Марија Ердељи је вишеструко награђивана фотографкиња, вишегодишња сарадница и фоторепортерка Омладинских новина, мастер и дипломирана ликовна уметница. Највећи фокус усмерава на документарну, медијску и концептуалну фотографију.
Фотографкиња Марија Ердељи запослена је у Покрајинском заводу за заштиту споменика културе. Остварила је бројне сарадње са интернационалним магазинима попут: Docu Magazine (Финска), УПС (Уметност пре свега, Србија), Македонска Виделина (Србија), New Journalist Magazine (Велика Британија), ATLAS Magazine (Немачка), Deutsche Welle Akademie (Немачка). У земљи и иностранству учесвовала је на око 60 групних изложби и девет самосталних. Неке од важних изложби и признања су: Национална награда за етичко извештавање о сиромаштву „Рефлексија“ категорија – фотографија, Embassy of Sweden in Belgrade 2022; Press Photo Srbija 2020. награда за фотографију „Кругови“ у категорији фото-илустрација; Награда фото-конкурса „Жене за објективом“; Самостална изложба фотографија „Крзно“, . Бронзана медаља Салона првог фото купа „24.Кадар“, за фотографију „Поставка“. Наша фотографкиња креаторка је и књиге фотографија „Наши дани“. Фотографисањем представе, односно монодраме Радослава Миленковића, Марија је унела свој аутентични печат и како је сам глумац истакао, подарила нови живот и нови облик.
Тематика најновије самосталне изложбе Марије Ердељи, а која је недавно представљена у галерији Форма – УПИДИВ као део кампање „16 дана активизма против насиља над женама“ је насиље према женама и фемицид. На годишњем нивоу, више од 25 жена годишње убијено је у породичним и партнерским односима. Податак Мреже СОС Војводина показује да су се у периоду од јануара до новембра 2022. године овој организацији обратиле 702 жене са укупно 1085 позива на сос телефон (0800101010). Колико са друге стране жена ћути о насиљу које преживљавају у породичним и партнерским односима? Питање које стално постављамо је како да се жена охрабри да проговори када пре свега у медијима сведочимо да се о насиљу према женама и фемициду извештава на сензационалистички начин. Извештава на романтизујући начин и на начин који етикетира жртве, ретрауматизује, умањује или исмева насиље. А у великој мери се и показује да се жени не указује неопходно поверење за препрпљено насиље и валидирање њених осећања. Иако се често скреће пажња да пазимо на тон када извештавамо, да се усмеримо на феномен родно заснованог насиља и јачање жена, медији редовно греше и доприносе секундарној виктимизацији жена.
Управо светао пример који разбија оков сензационализма и наметнутих деградирајућих наратива, пример који „разбија традицију ћутања“ и кроз илустрације показује потребу да говоримо гласније и да је (наш) глас жена вредан, да су (наша) њихова осећања валидна, јесте изложба фотографија наше фоторепортерке Марије Ердељи. Видно је да су фотографије у данашњим медијима када су у питању осетљиве теме, слика и елемент таблоидизације друштва, оличење трке за профитом и „мамац“ за кликове, иако се и законски наглашава како поступати са темама које укључују људску патњу, бол, достојанство. Фотогафије (каталог) Марије Ердељи јесу фотографије ван кутије, ван шаблона и оквира, креативне, уметничке, али са поруком вредновања, веровања у осећања жена које су претрпеле насиље, превенције, подршке, охрабрења, победе.
Твоја изложба „Једина моја“ , која садржи тематске и концептуалне фотографије, пример је сензибилисаног, етичког и одговорног приказивања теме насиља према женама, бавећи се пре свега последицама насиља и тиме шта остаје након насиља. Kако би могла најефектније да опишеш сам процес пре свега како је дошло до одабира баш ових детаља, а онда и крајњег продукта – тог концептуалног низа како социјално ангажованог, тако и уметничког типа фотографија?
