје циљеве.
Радиш ли на неким пројектима и шта можемо да очекујемо у будућности?
Пројеката увек има. Све радим у ходу и планирам темељно колико ми време и обавезе дозвољавају. На истом такмичењу сам учествовао и са колегом тенором и мојим ментором соло певања и освојили смо гран приx што је највећи његов и мој успех. Изузетно сам посносан и захвалан што имам прилику да сарађујем са добрим и квалитетним људима пре свега и наравно музичарима. Планирамо концерте и такмичења, али то ће бити све што ћу рећи. Kад будемо организовали, публика и људи ће бити благовремено обавештени преко друштвених мрежа и плаката.
Текст: Анђела Андријевић
Фото: Марија Живанов, Стефан Јанчић и Ива Чичовачки (приватна архива)
Стефан Јанчић је мастер дипломирани уметник, професор клавира и корепетирор у музичкој школи "Петар Коњовић" у Бечеју, као и клавирски сарадник соло певања.
Стефан Јанчић први контакт са музиком остварује на дечјем узрасту – са девет година када уписује основну Музичку школу „Петар Коњовић“ у Сомбору на одсеку за клавир у класи наставнице Иренке Михајловић. Тада постаје и члан хора „Војислав Воја Илић“ под диригентском палицом Марије Хајнал Стошић. Већ у том узрасту на фестивалима и такмичењима у категоријама: клавира, солфеђо и певање, освајао је бројне награде у Београду, Новом Саду, Зрењанину, Ћуприји, али и ван земље, у Македонији. Најпре уписује средњу Музичку школу „Петар Коњовић“ у Сомбору, а онда се у другој години пребацује у Нови Сад у СМШ „Исидор Бајић“ у класи професорке Слободанке Стевић. Награде и признања са такмичења нису изостали ни у овом периоду, па издвајамо неке: прву награду из теорије музике на Републичком такмичењу из солфеђа, теорије музике и турнира музичких вештина у Београду, прву награду на пијанистичком такмичењу Меморијал „Душан Протић“ (Београд), прву награду из двогласног певања на Републичком такмичењу из солфеђа, теорије музике и турнира музичких вештина, Током средње школе Стефан је одржао и два солистичка концерта у родном граду. Накок средње школе завршава основне и мастер студије у Новом Саду под менторством др. шрофесорке Доријан Лељак и асистента Александра Ђермановића. Како нам је нагласио, професорка корепетиције заслужна је за његов извођачки пут. И у том периоду освајао је бројне награде. Наступао је као солиста, као део камерног састава, хорски и у сарадњи са соло певачима. Био је добитник више стипендија од којих издвајамо Доситејев фон за младе таленте Републике Србије, стипендију града Сомбора, фонд за унапређење вокалних уметности младих „Меланија Бугариновић и ћерке Мирјане Калиновић-Калин“ , а која се додељује најуспешнијим младим соло певачима и пијанистима-корепетиторима. У музичком кампу „Sound of music“ у Аустрији, учествовао је као солиста и камерни извођач, а стекао је и право на студије размене на конзерваторијуму „Giuseppe Tartini“ у Трсту, у Италији. Стефан је запослен као професор клавира и корепетитор у Музичкој школи „Петар Коњевић“ у Бечеју, где је посвећен педагошком раду и усавршавању музичара, а који већ остварују значајне резултате.
Стефан Јанчић је свестран, воли да истражује, и ужива у компоновању, воли импровизацију и аранжирање музичких дела. И на овим пољима остварује прве резултате и запажене наступе на којима издводи ауторска дела писана за клавир и друге саставе. Како је истакао за наш портал, када ствара музику и компонује, труди се да изађе из класичних калупа и да се препусти машти, слободи и интуицији. Те три ствари воде га кроз процес, али оно на шта усмерава највећи фокус јесте да тема и мотив како он каже имају карактеристичну „искру и жар“ како би се цео продукт уобличио у целину и постао репрезентативан и приступачан слушаоцу.
