У Србији се на годишњем нивоу произведе између 6.000 и 9.500 тона постиндустријског текстилног отпада, а сваки становник Србије генерише око 15кг текстилног отпада, укључујући и текстил из домаћинстава, који у великој мери завршава на депонијама. Ово је била тема радионице ЕкОтисак у Ректорату Универзитета у Новом Саду.

У главном амфитеатру Ректората Универзитета у Новом Саду, у четвртак, 24. фебруара, одржана је радионица Одржива мода – зашто брза мода није решење?, у оквиру пројекта ЕкОтисак. На радионици је било речи о нашим модним навикама, од чега се прави одећа коју носимо, и шта је то брза, а шта спора мода.

У Нови Сад су овом приликом стигли стручњаци и активисткиње које се из различитих углова баве темом одрживе текстилне индустрије и моде: др Маја Радетић, редовна професорка на Катедри за текстилно инжењерство Технолошко-металуршког факултета Универзитета у Београду, и Марија Радаковић, модна новинарка, ауторка и водитељка подкаста у оквиру ф.фм платформе (Удружење за одрживе иницијативе).

Уз њихову подршку, током различитих модула радионице, учесници су се бавили питањима како модна и текстилна индустрија доприносе климатским променама и који су све могући правци деловања да бисмо били корак ближе одрживој моди.

Проф. др Маја Радетић говорила је о изазовима и истраживањима у области екологије у текстилној индустрији, као и о текстилном отпаду. “Процењује се да се у Србији на годишњем нивоу произведе између 6.000 и 9.500 тона постиндустријског текстилног отпада. С друге стране, сваки становник Србије генерише око 15кг постпотрошачког текстилног отпада, укључујући и текстил из домаћинстава, који у великој мери завршава на депонијама. Досад, организованог сакупљања, сортирања и рециклаже текстилног отпада у нашој земљи није било. “

Постоје примери добре праксе, нагласила је др Радетић, као што је Француска, која има организован систем сакупљања текстилног отпада. Тамо је преузет модел који подразумева продужену одговорност произвођача: произвођач је до краја животног века производа одговоран за свој производ.

Спора мода је подразумевала две, највише четири колекције годисње. Међутим, појава брза моде донела је значајне промене, производњу огромне количине одевних предмета. Како је истакла др Радетић, данас се на глобалном нивоу произведе између 90 и 100 милијарди одевних предмета годишње. Предвиђања су да ће, уколико се настави овакав раст становништва и предвиђена стопа економског раста, до 2030. године на годишњем нивоу у свету бити генерисано око 150 милиона тона текстилног отпада, и то само од одеће. „Проблем концепта брзе моде је што то није квалитетна одећа, дизајнирана је тако да издржи седам до осам прања и након тога заврши најчешће са комуналним отпадом.“

На радионици су представљени и резултати дела анкете, коју је спровео Филозофски факултет у Новом Саду у оквиру пројекта ЕкОтисак. Она испитује свакодневне навике грађана и процењује начине на које се оне рефлектују на угљенични отисак као својеврсни траг који свако од нас оставља на планети. На питања која се тичу одевања, 62% испитаника одговара да купује одећу од природних материјала, 26% бира одећу на основу изгледа, а 12% је одговорило са „не, јер јој је цена значајно већа.“ По питању рециклаже, 23% не зна како се рециклира одећа, док чак 57% вишак одеће донира у добротворне сврхе.

У последњем сегменту радионице, кроз заједнички рад и модерирање Марије Радаковић, било је речи о темама производње, потрошње и изазова/решења у вези са брзом модом на индивидуалном и колективном плану, а учесници су дискутовали и заједнички разрађивали различите улоге и сценарије за акцију, на личном и глобалном плану.

„Модна индустрија је у самом врху светских загађивача“, напомиње Марија Радаковић, једна од иницијаторки и новинарки ф.фм платформе. „Могуће решење је смањење производње, размишљање о алтернативама, начину производње и врсти материјала, јер је данас 60% гардеробе израђено од полиестера. Полиестер настаје суштински од исте сировине као и пластична чаша, а то је сирова нафта. Још једно од могућих решења је и прелазак на систем циркуларне економије, где постоји управљање отпадом и враћање вишкова опет у систем. Важна тема када причамо о одрживости модне индустрије јесу и достојанствени услови рада и достојанствене зараде.“

Одрживост постаје све важнија и гласнија тема и сви модни брендови препознају да је и потрошачима веома важно питање одрживости. Међутим, како Радаковић наглашава, многи брендови, посебно велике модне компаније, злоупотребљавају тај термин рекламирајући своје производе као одрживе, а да они то нису. То је феномен такозваног греен wасхинга, односно лажног зеленог маркетинга, који злоупотребљава одрживост у промотивне сврхе и зарад стицања већег профита. „Када је реч о еколошком начину пословања, увек је препорука бирати мале локалне произвођаче“, истакла је Радаковић. „Оно што генерално јесте будућност модне индустрије, то су биоматеријали, односно биоразградиви материјали, а то је и даље грана која је у развоју.“

О ПРОЈЕКТУ ЕкОТИСАК

Пројекат ЕкОтисак посвећен је климатским изазовима кроз спој уметности и науке. Центар за промоцију науке осмишљава нове начине информисања јавности и укључује и саме грађане у научна истраживања, у сарадњи са Филозофским факултетом и Академијом уметности Универзитета у Новом Саду, као и са организацијом Зелени Сад.
Традиционална манифестација арт+сциенце ће се кроз пројекат ЕкОтисак, током јула и августа 2022. године, реализовати у Новом Саду, овогодишњој Европској престоници културе. Уз активно укључивање уметника, научних истраживача, организација цивилног друштва и грађана, ове године испитиваћемо свакодневне навике грађана и процењивати начине на који се оне рефлектују на угљенични отисак, као својеврсни траг који свако оставља на нашу планету.

 

Фотографије: Марија Ердељи

Leave a comment