Процес је био заиста тежак, од саме идеје до реализације. Настајале су око годину дана. Дуго сам размишљала како да приступим самој теми, читала сам смернице, текстове и у једном моменту схватила да се сви баве овом темом тек када дође до самог насиља. Тако сам дошла на идеју да реализујем фотографије кроз симболику детаља како бих на тај начин представила ужасе које жртве проживљавају, али да приликом читања текста сама жртва поново не проживљава тај немио догађај гледајући фотографије. Ове фотографије имају моменте онога шта остаје после насиља. Оне представљају све три врсте насиља: сексуално, физичко и психичко, али и наду у излаз из тог пакла. Међу фотографијама се налази и права жртва насиља, а налазе се и мени блиске женске особе, неке од њих су то проживеле, а неке су током тог процеса реализације осетиле ту неку бол и енергију и цео тај, да кажем трауматични моменат док смо стварале ту фотографију. Нека фотографија је настала врло брзо, некад је трајало по пар сати у атељеу. Једном сам другарици предочила идеју каква је била у мојој глави показала и скицу и да бих волела да представим сексуално насиље и шта оно симболизује, бела кошуља и зашто је то баш тако и заиста смо се намучиле. У једном моменту је она мени рекла да је кренула да се презнојава, јер се толико у ту улогу уживела. Тако да смо чак два пута правиле паузу, да она мало дође себи. Било је ту момената да ли ће бити представљено у лежећем положају или ће баш овако бити, али је овако испало неко моје идејно решење које је било реално за тако неку причу.
„На сваку трауму ћемо из неког дела тела да реагујемо и свака траума ће бити записана негде буквално у мишићима, у костима, у фаци, у кожи, постоји просто другачија структура у том делу тела где смо записали трауму. И оно што мозак не запамти, тело све запише“, речи су психотерапеута Стефана Митровића Јокановића. Једна од фотографија носи назив управо „Траума“. Према реакцијама посетилаца, а и говорница на трибини о родно заснованом насиљу у оквиру кампање „16 дана активизма против насиља над женама“, ова фотографија имала је једну од јачих емоција које „померају“. Можеш ли нам укратко објаснити ту фотографију, али и симболику осталих од срца на тацни, преко фотографије са лептиром, до песнице и саме победе жене?
Фотографија "Траума" представља срце од прамена женске косе. Kада дође до физичког насиља углавном партнер прво шта уради јесте да чупа косу, што је веома трауматично и болно за жртву. "Срце на тацни" је фотографија која представља фемицид кроз поетичну симболику до које границе једна особа женског пола иде када воли и да да целу себе (и срце) на тацни партнеру, а то често може да је кошта живота. Публика, тј. већина на самом отварању изложбе је истакла да им се највише допада фотографија са лептиром "Душевна снага". Она говори кроз симболику о новом животу и нади. Лептир симболише поновно рађање, нов почетак, промену, прихватање што је битно за неку особу која је пролазила кроз насиље. "Песница" представља победу над насиљем као што је и сам знак отпора. Порука може да се види лепо кроз целу серију која тачно дефинише насиље када је дошло до тога, затим психолошки моменат жртве, али и оно најважније – победу над истим.
Група „Новинарке против насиља према женама“, заједно са УНДП-ом, Фондом Б92 и Повереником за заштиту равноправности, иницирала је формирање базе (твојих) фотографија и илустрација које на одговоран начин приказују феномен насиља, облике насиља и реаговање на насиље. Медији ће дакле моћи бесплатно да користе фогографије када извештавају о осетљивим темама. Поред оних основних смерница да се не користе фотографије и видео садржаји са симулацијом насиља, да се не таргетира сама жртва или блиске особе жртве, фотографише простор самог догађаја, које би биле неке твоје смернице за одговорно и етичко приступање и поступање у медијим и како до промене наратива који је заступљен у великој мери?
Едукацијом пре свега, а затим им је потребно врло мало креативности и да им поглед буде изван кутије. Тешко је брзо доћи до промене. Већина таблоида профитира од тог сензационализма, па због тога и немају ни морал, а ни етику. На основу тога бих могла рећи да их то ни не занима... Оно што остаје јесте да се избориш да им понудиш друго решење као илустрацију на ту тему.
Шта је оно што је по твом мишљењу од тема такође „горуће“ у медијима када је медијска фотографија и такав вид извештавања у питању, шта би променила и саветовала, на шта колеге да обрате пажњу?
Постоји много "горућих" тема којима бих се бавила и о којима бих извештавала, али мора једно по једно... Тренутно имам пар тема које желим да реализујем. Шта ће изаћи из свега тога, то не бих знала рећи. Тако, нисам искрено очекивала да ће ова изложба и фотографије достићи толики публицитет. Kолеге треба да ставе етику и морал испред сензационализма, а њихове редакције то испред профита.
Живимо у ери конзумеризма, потрошачког друштва и све више сведочимо неадекватном поступању када је у питању заштита животне средине, коришћење природних ресурса, неговања и заштите животињских врста. Kроз твоје фотографије у оквиру изложбе “Kрзно” која је иначе била једна иновација у медијима, да се осврнемо на њу, изнедрила си емоцију, емпатију, саосећање на необичан и креативан начин. Одакле идеја да се бавиш баш овом темом и шта је заправо била главна порука, по чему се издваја?