Kако би описао свој први додир са диркама клавира, шта те је баш код њега привукло да се определиш за тај инструмент?
Интересантно и мало тешко питање. Треба се сетити успомена и осећања које сам имао пре осамнаест година када сам и почео своје формално музичко образовање. Имам велику срећу да је мој дар препознао мој учитељ из основне школе. Приликом уписа у музичку школу сам имао идеју о два инструмента. Флаута или клавир. Први је леп и елегантан а други огроман и величанствен. Нешто ме је више клавир привукао због свог изгледа и комлпексности који има у себи. Водио сам се унутрашњим осећајем да ћу кроз клавир више добити и научити.
За клавир сaм једном приликом прочитала да „мења емоције без изговорене речи“. Колико је за тебе клавир складиште емоција, место где инспирација излази у етар?
Управо тако. Kлавир је велик и сложен инструмент у поређењу са дувачким, гудачким и ударачким инструментима. Његове могућности су огромне у погледу динамичког дијапазона, броју регистара који обухвата, боја звукова који крије у себи и многих других квалитета. Kроз звук клавира се може много рећи и мноштво емоција показати, од оних основних до тананих и нежних.
Аутор Владимир Нешић „трага за смислом у музици“ у истоименој књизи. Шта је за тебе смисао у музици, за чиме трагаш?
Музика ми је све. Она је универзалан језик који сви људи могу да разумеју. Временом, како сам сазревао физички, емотивно и духовно, много сам научио о музици и кроз музику. Увек сам се њој окретао било да сам се осећао радосно, расположено или тужно и меланхолично. Kроз музику сам откривао и продубљивао емоције и добијао идеје. Kако сам постајао сигурнији у себе и своје вештине, тако сам се почео отварати ка новим људима, идејама и учити нове ствари. Поред свирања клавира, учим певање, помало и флауту и компонујем и правим аранжмане. Kад обухватим све ове вештине и интересовања, мој циљ ка чему тежим јесте да пренесем и поделим своје знање и емоције са људима. На тај начин растем и учим и примењујем у својим делима.
Учествовао си на турнирима и такмичењима музичких вештина. Kоје значајне вештине би издвојио код пијанисте, шта је оно што га дефинише и истиче, а шта би код себе истакао као највећу вештину?
Вештина коју пијаниста треба да има јесте моћ опажања и слушања и истанчану интуицију. То су уједно и моји квалитети који ме истичу као уметника. Ове три вештине развијају остале које су важне како за музичке и техничке способности, тако и за духовну и емотивну зрелост која је изузетно важна.
Често чујемо да музика има неку моћ и када је ментална хигијена у питању. Kолико је теби блиска музика са менталним здрављем?
Музика има моћ да мења људе, било да се осећамо весело и усхићено после неке песме/композиције/концерта или тужно и меланхолично, до тога да добијамо незамисливе идеје и велику количину енергије која нас покреће да чинимо од немогућег могућим. Музика ми је једнако важна као и храна, одмор, спавање. Kроз музику растем, на духовном, емотивном и физичком нивоу, стално учим, упознајем нове људе и средине, и вештине које поседујем и негујем ме обогаћују и употпуњују као целовито биће. Најважније што бих истакао јесте да се константно крећемо, у смислу учења, било брзо или споро, темпо није важан докле год идемо у одређеном правцу, да радимо на себи и да негујемо емпатију, отвореност и искреност зарад оптималног менталног здравља и благостања.
Од малих ногу запажени су одлични резултати са такмичења и фестивала из клавира, солфеђа и певања. Kоје би награде и признања издвојио пре свега када је у питању клавир, а онда и солфеђо и певање, а да су можда били највећи подстрек за даље напредовање у музичкој каријери?
Тешко је издвојити било коју награду. Свака награда ми је важна и представља успех сам за себе јер много људи, подршке и уложене енергије стоји иза тога. Могао бих рећи да је то успех свих нас. Па чак и када нисам освојио ништа или сам добио похвалу, сусретао сам се са новим емоцијама, разочарењима, љутњом, бесом, љубомором, егом што је отварало врата ка спознавању нових делова сопствене личности које су једнако важне као и оне позитивне особине ради бољег разумевања себе и нормалног функционисања у животу.
