Ива Чичовачки је ученица Музичке школе „Исидор Бајић“ у Новом Саду, млада оперска уметница и чланица дуа „Адађо".
Осамнаестогодишњакиња Ива Чичовачки своје прве музичке кораке започела је у Сомбору у Основној музичкој школи "Петар Коњовић“. Похађала је два одсека, клавир у класи професорке Ане Ненадић и соло певање у класи професорке Силвије Минее. Ива је период од осме до петнаесте године посветила хоровима, односно била је чланица Градског дечијег хора „Шарени Вокали“ под диригентском палицом Марије Хајнал Стошић, Мешовитог хора сомборског певачког друштва и црквеног хора „Свети цар Константин и царица Јелена“. Учешће у хоровима, како је нагласила за Омладинске новине, оформљавало ју је за даље напредовање, а њена посебна жеља била је да у опери и соло певању постигне изврсне резултате. Учествовала је на разним такмичењима и то је и остварила. Издајамо прву награду на међународном такмичењу соло певала „Вера Ковач Виткаи“, прву награду на међународном такмичењу соло певача „Мита Топаловић“, прва награда на међународном такмичењу „Лав Мирски“, прва награда на фестивалу соло песме „Liebeslied”... Талентована саговорница похађала је Летњу оперску школу 2021-2022 и мајсторски курс Јелене Кончар, Александра Саше Петровића, Весне Аћимовић, Страхиње Ђокића, Соње Шарић.Тренутно је на завршној години Музичке школе „Исидор Бајић“ у Новом Саду – соло певање у класи професорке Сенке Недељковић. Недавно је остварила сарадњу са пијанистом и композитором Стефаном Јанчићем са којим је оформила дуо „Адађо“ и направила турнеју „...Путовања...“
Ива сматра да су у нашој земљи балет и хорски концерти „у сенци“ и да се не цени довољно уметност. Односно, како она истиче за Омладинске новине, да се не посвећује довољно пажње афирмацији младих певача, а којима је, како она каже, неопходно охрабривање, вредновање њиховог рада и подршка, како би организовали већи број концерата и оперских представа. Упркос томе, Ива охрабрује младе музичаре да истрају на свом музичком путу и да: „ свој глас поставе на праву позицију и тиме направе добар темељ за оно што их чека у будућности“.
Како се младој Иви отвора пут ка музици и постаје приоритетно усмерење у каријери?
За почетак, Ива Чичовачки је уметница која не одустаје од свог циља, а до тог циља је води љубав према певању. Почев од седме године, када сам се уписала у музичку школу „Петар Kоњовић“ у Сомбору на одсеку клавира, а после пар година и на одсеку соло певања. Тада сам схватила да је опера моја највећа љубав.
Са осам година постајеш део хорских састава. Ту су Градски дечији хор „Шарени Вокали“, мешовити хор сомборског певачког друштва, као и црквени хор „Свети цар Константин и царица Јелена“. Имајући у виду да су то три другачија хора, можеш ли да нам укратко приближиш твоје „улоге“ у њима, по чему се разликују и који је теби лично ближи и пријемчивији?
За ова три предивна хора увек кажем да су то три различита света, јер се разликују најпре по жанровском извођењу, а поред тога и начин дириговања диригената. Најближи хор ми је био мешовити хор.
Управо у саставу мешовитог хора сомборског певачког друштва на такмичењу у Херцег Новом 2017. године освојила си сребро и 2018. злато на такмичењу у Братислави. Колико је младој тинејџерки важна валидација труда и способности и признање, награда, нарочито на почетку школовања, првог степена образовања и зачетка музичке каријере?
За такмичења у Братислави и Херцег Новом је утрошено много времена и труда. Она су за мене велики степеник напретка у образовању и вокалним способностима.
Када направиш неку ретроспективу такмичења и учешћа на концертима у Србији и Словенији, Босни и Херцеговини, Хрватској и Македонији, какви су ти утисци? Да ли музичари имају бољи третман код нас или у другим земљама?
Од своје једанаесте до петнаесте године учествовала сам на разним дечијим музичким фестивалима. Много сам путовала и кроз те фестивале сазрела. Помно сам пратила начине организације тако великих догађаја као и третман музичара у другим земљама. Са неких сам се вратила задовољна целокупним путовањем и организацијом, док сам неке фестивале препустила забораву због изузетка битних ствари у функционисању истог. Слободно могу да кажем да Војводина треба да буде поносна што има међународне дечије фестивале као што су „Шарени Вокали“ и „Шкољкице“. У септембру месецу ове године, сам се вратила са фестивала „Студентско љето“ поневши предивне успомене.
У класи професорке Сенке Недељковић, на завршној си години Средње музичке школе “Исидор Бајић”, одсек соло певање. Претпостављам да соло певач има већу одговорност и обазривост, да се више обраћа пажња на наступ, таленат, владање и интеракцију са публиком. Колико је љубав према хорском певању допринела одлуци да се усмериш на соло певање и да ли ти је већа зона конфора кад си соло или у хорском тиму?
Пре учлањивања у мешовити хор сомборског певачког друштва, знала сам да желим искључиво да се бавим оперским и соло певањем, јер то захтева већу одговорност и прецизност, што за мене представља већи изазов, а што се и показало. Наравно, хорови су допринели мом музичком образовању и искуству.
