У ери технологије и друштвених мрежа, логично је да је све популарније имати ,,одговарајућу" слику на друштвеним мрежама. Да би се постигао тај циљ, битан је амбијент, поглед, став који требају да буду у складу са неписаним стандардима који круже по друштвеним мрежама. Зато се треба запитати колико је све то неопходно и колико нас испуњује, а колико нам је наметнуто.
Имати праву слику на профилу или у објави, која ,,кида" како би рекли данас, јесте један од првих циљева младих. За све то није важно колико треба времена, труда, живаца, колико треба ,,измалтретирати" људе који сликају. Важно је само постићи свој циљ, а то је слика која је прихватљива другима и коју ће други волети. Тако се сви постепено претварамо у манекене аматере којима је важно како изгледају они и њихово тело, јер све то мора изгледати савршено како изгледа и код других корисника друштвених мрежа. Зато се питамо ко је тај тренд покренуо, ко га је прихватио и да ли људи заиста уживају понашајући се тако?
РЕАЛНОСТ vs ПРЕДСТАВА НА МРЕЖАМА
На истим друштвеним мрежама о којима причамо, присутни су статуси и објаве који исмевају данашњи изглед људи, пре свега девојака, на сликама. Далеко од тога да људи ван тих слика и приказа нису лепи и привлачни, али да ли и на начин као на сликама? Ако пођемо од селфија који су задњих година доживели хит и експанзију, можемо приметити да скоро ни на једном селфију нећемо уочити нечије природно лице. Слика, наравно, и не може да буде увек у потпуности иста као наша представа о некој особи, али постоје дијаметралне супротности. Очи, усне или лице некога човека уопште не изгледају онако како изгледају на тим сликама. На њима је све глатко, ружичасто и онда често помислимо да ми не изгледамо као обични људи јер ми имамо на лицу доста пора, избочина, неравнина, а делује да их нико други нема.
Поред непријатности које се могу десити нарочито девојкама адолесцентског узраста док посматрају туђе селфије и траже своје ,,мане", ту су и оне које се дешавају приликом сликања у одговарајућим позама где девојке истичу своје тело. На друштвеним мрежама свако може стати онако како и други стоје да би његово тело изгледало савршено, а он срећан и прелеп човек према мерилима друштва. Такође, ту је и чињеница да постоје места на којима се сви сликају, па ту морамо и ми да бисмо били у тренду. Чак ни путовања нису више оно што се воли и што има своју драж, поента је само у сликању.
ДА ЛИ НАС ТО ЗАИСТА ЧИНИ СРЕЋНИМА
Ово питање је вероватно чудно и када бисмо га поставили већини младих људи који већину свог времена проводе на друштвеним мрежама, вероватно да би нам се смејали или збуњено одговорили да тако треба и да тако сви раде. Глобализација као процес који се непрестано одвија у нашем друштву, а неминовно да су његов саставни део и друштвене мреже, допринео је томе да људи изгубе себе и да радећи оно што се сматра да је потребно забораве да нађу оно што њима прија. Данашње друштво нама просто и не дозвољава ту могућност да нађемо себе. Из тог разлога и патимо и упорно се трудимо да будемо нешто што нисмо, а што нам је наметнуто.
Верујем да би већина девојака волело да схвати да су лепе онакве какве јесу и да би били срећније када би неговале лепоту која им је дата. Такође, верујем да би и већина момака то исто волела без потребе да имају слике на којима изгледају као редовни посетиоци теретане. Колико тај вид сликања може да представља проблем, сведочи и окупираност људима сликама, њихова брига како ће испасти слике, вишесатно сликање, а онда исто толико гледање тих слика. Колико само времена оде због једног клика и објаве, колико живаца, колико труда, а сви ти ресурси су се могли утрошити на нешто корисније.
СЛИКА ЖИВОТА
Сви ми живимо животе који су некада лепи, некада знају да буду и тешки. Поента није у томе да сви личимо једни на друге, да немамо проблеме, да немамо став. На крају крајева, колико је оних који имају неку хроничну болест попут дијабетеса, па из тих разлога не могу ни да се сликају као манекени. Да ли то значи да требају да буду несрећни, да нису лепи, згодни и привлачни? Наравно да не. Наша окупираност сликама и стилом живота који није наш дугорочно не може да изнедри ништа добро, а лоше би можда и могло.
На слици свако може да заличи на Монику Белучи, али она је једна, као што смо сви ми једни и јединствени на овом свету. Далеко од тога да се не треба сликати, да не треба живети са технологијом и друштвеним мрежама. У данашње време то је неминовно, али треба бити свој. Не смемо робовати трендовима који од нас, нашег лица и тела, стварају робове и заробљенике.
ТЕКСТ: АЛЕКСАНДРА СЕКУЛИЋ
ФОТОГРАФИЈЕ: UNSPLASH.COM