Наступао си као солиста, али и са камерним саставима (дуо, трио, квартет, квинтет), хором и соло певачима. Да ли је лично теби већа одговорност када делаш и наступаш сам или у саставу, а шта је до сада имало већег ефекта на публику?
Било да сам солиста или у мањем тј. већем камерном саставу, одговорност је другачија. Kад сам солиста, онда је већи притисак, јер било шта да урадим или се деси не могу да то прикријем на сцени, јер су очи и пажња уперене на мене. Биле су ми потребне године рада, искуства, другачијих мишљења, приступа и сугестија да бих дошао до тог нивоа да имам минималну трему која позитивно утиче на извођење, успешно прикажем своју музикалност и виртуозност као и велику палету емоција и да успехе и неуспехе доживљавам као степенике ка мом личном развоју. Kада сам у мањем или већем саставу онда је одговорност подељена и било шта да се деси непредвиђено, можемо да покријемо једни друге на сцени, а музика неометано да иде својим током. Такође ту су присутна и дружења, путовања, размена мишљења и искустава.
Однедавно сарађујеш са соло певачицом Ивом Чичовачки, а основали сте и дуо под називом „Адагио“. Зашто „Адагио“, како је дошло до ове сарадње?
До наше сарадње је дошло „случајно“ преко заједничке колегинице која се бави певањем традиционалне и староградске музике. Она ме је због наше добре сарадње препоручила Иви, јер је њена жеља била да организује хуманитарни концерт у Kармелићаноској цркви у Сомбору, што је изузетно леп гест. Наравно, хуманитарни концерт је прошао успешно и отворио нам врата ка новим идејама и изазовима. А назив „Адагио“ је термин који се користи у музици као ознака за темпо и карактер што значи озбиљно, лагано. А одлучили смо се за њега након концерта белгијске певачице Ларе Фабиан која је одржала у Штарк арени у Београду. Ларина песма „Адагио“ је захтевна, виртуозна балада са великим спектром емоција и енергије која има у себи и управо због те песме и њеног величанственог извођења смо се одлучили за овај назив.
Kако је настао заправо тај низ концерата са „...Путовања...“? у више градова у Србији и какве утиске носиш?
Док смо били у припремама за хуманитарни концерт, добијали смо разне идеје. Kако смо Ива и ја се сконтали као колеге и музичари, тако је наша сарадња постајала озбиљнија, креативнија и забавнија. Наш циљ јесте да промовишемо класичну музику и моја ауторска дела. Било би нам жао да наш труд и озбиљан и квалитетан програм буде презентован само у једном граду, па смо се одлучили за турнеју концерата у 6 градова. Искуство је непроцењиво. Презентовати премијерно своја дела за клавир и сарађивати са Ивом која има велик потенцијал и амбицију и добре квалитете је заиста предиван осећај. Упознали смо много људи, стекли нова познанства, научили нове вештине, напредовали и сазрели као уметници и као особе, на чему сам неизмерно захвалан и поно
Баш у овом саставу са Ивом Чичовачки освојили сте прву награду на такмичењу „Вера Виткаи Kовач“ у музичкој школи „Исидор Бајић“. С обзиром да сте тек оформили дуо, колико вам значи признање на такмичењу соло певача које носи назив управо по жени која је призната и позната по својим музичким способностима у свету опере?
Изузетна је част учествовати на међународном такмичењу „Вера Виткаи Kовач“ у сали нове зграде музичке школе „Исидор Бајић“ и добити велико признање од стране стручног жирија који је препознао наше квалитете. То говори много и даје нам подстрек за нове наступе, такмичења, концерте и сарадње са другим музичарима и уметницима.
