Наши писци попут Меше Селимовића и Иве Андрића су писали таква дела у којима су описивали снагу и изузетност људи попут баба Ђује. Са своје скоро 92 године проживела је нешто што неко не може ни да замисли, а ипак је наставила да верује у живот и у добро. Ђуја је једна од преживеле деце из логора у Јасеновцу.
Неке животне приче наизглед обичних људи могу нас некада затећи. Ко би веровао да негде у неком насељу у неком граду живи један од очевидаца страдања у Јасеновцу? Ко би поверовао да међу нама негде тихо и мирно живи неко ко је преживео логор у Јасеновцу? Баба Ђуја је преживела ту страшну сцену из свог живота и историје човечанства. Поред тога, она је у Другом светском рату изгубила велики део своје многобројне породице, као и дом и огњиште. Насупрот томе, она је изградила свој живот и преживела и друга страдања које јој је, нажалост, живот донео.
КО ЈЕ БАБА ЂУЈА
Баба Ђуја живи у Крагујевцу од своје младости. Пореклом је из околине Костајнице у Босни и Херцеговини, у Републици Српској. Рођена је као четврто и ,,нежељено" дете у породици, јер су то била доба сиромаштва, а и имало се увек много деце и деца су се рађала још у раној младости. Ђују је мајка добила касно, у време када се већ Ђујин брат оженио и чекао дете, па се сматрало да је срамота да снаја и свекрва рађају децу у исто време. Због свог необичног имена, Ђуја верује да се јој је рођендан на Ђурђевдан, јер се у њеном крају имена дају према празнику или дану када је неко рођен. Међутим, прави датум и праву годину рођења не зна и каже да су јој често мењали годину рођења, али да је на крају остало да у папирима пише 1930. година. У шали Ђуја каже: ,,Ко зна, можда ја имам и сто година. Ко ће то да зна кад су спалили све књиге и цело село?"
Ђуја се сећа да је као четворогодишња девојчица остала без мајке, па јој је и данас жал што је дете без мајке које се за све морало добро намучити у животу. Срећом, Ђуја је имала пуно браће и сестара, чак четири сестре за које је била везана, а како је једна од њих прошле године преминула, Ђуја је остала једина преживела сестра.
ЈАСЕНОВАЦ
Ђуја се сећа свог родног места, села у околини Костајнице и саме вароши Костајнице. Сећа се код кога су ишли шта да купе, да је њен отац пекао печење људима свих вероисповести. Каже Ђуја: ,,Некад су се сви помагали. И Срби и муслимани и сви остали су се дружили и заједно живели." А Ђуја се сећа и тренутка када је почео рат. Сећа се како се селом проширила вест да долазе усташе. Костајница практично представља погранично подручје према граници са Хрватском, па је била под директним ударом усташа. Сећа се како је народ бежао у шуме и како су усташе палиле све пред собом. Најживља су јој два сећања како мајка са децом у групи бежи испред усташа, а њено дете плаче. Народ се буни и говори мајци да баци дете у Уну иначе ће сви изгинути. И мајка узима своју бебу и не гледајући потапа у реку плачући. Друго јој је сећање девојака које су се бацале саме у реку, бежећи од усташа да их не би силовали. Како је у реци било пруће, њихове дуге косе су се плеле око грања.
У Јасеновцу је Ђуја била са својим сестрама, са својом снајом и њеном децом. Снаја јој је у рату изгубила своју децу, од којих једно у Јасеновцу. Ђуја нема неких конкретних сећања везана за логор. Сећа се само да је била глад, сећа се да су били напади усташа, да су клали децу и силовали жене. Каже Ђуја да не зна како се спасла, али каже и да међу тим светом има и добрих и лоших људи. Каже да не може да заборави кад јој је као малој један Немац ставио у наручје нешто попут неких наполитанки или неких колача и протрчао поред ње.
ЖИВОТ ПОСЛЕ ЈАСЕНОВЦА
Ђујино сећање је да је једна жена, како она каже, дошла и покупила децу из логора и одвела са собом. Ауторка овог текста мисли да је жена у том случају била Дијана Будисављевић. Било како било, Ђуја је била распоређена у једну велику кућу да ,,служи". Сећа се газдарице те куће, како ју је ошишала због ваши, обукла у чисто одело и рекла јој да се наспава, па да виде шта ће. Сећа се њене пажње. Муж те жене био је ,,шеф усташа" како каже Ђуја, по свему судећи, неки од команданата у војсци. Ђуја се тога плашила, али ју је газдарица тешила да је њему ње жао и да неће да јој науди. Нудили су јој и да је усвоје, али она није хтела због друге вере и жеље да се врати својој кући.
После тога она се вратила у своје село, а свима су биле спаљене куће, па је она и даље ,,служила" по кућама. Она је са њеном снајом спавала у амбару за кукуруз. Ту је провела своју младост, док је једна од њених сестара није повела у Зајечар где је живела. У родно место Ђују враћа љубав према њеном другу из детињства, а живот је заједно са мужем води у Крагујевац где живи и дан-данас. И ту је Ђуја проживела живот радећи у фабрикама. Живела је скромно у младости како би подигла децу и саградила кућу у којој данас живи.
ЂУЈА – ИЗВОР ЖИВОТА
Ђуја је поред Јасеновца, сиромаштине и многих недаћа у животу, прошла кроз још многе међу којима су најтеже погибија мужа и ћерке једно за другим у саобраћајној несрећи. Она је наставила да живи и свој живот посветила свом сину. Ђуја, заправо, живи од љубави и оданости људима које воле. Без обзира на своје године, њено двориште је и даље пуно цвећа и малих паса које чува.
ТЕКСТ И ФОТОГРАФИЈЕ: АЛЕКСАНДРА СЕКУЛИЋ