Поред певања, тренирала си балет. Колико је захтеван вид рекреације, како је било са одрицањима, усклађивањем времена са школом и обавезама из музичког света?
Седам година сам тренирала балет у спортском клубу „Фигура“ у Сомбору. Балет ме је на неки начин изградио као личност, данас док стојим на сцени осетим у себи балетски став. Било је напорно ускладити часове балета са часовима у основној и музичкој школи, приватним часовима руског и немачког језика и пробама хора, што је било врло динамично.
Од најновијих наступа издвојили би турнеју илити „Путовање...“ кроз више градова у Србији, заједно са пијанистом и композитором Стефаном Јанчићем. Како је дошло до ове сарадње и каква су искуства са ове турнеје, да ли би неки град посебно издвојила по реакцијама публике и неком личном дојму?
Наша сарадња је проистекла преко заједничке колегинице због хуманитарног концерта у Сомбору. Добили смо идеју да организујемо турнеју концерата у Србији. Издвојила бих концерт у Бечеју као један од најуспешнијих због публике која је уживала у сваком нашем тону.
У Сомбору си у септембру одржала свој солистички концерт за Ленку. Колико се у твом месту грађани интересују за овакве хумане догађаје, колика је посећеност и тај хуманитарни допринос?
Концерт у Сомбору је био добро посећен. Публика се одазвала у великом броју, што ме је веома обрадовало и тиме помогло малој Ленки да настави лечење у Италији.
Истакла си колико волиш оперу и похађала си Летњу оперску школу. У тој области учествовала си на музичкој свечаности „Лазарус“ 2021. године у Београду, а у септембру месецу 2022. године у Грожњану (Хрватска), извела си улоге "Sandman и Dewman" у опери „Hansel und Gretel“. Када си усмерен на певање и глуму заједно, неопходно је унети и емоције и тачност, владати страним језиком, „искомуницирати“ са публиком. Да се тако изразимо, "компликованији наступ" има тај неки оперски чин. Како је за тебе певати и глумити истовремено, како тече процес, колико се спремаш за такве улоге?
За извођење тако великог програма је потребна велика индивидуална припрема како би музички текст био испоштован, речи научене напамет и притом њихов детаљан превод и поистовећивање са тим ликом. Много је битно да знамо оно о чему певамо јер самим тим је и глума боља. Kада се све то слегне, следе пробе са пијанистом или оркестром и ансамблом, што сам имала привилегију да искусим у опери „Hansel und Gretel“, где сам извела улоге Sandman и Dewman.
Ко су ти узори на пољу опере и колико је захтевно певати на више различитих језика?
Моји узори су најпре моја професорка др ум. Сенка Недељковић, затим професорка вера Kовач Виткаи, Весна Аћимовић, Зорана Иђушки Јовић, Соња Шарић, Страхиња Ђокић. Kомплексно је певати на више страних језика из разлога што се врло често дешава да се оперске представе певају на више њих и самим тим побркамо језик на ком певамо или правила читања тих језика.
Како видиш соло певање или музику генерално у будућности, имају ли потенцијала према твом виђењу?
Нажалост, морам да кажем да техника белканто певања изумире међу певачима као и приказивање оригиналне опере.Да бисмо привукли млађу публику, пред режисерима је велик задатак. Они морају у потпуности да деконструишу оперу како би она била интересантнија млађим генерацијама и због тога, опера трпи бројне промене које ће у будућности бити све израженије.
Колико се хорско певање, опера, соло певање цене у Србији? Шта је по твом мишљењу неопходно мењати у друштву да би музичари били “видљивији”, да би се извођачи афирмисали?
Нажалост, уметност је у нашој земљи потцењена, зато што се пажња усмерава на друге ствари које имају мање квалитета. Сматрам да, уколико би се уметност више ценила да би то подстакло певаче да организују већи број оперских представа и концерта. Поред тога је и смањен број балетских представа и хорских концерата.
Верујем да некад прегршт обавеза делују исрпљујуће за једну тинејџерку. Да ли ти лично музика помаже у менталној хигијени?
Наравно, када се лоше осећам после напорног дана, увек пустим себи једну од својих омиљених оперских арија што ме након кратког времена опусти.
Радиш ли тренутно на неким пројектима, шта можемо да очечујемо?
У сарадњи са пијанистом и композитором Стефаном Јанчићем организујем концерт у Новом Саду и такође наставак турнеје „...Путовање...“
Која је нека твоја „идеална“ тачка којој тежиш у музици, шта би највише желела да оствариш?
Највише бих волела да се остварим на пољу извођења Моцартових опера и притом, да се остварим у улози професорке.
Као вишеструка добитница како локалних, тако и међународних награда и признања у соло певању, шта би поручила младима који можда имају мањак самопоуздања, како би их мотивисала да истрају?
Млађим генерацијама бих поручила да не одустају и да на почетку учења певања не журе, него да свој глас поставе на праву позицију и тиме направе добар темељ за оно што их чека у будућности.
Текст: Анђела Андријевић
Фото: Фото студио Зум, Марија Живанов, Ива Чичовачки (приватна архива)