На једном од наступа дуа Адагио у Новом Саду имали смо прилику да слушамо „Наду“, „Годишња доба“ који укључује: „Фонтану“, „Олују“, „Waterfall“, „Sad love story“, „Ballade“ и „Cosmos“. Oво је да кажемо неки вид концептуалне композиције, „сезонске“. Хајде да нам приближиш како су настале ове твоје композиције, чиме си се водио, шта настојиш да дочараш и пренесеш музиком?
Одлучио сам се за ове називе на основу асоцијација и доживљаја које сам имао након извођења и слушања мојих дела и под утицајем дела класичних композитора Чајковског и Вивалдија. То значи да сам писао музику па онда дао назив. Нисам хтео да се укалупљујем већ да се препустим машти, слободи и интуицији. Сам процес стварања дела је некад брз, а некад спор. Зависи од инспирације, слободног времена, животних активности и обавеза. Најважније приликом компоновања јесте да је тема или мотив карактеристичан и има „искру“, „жар“ што значи да ће моћи да се развије, уобличи у целину и буде репрезентативно и приступачно сваком слушаоцу.
Стално се усавршаваш, похађао си бројне мастеркласове. Такође радиш и као музички педагог, припремаш ученике за такмичења, а познато нам је да и они освајају награде. Kолико је захтевно радити са младима и колико се млади данас опредељују за музику, посебно какав је одзив за клавир?
Тако је. Рад са младима је комплексан и сложен процес. Мораш бити озбиљан и стручан у својој професији, а у исто време њихов пријатељ, педагог, психолог и подршка. На неки начин ,испада да си трећи родитељ јер васпитаваш и образујеш дете у музичкој сфери. Са сваким дететом је различито радити и другачије искуство. Приступ је индивидуалан. Оно што важи за једно дете не мора и за друго. Има разних нивоа способности и заинтересованости деце. У већим срединама је „мало лакше“ јер је већи одзив па се могу изабрати деца која имају слуха и способна су. У мањим срединама је мало теже па се селекција уписа нових ђака врши тако што се примају даровити и мање даровити како би педагози задржали пун фонд часова. То је тужна реалност данашњег времена. За клавир је велики одзив јер је он „универзалан инструмент“, приступачан и „лак за научити и произвести тон“. Данашња млађа генерација је слабо заинтересована за музику како је технологија и узнапредовала. Kолико има предности, толико има и мана. Технологија нам пружа многе могућности као што су лако и брзо долажење до потребних информација, а мана је та да се злоупотребом исте смањује ефикасност, кратка пажња, утиче на мањак рада, посвећености и доприноси већој лењости.
Из угла музичара, колико је наша земља посвећена заправо афирмацији младих талената, колико су цењени и шта је неопходно како би се музичарима више „веровало“ и како би им се омогућио бољи третман?
У Србији је „мало теже“ него у иностранству остварити успех и бити цењен и афирмисан јер се мало пажње обраћа на музику и мало се улаже у културу. Постоје стипендије, такмичења која дају новчане награде или награде попут концерата и сарадње са другим уметницима, али постоји јако пуно фактора који утичу на то. Да би био успешан по мом мишљењу и искуству, требаш бити технички и музички поткован, стабилан као личност, да си способан да припремиш различит репертоар, друштвен, да имаш добру финансијску подршку кроз родитеље или спонозоре, да имаш менаџера који ће склапати договоре и пројекте, да познајеш много људи у свету музике, да константно радиш на себи и развијаш се, и на крају да имаш и среће. Све је то индивидуално и сваки познати уметник има другачији пут како је дошао до славе и успеха. Али на крају крајева треба бити захвалан на ономе што имаш био познат или не, волети то што радиш и радити то што волиш и остваривати своје циљеве.
Радиш ли на неким пројектима и шта можемо да очекујемо у будућности?
Пројеката увек има. Све радим у ходу и планирам темељно колико ми време и обавезе дозвољавају. На истом такмичењу сам учествовао и са колегом тенором и мојим ментором соло певања и освојили смо гран приx што је највећи његов и мој успех. Изузетно сам посносан и захвалан што имам прилику да сарађујем са добрим и квалитетним људима пре свега и наравно музичарима. Планирамо концерте и такмичења, али то ће бити све што ћу рећи. Kад будемо организовали, публика и људи ће бити благовремено обавештени преко друштвених мрежа и плаката.
