Изложба слика визуелног уметника Милоша Вујановића „Чекајући Варваре“ биће отворена у четвртак, 7. априла, у 20 часова у СКЦНС Фабрици. Поставка ће моћи да се погледа до 14. априла, сваког радног дана од 9 до 19 часова.
Милош Вујановић је рођен 1965. године у Подгорици, а новосадску Академију уметности завршава 1991. године, у класи професора Владимира Томића. Магистрирао је у класи професора Миодрага Нагорног. Добитник је више награда за уметнички рад, рад на илустрацијама и педагошки рад. Излагачку активност започео 1989. године и од тада је излагао на стотинак колективних и самосталних изложби у земљи и иностранству. Од 2009. до 2013. године илустровао је у серијалу „Српске митологије“ Орфелин издаваштва, а учествовао је и у изради кратких анимираних филмова и видео радова. Редовни је професор на катедри за цртање, Академије уметности у Новом Саду.
О изложби:
Варвари су припадници нације коју сматрају мање цивилизованом, а могу бити и део одређене ’примитивне’ културне групе или друштвене класе унутар и изван сопствене нације. У фигуративној употреби, ’варварин’ је референца за бруталну, окрутну, ратоборну и безосећајну особу.“ (Википедија)
Ова дефиниција је производ западне цивилизације која, кад се практично примени, заправо подразумева да је варварско све оно што није део „западног“ светоназора (укључујући ту и језике и естетику) – некад се то звало културна ароганција, данас би се лако уклопило у такозвану кенсл културу.
Зато је наслов ове изложбе, у којем се помињу Варвари који долазе, дубоко ироничан: Варвари који долазе на овим платнима нису никаква цивилизацијски хендикепирана хорда које жели да својим страшним сабљама исече и смањи западни (и западњачки) културни и цивилизацијски образац, већ напротив – ови ликовни варвари, управо зато што доносе нешто из тих других цивилизација, заправо проширују оно што овде имамо и у шта се кунемо. Уосталом, не постоје гаранције да је западна цивилизација надмоћна у односу на било коју другу. Верујем да се латинично писмо (које је доминантно писмо западне културе) управо зато не појављује ни на једној слици ове изложбе. Баш зато што га знамо није нам неопходно – смисао „проширивања“ је у томе да научимо друга писма и друге језике.
„Границе мог језика су границе мог света.“ Колики ти је језик – толики ти је и свет. Али шта је твој језик? (Не који је – већ шта је?)
Кад кажемо језик прва асоцијација нам је реч (која се исписује неким писмом или се изговара). То, наравно, није једино значење језика (постоји ликовни језик, музички језик итд.) – али прва асоцијација јесте.
Кад говоримо о више језика и било којој врсти комуникације међу тим језицима најчешће мислимо на превођење са једног језика на други. Друга „комуникацијска“ ситуација између различитих језика је она у којој један језик присвоји или преузме неке речи из неког другог језика – те речи постају интегрални део језика који их је присвојио и оне, под утицајем тог новог контекста, често промене звук, предзнак и значење.
Ова друга комуникацијска ситуација у којој један језик преузима елементе другог је могуће објашњење онога што видимо на овим сликама. Иако тиме не објашњавамо потпуно оно што се на тим сликама догодило, сигурно је да гледамо у један специфичан однос слике и текста у којем слика „преузима и присваја“ текст и практично га претвара у елемент чистог ликовног језика. Са друге стране тај „насликани текст“ још увек задржава конкретна правила смера и редоследа (у писању и читању) оног језика из којег потиче и тако, на врло конкретан начин, одређује шта је на слици горе, а шта доле (а тиме и шта је лево и десно) – и тиме постаје нека врста „гравитације“ слике.
У тренутку кад је текст постао интегрални део слике, иако је насликан (не написан) различитим писмима (и на различитим националним језицима), он више не захтева превод (рецимо на српски – јер ни слике нису сликане „на српском“, већ на језику слике). Уметник је врло елегантно избегао то превођење и оно што читамо испод слике није превод – већ назив слике.
Оно што је написано најбоље је читати у оригиналу, на језику на којем је писано. Тако је и са сликама на овој изложби: најбоље (а можда и једино могуће) их је „читати“ у оригиналу, без превођења – на језику на којем су насликане.
Божидар Кнежевић