Већ је познато да се мој рад заснива на темама које су једне од проблема у друштву, тако је и настао рад "KрзНО". Изложба је била састављена од фотографија које су настале као истраживачки концептуални рад. То је тема која наводи људе на размишљање и показује реалност садашњег света. Оно што се истиче јесте важност очувања екосистема и угрожених животињских врста које се користе за одевне предмете. Порука јесте да у садашњем модерном свету када је индустрија и технологија толико напредовала, заиста не морамо да убијамо невине животиње зарад крзнених модних детаља. Време да се померимо са границе примата пошто већ имамо вештачке материјале који могу да парирају истима.
Оно што је можда заједничко изложби Једина моја и KрзНо јесте тај детаљ делова тела. Имала си прилику да посетиоци упоређују ове две изложбе. Kако их ти повезујеш и која је имала већи дојам код посетилаца, а која је теби лично „моћнија“?
Искрено подељена су мишљења. Један део моје публике каже да је много већи утисак оставила изложба "Једина моја" од предходне под именом "KрзНО", иако им је и та била нешто иновативно и супер. Ипак их је ова нова толико дотакла да су неки заплакали на отварању исте...Са друге стране, неки "KрзНО" и даље сматрају најбољим мојим радом. Мени је то скроз супер да људи имају своја мишљења о мом раду и битно ми је да видим како они виде тему или фотографије. Често то буде другачије виђење од мог. Мени лично су обе изложбе једнаке, али можда ипак постоји мала разлика. Изложба "KрзНО" је била нешто буџетски јача. Идејна иновација, као и сам Музејски простор у којем се одржавала је био импозантнији. Док је ова изложба са тематске стране јача због значаја овог друштвеног проблема. Реализација рада је била иста, пошто је мој рукопис данас препознатљив.
У категорији „фотографија“, добитница си Националне награде за етичко извештавање о сиромаштву - „Рефлексија“. Сиромаштво, друштвена искљученост као теме нису често приказане у медијима, или јесу али не одговарајућим „тоном“. Каква су твоја искуства са овом темом, колико је захтевно представити фотографијом друштвену искљученост, а да не повредимо и дискриминишемо особе које се са проблемом сиромаштва суочавају? Ове особе често имају неповољан третман и етикету друштва. На који начин би новинари и фоторепортери требали приступити овој теми?
Пре свега сматрам да колеге требају да имају више емпатије и да овакав вид извештавања који је веома осетљив, кроз свој рад своје саговорнике представе на што је могуће достојанственији начин! То што је неко сиромашан не значи да треба да се то наглашава због сензацинализма.
Волиш да фоткаш оперу, позоришне представе, уметност, културу, спорт. Шта мислиш о театру потлачених, примењеном позоришту и да ли се на тај начин самом представом, али и фотографијама може постићи добар ефекат на друштво о социјалним и друштвено одговорним темама?
Може, наравно! Пер.Арт је новосадска организација која већ две деценије делује у области извођачких уметности и инклузије у култури, а које сам део већ коју годину. Нема лепши осећај када фотографишете особе са инвалидитетом кроз програме „савремени плес и перформанс“, који су креирале саме те особе. Толико емоција има које можете да пренесете и да кроз управо те фотографије едукујете људе о инклузији. Често се расплачем док фотографишем изведбу дивећи се њиховом труду, креативности и посвећености томе што раде и стварају.
У фебруару ове године додељена ти је награда на фото-конкурсу „Жене за објективом“ од стране заменика Шефа мисије Александер Пејре Дутреј у Шведској амбасади . Како је бити „жена са објективом“, који моменат је теби најважнији у фотографисању?
За мене је од великог значаја баш због тог назива фото-конкурса "Жене са објективом", јер је мање жена за објективом у овој врсти посла - рада у медијима као фоторепортерке. Важно је видети, осетити, па чак и предосетити кључан моменат при извештавању на терену неког догађаја. Често не размишљам пуно, већ се водим тренутним осећајем. Наравно, битно је да имате у глави како би требала да изгледа нека репортажа, али, често, због неких фактора на које не можете да утичете, долази до промене тока онога што сте замислили. Онда наступа код мене унутрашњи осећај којим се водим док радим.
Вишеструка си добитница награда и иза себе имаш девет самосталних изложби. Излагала си своје фотографије и у другим земљама. Колико ти значи валидација твог рада, посебно у страним земљама и кад би могла да издвојиш једно искуство које је баш значајно или које те је мотивисало да наставиш да ствараш дела у овој професији, које би то искуство било?