Текст: Анђела Андријевић
Фото: Марија Живанов, Стефан Јанчић и Ива Чичовачки (приватна архива)
Стефан Јанчић је мастер дипломирани уметник, професор клавира и корепетирор у музичкој школи "Петар Коњовић" у Бечеју, као и клавирски сарадник соло певања.
Стефан Јанчић први контакт са музиком остварује на дечјем узрасту – са девет година када уписује основну Музичку школу „Петар Коњовић“ у Сомбору на одсеку за клавир у класи наставнице Иренке Михајловић. Тада постаје и члан хора „Војислав Воја Илић“ под диригентском палицом Марије Хајнал Стошић. Већ у том узрасту на фестивалима и такмичењима у категоријама: клавира, солфеђо и певање, освајао је бројне награде у Београду, Новом Саду, Зрењанину, Ћуприји, али и ван земље, у Македонији. Најпре уписује средњу Музичку школу „Петар Коњовић“ у Сомбору, а онда се у другој години пребацује у Нови Сад у СМШ „Исидор Бајић“ у класи професорке Слободанке Стевић. Награде и признања са такмичења нису изостали ни у овом периоду, па издвајамо неке: прву награду из теорије музике на Републичком такмичењу из солфеђа, теорије музике и турнира музичких вештина у Београду, прву награду на пијанистичком такмичењу Меморијал „Душан Протић“ (Београд), прву награду из двогласног певања на Републичком такмичењу из солфеђа, теорије музике и турнира музичких вештина, Током средње школе Стефан је одржао и два солистичка концерта у родном граду. Накок средње школе завршава основне и мастер студије у Новом Саду под менторством др. шрофесорке Доријан Лељак и асистента Александра Ђермановића. Како нам је нагласио, професорка корепетиције заслужна је за његов извођачки пут. И у том периоду освајао је бројне награде. Наступао је као солиста, као део камерног састава, хорски и у сарадњи са соло певачима. Био је добитник више стипендија од којих издвајамо Доситејев фон за младе таленте Републике Србије, стипендију града Сомбора, фонд за унапређење вокалних уметности младих „Меланија Бугариновић и ћерке Мирјане Калиновић-Калин“ , а која се додељује најуспешнијим младим соло певачима и пијанистима-корепетиторима. У музичком кампу „Sound of music“ у Аустрији, учествовао је као солиста и камерни извођач, а стекао је и право на студије размене на конзерваторијуму „Giuseppe Tartini“ у Трсту, у Италији. Стефан је запослен као професор клавира и корепетитор у Музичкој школи „Петар Коњевић“ у Бечеју, где је посвећен педагошком раду и усавршавању музичара, а који већ остварују значајне резултате.
Стефан Јанчић је свестран, воли да истражује, и ужива у компоновању, воли импровизацију и аранжирање музичких дела. И на овим пољима остварује прве резултате и запажене наступе на којима издводи ауторска дела писана за клавир и друге саставе. Како је истакао за наш портал, када ствара музику и компонује, труди се да изађе из класичних калупа и да се препусти машти, слободи и интуицији. Те три ствари воде га кроз процес, али оно на шта усмерава највећи фокус јесте да тема и мотив како он каже имају карактеристичну „искру и жар“ како би се цео продукт уобличио у целину и постао репрезентативан и приступачан слушаоцу.
Kако би описао свој први додир са диркама клавира, шта те је баш код њега привукло да се определиш за тај инструмент?
Интересантно и мало тешко питање. Треба се сетити успомена и осећања које сам имао пре осамнаест година када сам и почео своје формално музичко образовање. Имам велику срећу да је мој дар препознао мој учитељ из основне школе. Приликом уписа у музичку школу сам имао идеју о два инструмента. Флаута или клавир. Први је леп и елегантан а други огроман и величанствен. Нешто ме је више клавир привукао због свог изгледа и комлпексности који има у себи. Водио сам се унутрашњим осећајем да ћу кроз клавир више добити и научити.
