Чувени 18. рођендан. У западњачкој култури популаризован као прекретница живота и улазак у свет одраслих, законска граница за гласање, алкохол и хапшење – и прилика за велику прославу.

Недавно сам читала текст у ком млада ауторка говори о својим искуствима са припремом овог свечаног догађаја. Оно у чему се она и ја можемо сложити јесте да на нашим просторима постоје два табора када је у питању пунолетство. Једни сматрају да је било какво веће славље непримерено трошење времена и новца. Други, пак, не штеде ни једно ни друго како би за своју чељад обезбедили журку за памћење.

Наиме, као неко ко је (у тренутку писања овог текста) пре мање од 10 дана обележио своје пунолетство, имала сам потпуно другачије искуство од горепоменуте ауторке. И ту сам да вам кажем да је то сасвим у реду.

Планирање мог рођендана одвијало се спорадично око два месеца. Све у свему, не бих рекла да је на организовање, прављење, слање позивница и калкулисање баснословних цена отишло више од 4 сата.

Никада нисам желела велику фешту, не из финансијских разлога, већ просто зато што нисам имала потребу да окупим 100 људи који ми нису блиски и с којима не бих имала времена да прозборим две речи у гунгули која би настала.

План је био да се друштво скупи у Топчидерском парку, где бисмо у добром друштву и на још бољем времену могли да организујемо рат воденим пиштољима. Пиштољи су већ чекали своје прво пуњење када се временска прогноза за дан прославе нагло променила. Од дивних 27 степени који су до тада најављивани, очекивали су нас пљусак, грмљавина и могућност града. Океј, капирам ја да је и неко биће „одозго“ хтело да учествује у прскању, али овде су га претерали.

Наравно, моје „мукотрпно“ четворочасовно планирање пало је у воду (гле ироније). Померање датума није било опција, с обзиром на то да је више гостију напуштало Србију два дана након заказаног датума. Након врло неумесног коментара једне од гошћи „Па шта, изнајми хотел (за прекосутра) и реши проблем…“ рођендан је премештен у локални кафић украшен мотивима из култних филмова попут „Кума“ и „Браће Блуз“.

Да, план ми је пропао и да, исплакала сам сву воду коју смо могли искористити за пуњење водених пиштоља, али на крају није све било тако црно. Десетак гостију с жаљењем је дошло у хаљинама и кошуљама уместо старим исфлеканим мајицама погодним за јурњаву по блату. Ипак, сви су журку, тј. седељку напустили опуштени, весели и глава неразбуцаних градом.

Следећег дана, најближа родбина позвана је на ручак у оближњем ресторану, а карађорђеве шницле су ми честитале рођендан слађе него било који водени пиштољ.

Да ли вам све ово причам како бих рекла да је Наталија из другог текста „претерала“, „сељачила се“ или нешто у том стилу? Никако. Моја жеља је да вам докажем управо супротно.

Она се на својој журци осећала као „златно дете“. Исто тако сам се осећала и ја на својој мањој прослави. Скромност и досада понекад могу да иду руку под руку, али уверавам вас да то у овом случају није било тачно.

Не поставља се овде питање да ли су деца размажена, или имају потребу да се иживљавају. Питање је да ли ће се дете, тј. новопечена одрасла особа лепо провести и са осмехом сећати свог „посебног“ дана (наводници укључени да не разљутим припаднике оне групе која сматра да је пунолетство дан као и сваки други). Код нас се лепо каже „колико људи, толико ћуди“. Ако постоје и жеља и могућност за фешту века – зашто је не организовати? Ако неко жели мање формално окупљање, зашто звати трубаче и плаћати оригами салвете?

Summa summarum: родитељи, у складу са могућностима поштујте жеље ваше деце. Децо (која ускоро то неће бити), у складу са могућностима родитеља организујте жеље. Одрасли који нису у блиском сродству са слављеником, у складу са васпитањем избегавајте планирање догађаја када вас нико није звао нити питао за савет.

Аутор: Љубица Огњеновић
Фотографије: unsplash

Leave a comment