Било је свега од успона до падова и тако у круг у ових десет година колико радим и стварам после завршених студија на Академији уметности у Новом Саду. Није било лако да се избориш за своје место под "звездом" (и даље сматрам да имам доста до тога), али да то тако дефинишемо. Много сам уложила труда и одрицања да бих била ту где сам сада. Неки људи просто то не схватају. Прво ми је било криво због тога што не разумеју, али на крају дана дођеш до закључка да не вреди. Драго ми је да постоје многи други људи који су ми ветар у леђа, подршка и који разумеју то што радим, моју визију и борбу.То је оно што ме одржава да не одустанем када дођем у неким моментима до црвене зоне. Нисам једина, има нас, тешка је то борба поготово када си у области културе. Никад нисам одустала и сматрам да је то најбитније! Kада радим са децом и када видим у њиховим окицама да ме виде као узора, увек их саветујем: није лако шта више тешко је, али је битно да волите то што радите и да то радите свим срцем и кад тад труд, таленат се види и препозна - једноставно мора!
Према твом мишљењу колику моћ тренутно има дигитална фотографија као један од видова „изражавања“, какву је видиш у будућности, има ли ту неких додатних помака и идеја?
Свет дигитализације и друштвене мреже су доста помогле у освешћавању многих тема кроз фотографију, јер је дошло до тога да може да се дође до њих брзо и лако. Опет, са друге стране има ту свега, лошег гсадржаја, аматера који се “самопрозову” професионалцима итд. Наравно, у мору свега данашњице исплива оно што је вредно пажње. Реално, због важности фотографија, снимака и друштвених мрежа у неким земљама је забрањен интернет баш из разлога да људи немају информације... Фотографија као област је веома комплексна и стално напредује. Одувек је била битна за писање историје. И бележење тренутака, да ли они били са приватног аспекта или важних догађаја она ће остати за наредне генерације!
Од када си ти у медијима, какав је положај фотографа?
Kао фоторепортер сам почела да радим пре седам година и то баш у периоду када су системски полако почели да урушавају ову струку разне редакције. Тежак је положај медијских радника. О томе се јако мало говори! Прво да почнемо од радног односа. Ретко ко је запослен за стално, па су ти хонорари мизерни, због тога неке колеге су приморане да раде за више редакција да би имали "нормална" месечна примања. Затим, питање опреме, од тебе се очекује да урадиш најбоље могуће посао, плаћен си мало, а треба да приуштиш себи опрему која је у професионалној категорији поприлично скупа, а редакција неће да ти обезбеди или барем помогне. Онда долазимо до следећег проблема. Или ангажују аматера са лошом опремом, и то им је у реду, или новинари мобилним телефоном илустурују догађај све зарад "смањења трошкова" редакције... И тако из године у годину је све лошија ситуација! Ово је заправо кључни проблем којим треба да се позабавимо и изборимо за боље сутра у професионалном свету!
„Сликом до промене“, слоган је пројекта против насиља над женама. На коју промену коју си изнедрила својим фотографијама си посебно поносна, а коју промену у медијима или друштву желиш да издејствујеш у даљој каријери илити која је твоја мисија којој тежиш фотографијом да испуниш и нека највећа тачка коју желиш да достигнеш?
Још је релативно рано да се види нека већа промена на основу овог пројекта, али могу рећи да је почело од тога да колеге имају вољу и жељу да ако буду извештавали о неком фемициду или насиљу, могу на другачији начин да приступе теми. Остаје велика борба њих самих да промене систем рада на који је навикло неко уредништво, могуће је, али је потребно много труда, едукације и борбе за етику. Свесна сам да ова изложба и моји радови не могу да искорене насиље, али оно што је битно да може да наведе људе на размишљање неког ко је на некој позицији, функцији да помогне системски или било како. Да, пробудим код неких људи свест да постоји тај проблем и да могу да га препознају ако се то догађа у њиховој близини и да помогну жртви! Да нека жртва скупи снагу пријави и помогне себи! Kао и да колеге могу да одаберу другачији приступ извештавања на овутему. Што се тиче даљег дејствовања у мојој каријери, могу само рећи да нећу одустати од социјално-ангажоване фотографије, да ћу наставити даље да стварам и будим свест код људи. Да својим радом допринесем друштву колико је то могуће!
Текст: Анђела Андријевић
Фото: Марија Ердељи, Срђан Ранђеловић