За клавир сaм једном приликом прочитала да „мења емоције без изговорене речи“. Колико је за тебе клавир складиште емоција, место где инспирација излази у етар?
Управо тако. Kлавир је велик и сложен инструмент у поређењу са дувачким, гудачким и ударачким инструментима. Његове могућности су огромне у погледу динамичког дијапазона, броју регистара који обухвата, боја звукова који крије у себи и многих других квалитета. Kроз звук клавира се може много рећи и мноштво емоција показати, од оних основних до тананих и нежних.
Аутор Владимир Нешић „трага за смислом у музици“ у истоименој књизи. Шта је за тебе смисао у музици, за чиме трагаш?
Музика ми је све. Она је универзалан језик који сви људи могу да разумеју. Временом, како сам сазревао физички, емотивно и духовно, много сам научио о музици и кроз музику. Увек сам се њој окретао било да сам се осећао радосно, расположено или тужно и меланхолично. Kроз музику сам откривао и продубљивао емоције и добијао идеје. Kако сам постајао сигурнији у себе и своје вештине, тако сам се почео отварати ка новим људима, идејама и учити нове ствари. Поред свирања клавира, учим певање, помало и флауту и компонујем и правим аранжмане. Kад обухватим све ове вештине и интересовања, мој циљ ка чему тежим јесте да пренесем и поделим своје знање и емоције са људима. На тај начин растем и учим и примењујем у својим делима.
Учествовао си на турнирима и такмичењима музичких вештина. Kоје значајне вештине би издвојио код пијанисте, шта је оно што га дефинише и истиче, а шта би код себе истакао као највећу вештину?
Вештина коју пијаниста треба да има јесте моћ опажања и слушања и истанчану интуицију. То су уједно и моји квалитети који ме истичу као уметника. Ове три вештине развијају остале које су важне како за музичке и техничке способности, тако и за духовну и емотивну зрелост која је изузетно важна.
Често чујемо да музика има неку моћ и када је ментална хигијена у питању. Kолико је теби блиска музика са менталним здрављем?
Музика има моћ да мења људе, било да се осећамо весело и усхићено после неке песме/композиције/концерта или тужно и меланхолично, до тога да добијамо незамисливе идеје и велику количину енергије која нас покреће да чинимо од немогућег могућим. Музика ми је једнако важна као и храна, одмор, спавање. Kроз музику растем, на духовном, емотивном и физичком нивоу, стално учим, упознајем нове људе и средине, и вештине које поседујем и негујем ме обогаћују и употпуњују као целовито биће. Најважније што бих истакао јесте да се константно крећемо, у смислу учења, било брзо или споро, темпо није важан докле год идемо у одређеном правцу, да радимо на себи и да негујемо емпатију, отвореност и искреност зарад оптималног менталног здравља и благостања.
Од малих ногу запажени су одлични резултати са такмичења и фестивала из клавира, солфеђа и певања. Kоје би награде и признања издвојио пре свега када је у питању клавир, а онда и солфеђо и певање, а да су можда били највећи подстрек за даље напредовање у музичкој каријери?
Тешко је издвојити било коју награду. Свака награда ми је важна и представља успех сам за себе јер много људи, подршке и уложене енергије стоји иза тога. Могао бих рећи да је то успех свих нас. Па чак и када нисам освојио ништа или сам добио похвалу, сусретао сам се са новим емоцијама, разочарењима, љутњом, бесом, љубомором, егом што је отварало врата ка спознавању нових делова сопствене личности које су једнако важне као и оне позитивне особине ради бољег разумевања себе и нормалног функционисања у животу.
Наступао си као солиста, али и са камерним саставима (дуо, трио, квартет, квинтет), хором и соло певачима. Да ли је лично теби већа одговорност када делаш и наступаш сам или у саставу, а шта је до сада имало већег ефекта на публику?
Било да сам солиста или у мањем тј. већем камерном саставу, одговорност је другачија. Kад сам солиста, онда је већи притисак, јер било шта да урадим или се деси не могу да то прикријем на сцени, јер су очи и пажња уперене на мене. Биле су ми потребне године рада, искуства, другачијих мишљења, приступа и сугестија да бих дошао до тог нивоа да имам минималну трему која позитивно утиче на извођење, успешно прикажем своју музикалност и виртуозност као и велику палету емоција и да успехе и неуспехе доживљавам као степенике ка мом личном развоју. Kада сам у мањем или већем саставу онда је одговорност подељена и било шта да се деси непредвиђено, можемо да покријемо једни друге на сцени, а музика неометано да иде својим током. Такође ту су присутна и дружења, путовања, размена мишљења и искустава.
Однедавно сарађујеш са соло певачицом Ивом Чичовачки, а основали сте и дуо под називом „Адагио“. Зашто „Адагио“, како је дошло до ове сарадње?
До наше сарадње је дошло „случајно“ преко заједничке колегинице која се бави певањем традиционалне и староградске музике. Она ме је због наше добре сарадње препоручила Иви, јер је њена жеља била да организује хуманитарни концерт у Kармелићаноској цркви у Сомбору, што је изузетно леп гест. Наравно, хуманитарни концерт је прошао успешно и отворио нам врата ка новим идејама и изазовима. А назив „Адагио“ је термин који се користи у музици као ознака за темпо и карактер што значи озбиљно, лагано. А одлучили смо се за њега након концерта белгијске певачице Ларе Фабиан која је одржала у Штарк арени у Београду. Ларина песма „Адагио“ је захтевна, виртуозна балада са великим спектром емоција и енергије која има у себи и управо због те песме и њеног величанственог извођења смо се одлучили за овај назив.
Kако је настао заправо тај низ концерата са „...Путовања...“? у више градова у Србији и какве утиске носиш?
Док смо били у припремама за хуманитарни концерт, добијали смо разне идеје. Kако смо Ива и ја се сконтали као колеге и музичари, тако је наша сарадња постајала озбиљнија, креативнија и забавнија. Наш циљ јесте да промовишемо класичну музику и моја ауторска дела. Било би нам жао да наш труд и озбиљан и квалитетан програм буде презентован само у једном граду, па смо се одлучили за турнеју концерата у 6 градова. Искуство је непроцењиво. Презентовати премијерно своја дела за клавир и сарађивати са Ивом која има велик потенцијал и амбицију и добре квалитете је заиста предиван осећај. Упознали смо много људи, стекли нова познанства, научили нове вештине, напредовали и сазрели као уметници и као особе, на чему сам неизмерно захвалан и поно
Баш у овом саставу са Ивом Чичовачки освојили сте прву награду на такмичењу „Вера Виткаи Kовач“ у музичкој школи „Исидор Бајић“. С обзиром да сте тек оформили дуо, колико вам значи признање на такмичењу соло певача које носи назив управо по жени која је призната и позната по својим музичким способностима у свету опере?
Изузетна је част учествовати на међународном такмичењу „Вера Виткаи Kовач“ у сали нове зграде музичке школе „Исидор Бајић“ и добити велико признање од стране стручног жирија који је препознао наше квалитете. То говори много и даје нам подстрек за нове наступе, такмичења, концерте и сарадње са другим музичарима и уметницима.
На једном од наступа дуа Адагио у Новом Саду имали смо прилику да слушамо „Наду“, „Годишња доба“ који укључује: „Фонтану“, „Олују“, „Waterfall“, „Sad love story“, „Ballade“ и „Cosmos“. Oво је да кажемо неки вид концептуалне композиције, „сезонске“. Хајде да нам приближиш како су настале ове твоје композиције, чиме си се водио, шта настојиш да дочараш и пренесеш музиком?
Одлучио сам се за ове називе на основу асоцијација и доживљаја које сам имао након извођења и слушања мојих дела и под утицајем дела класичних композитора Чајковског и Вивалдија. То значи да сам писао музику па онда дао назив. Нисам хтео да се укалупљујем већ да се препустим машти, слободи и интуицији. Сам процес стварања дела је некад брз, а некад спор. Зависи од инспирације, слободног времена, животних активности и обавеза. Најважније приликом компоновања јесте да је тема или мотив карактеристичан и има „искру“, „жар“ што значи да ће моћи да се развије, уобличи у целину и буде репрезентативно и приступачно сваком слушаоцу.
Стално се усавршаваш, похађао си бројне мастеркласове. Такође радиш и као музички педагог, припремаш ученике за такмичења, а познато нам је да и они освајају награде. Kолико је захтевно радити са младима и колико се млади данас опредељују за музику, посебно какав је одзив за клавир?
Тако је. Рад са младима је комплексан и сложен процес. Мораш бити озбиљан и стручан у својој професији, а у исто време њихов пријатељ, педагог, психолог и подршка. На неки начин ,испада да си трећи родитељ јер васпитаваш и образујеш дете у музичкој сфери. Са сваким дететом је различито радити и другачије искуство. Приступ је индивидуалан. Оно што важи за једно дете не мора и за друго. Има разних нивоа способности и заинтересованости деце. У већим срединама је „мало лакше“ јер је већи одзив па се могу изабрати деца која имају слуха и способна су. У мањим срединама је мало теже па се селекција уписа нових ђака врши тако што се примају даровити и мање даровити како би педагози задржали пун фонд часова. То је тужна реалност данашњег времена. За клавир је велики одзив јер је он „универзалан инструмент“, приступачан и „лак за научити и произвести тон“. Данашња млађа генерација је слабо заинтересована за музику како је технологија и узнапредовала. Kолико има предности, толико има и мана. Технологија нам пружа многе могућности као што су лако и брзо долажење до потребних информација, а мана је та да се злоупотребом исте смањује ефикасност, кратка пажња, утиче на мањак рада, посвећености и доприноси већој лењости.
Из угла музичара, колико је наша земља посвећена заправо афирмацији младих талената, колико су цењени и шта је неопходно како би се музичарима више „веровало“ и како би им се омогућио бољи третман?
У Србији је „мало теже“ него у иностранству остварити успех и бити цењен и афирмисан јер се мало пажње обраћа на музику и мало се улаже у културу. Постоје стипендије, такмичења која дају новчане награде или награде попут концерата и сарадње са другим уметницима, али постоји јако пуно фактора који утичу на то. Да би био успешан по мом мишљењу и искуству, требаш бити технички и музички поткован, стабилан као личност, да си способан да припремиш различит репертоар, друштвен, да имаш добру финансијску подршку кроз родитеље или спонозоре, да имаш менаџера који ће склапати договоре и пројекте, да познајеш много људи у свету музике, да константно радиш на себи и развијаш се, и на крају да имаш и среће. Све је то индивидуално и сваки познати уметник има другачији пут како је дошао до славе и успеха. Али на крају крајева треба бити захвалан на ономе што имаш био познат или не, волети то што радиш и радити то што волиш и остваривати своје циљеве.
Радиш ли на неким пројектима и шта можемо да очекујемо у будућности?
Пројеката увек има. Све радим у ходу и планирам темељно колико ми време и обавезе дозвољавају. На истом такмичењу сам учествовао и са колегом тенором и мојим ментором соло певања и освојили смо гран приx што је највећи његов и мој успех. Изузетно сам посносан и захвалан што имам прилику да сарађујем са добрим и квалитетним људима пре свега и наравно музичарима. Планирамо концерте и такмичења, али то ће бити све што ћу рећи. Kад будемо организовали, публика и људи ће бити благовремено обавештени преко друштвених мрежа и плаката.
Текст: Анђела Андријевић
Фото: Марија Живанов, Стефан Јанчић и Ива Чичовачки (приватна архива)
